МАКЕДОНИЈО МАЈКО, КО МИ ЈЕ ОТАЦ, ВАСИЛ ТОЛЕВСКИ

Освајања Васила Македонског  

Притијешњен доказима са свих страна, како с поља, тако и изнутра, Васил Толевски је почео да свједочи о ексцесима који су му наметнути као друштвена збиља, још у времену осамдесетих година прошлог вијека. Немирног духа и без предрасуда, из дана у дан је регистровао аномалије противне законима тадашњег система, на хумористичко-сатиричан начин – излажући их очима свеколике јавности.

Да највише закона има у најпокваренијој држави, још давно је рекао Тацит, а њемачки књижевник Гете: Кад бисмо морали да проучавамо све законе, не бисмо имали времена да их кршимо. Резултат тих кршења је прва Василова књига афоризама објављена 1988. године под називом Четири чекори до вистината. Мада је писао и знатно раније, она му је била званична улазница међу писце хумора и сатире. Међутим, понукан друштвеним изазовима Толевски је, врло брзо, закорачио и у друге сфере дјеловања па је хумор и сатиру, потиснуо у други план бавећи се спортским и културним радом. Кад је чуо да је политика курва и он је стао у ред па је дочекао оно што је дочекао.

Пунећи батерије више од петнаест година, али помно пратећи сва дешавања, поново се нашао међу хумористима и сатиричарима балканских простора 2006. године новом књигом Музика за глуви, а наредне године књигом Исусе, Луцифер не вика. Изјавио је да му књиге иду као алва, пошто их дијели бесплатно. Од тада је Толевски редован учесник фестивала, књижевних вечери, сатиричних манифестација и незаобилазна литератно-афористичка фигура ширих простора... Да би надокнадио пропуштено, синтетизована искуства је преточио у књиге Нашите пријатели, Антологија на мекдонскиот афоризам, Антологија на балканскиот афоризам 1 и 2. и Наши пријатели 2, које су добро прихваћене од стране читалачке публике.

Писац овакве провинијенције није локални стваралац, он не зна за границе, што је и логично јер посао којим се бави захтијева ангажман свагдје и на сваком мјесту. Он често мијења мјесто боравка, али је увијек на свом мјесту и на мјесту догађаја. Никад не затвара очи, изузев кад спава, али будно мотри да му то други не учине.

Да га не држи мјесто свједочи и нова књига афоризама „Македонијо мајко, ко ми је отац” која је пред нама а презентира лапидарна запажања, опаске, мишљења, духовне акробације... чија је суштина универзална за све балканске просторе.

Као интелектуалац изузетне стваралaчке енергије и луцидних погледа на свијет, он свој посао ради ab imo pectore (од срца). У његовим афоризмима нико није поштеђен и никоме се не удвара. Колико је бескрупулозан према свему што је негативно у општем смислу, још више је критичан у појединостима. О питањима државе размишља без увијања и на крајње саркастичан начин. Каже да је Македонија гостољубива земља и да се у њој и Македонци осјећају као гости,  да је Скопље срце Македоније, а да не зна гдје је мозак, да су Македонци незахвалан народ, јер оно што им Европа ради – у јавној кући би требало платити. Поручује да демократија није закопана и јој још ваде душу, односно да наш човјек без воде може да издржи пет дана, без хљеба десет... а без демократије цијели живот. Још додаје да демократија није за слијепце и да је зато нисмо ни видјели.

На Балкану је најтеже бити Македонац: јер је једно дупе а много кандидата. Другим ријечима, ако видите да се двојица Македонаца воле – или су педери, или један од њих није Македонац.

Третирајући теме онако како су му наметнуте, језиком афористичара са сензибилитетом искусног мајстора писане форме, признаје да проблем са језицима у Македонији зависи од дужина језика. То је проблем и владе која не може да пјева македонске песме јер пола њених чланова не зна македонски. На језик узима лопове, пробисвијете и свакојаки шљам пошто и они њега узимају на зуб. Толевском је лако да суди пошто има хиљаде свједока. Они ће потврдити да је криминалцима на власти много теже него обичним лоповима, јер је њима крађа партијска дужност. Шта вриједи што у Библији пише: Не кради, кад министри не читају Библију. Изванредан географски положај омогућава да наши краду на све четири стране свијета и да криминалци не могу безбиједно да шетају улицама, пошто су оне пуне рупа. За промјену власти мисли да је едукативни процес и да ће многе научити да краду. Чињенице говоре да имамо више лопова него научника – јер први брже уче него други. Ако ћемо право, научно је доказано да држава штити криминалце. Ко ће кога ако неће свој свога.

Излазећи на бирачка мјеста, Толевски је уочио да наш народ гласа на слијепо, јер не може очима да гледа оне које бира. Демантује да постоје слијепи политичари. Слијепи су они који их бирају. Избори су увијек поштени. Како се договоре – тако и буде. Јапанци имају харакири. Ми – изборе. Мишљења је да кандидате треба заокружити бодљикавом жицом и да би за посланика за кога је гласао, дао руку – да је одсеку (далеко било – пр. рец.).

Афоризми Толевског су углавном хумористично-политички, са језгровитим контекстом без мимикрија о изопаченостима друштва у којем живимо. Због тога су ad captum (разумљиви) у савременом начину комуникације. У њима доминира директност, нема претјераног загонетања, веома су погодни за јавне наступе јер публика прихвата само оно што одмах одгонетне. Овакве афоризме је, мање-више, својевремено писао Милован Илић Минимакс.

Писац тврди да је рад власти стављен под лупу пошто се неке вашке не могу видјети голим оком. Признаје да је хтио да постане поп, да би сахрањивао људе и да му се жеља испунила откад је постао члан владе. О односу оних и ових ствари каже да више права имате у сексу него у политици. У политици кад вас притегну, не можете ни да мрднете. За секс изјављује да је приватна иницијатива сваког појединца и да само наша влада то ради колективно. Интимно открива да зна посланика чија је жена задовољна својим сексуалним животом – нарочито док је посланик на сједници.

Толевски се не бави само другима већ се окреће и себи, признајући да би волио да је најпаметнији на свијету...али коме треба таква будала. Све што каже за прве, има на уму и  друге. Убијеђен је да тест интелигенције не пролази код нас јер није наш ниво и да бисмо и ми клекнули за старт, али увијек када клекнемо – испадне нешто друго. То што испадне, тешко је вратити на своје мјесто.

Нашим коњима не треба седло. Они нас јашу на голо. Коњ којег имамо за трку тренутно је заузет државним пословима.

Скачући са теме на тему, са коња на магарца, тврди да је магарац наше горе лист пошто има алат и за љубавника и за доушника.

Да се писац не бави само темама унутар своје државе, потврђује и запажање да је размјена између Србије и Македоније уравнотежена: Колико Шиптара извезе прва, толико Албанаца друга увезе. О тренутној позицији каже да смо на прагу Европе и да зато сви бришу ноге од нас. То што нам је дупе зинуло, је добар предуслов за улаз страног капитала. Свјетску кризу не осјећамо. Далеко смо од свијета.

Александар Македонски је био војни освајач, Васил Толевски јуриша на други начин. Његова војска су афоризми обједињени у претходним књигама и у најновијем рукопису “Македонијо мајко, ко ми је отац” који је пред нама.

У нади да ће таквом стратегијом погодити  и освојити све потребне циљеве балканских простора, свесрдно је препоручујем за објављивање.                                                                                                     

Јово Николић

Antologija balkanskog aforizma 1 i 2, Vasil Tolevski

 
Ne postoji pisana recenzija

Predskazanje prošlosti, Dejan Tofčević


AFORISTIČAR IZ PETNIH ŽILA

Nenametljivo i bez velike  pompe, posvećen razobličavanju  civilizacijskih i drugih  antagonizama, Dejan Tofčević se obreo među satiričarima čije se djelo cijeni  i respektuje u krugovima  pisane riječi. Prvom knjigom  „Crno na belo“ krunisao je svoj višegodišnji  rad  izlažući očima javnosti  minijature koje zrače dobronamjernošću pisca koji registruje sve negativno što treba raskrinkati u  nelogičnosti i besmislu ovovremenskog bitisanja.
 
On je  napravio početni, ali siguran, korak aforističara čiji se stvaralčki opus iz godine u godinu uvećavao dobijajući nove satirične dimenzije u smislu proklamovanja oštrog, sarkastičnog, jetkog i, iznad svega, misaono izbrušenog stila.

Drugom knjigom aforizama „Predskazanje prošlosti“, koja je pred nama, Tofčević na najbolji način svjedoči  da je svojim misaonim dostignućima izrastao u zrelog satiričara ovih prostora. Njegovi aforizmi reflektuju kristalnu sliku vremena u kojem živimo i preživljavamo. Oni su eksperiment koji nas edukuje i ukazuje na moguće konsekvence svega onog o čemu govore. U njima dominira paradoks, ironija, gorčina, višeznačnost, metaforičnost i  jaka humorno-satirična paradigma, što ih čini minijaturama  velikih  estetskih i literarnih dometa. One su disperezija naših uzusa, postupaka, događaja, pojava, hipokrizija... koja projektuje alarmantnu i osvješćujuću sliku  iz satiričnog rakursa.

Pisac priznaje da ima žicu za aforizam, ali da ne uspijeva svaki da veže. On samtra da je aforizam krilatica koja leti glavom i da je neke aforizme tako dobro izbrusio da od njih ni slovo nije ostalo. Ispoljava samokritičnost priznajući da mu je jedan dobar aforizam dao ideju da ga i on napiše. Tofčević poručuje da treba glasati za ovu vlast jer će ona spasiti našu satiru. On polazi od sebe jer traži bolje društvo, iznosi mišljenje da smo sačuvali obraz ali da ostali dijelovi tijela još nisu pronađeni. Konstatuje  da je pravda spora i zato ne može pratiti naš napredak,  da neki ostaju čistog obraza jer nose čarapu na glavi, te da čizma glavu čuva a pendrek ostatak sistema. Za političare je uvjeren da nose tamna odijela jer se bave prljavim poslovima. Za naše pobjede tvrdi da  su istorijske ali da su nam porazi geografski. Satiričar  uočava da gradimo društvo bogatih i  da ovde sirotinja nema čemu da se nada. I napokon, priznaje da mu je srce sišlo u petu prateći duhovnu vertikalu.

Jačina ovih i drugih  proklamovanih stavova  u najnovijoj knjizi, promoviše Tofčevića  kao aforističara koji piše iz petnih žila, punim kapacitetom, uzdižući misli do zavidnih visina.

Knjiga „Predskazanje prošlosti“  je  ne samo važno štivo u  savremenoj aforistici naših prostora, nego i zbirka koja obiluje sentencama za svakodnevnu ali i antologijsku upotrebu,  što ovaj pisac  svojim talentom i satiričnim angažmanom  zaslužuje.

                                                                                    Jovo Nikolić
        

Gola istina, Aleksandar Ćotrić

VRIJEDAN BISER U DRAGULJARNICI SATIRE

Novom knjigom aforizama Gola istina Aleksandar Čotrić je još više učvrstio svoju poziciju pisca u samom vrhu srpske, balkanske, a moglo bi se reći i svjetske aforistike.

Oštar kritičar svega nižnjeg u društvu, on se suprotstavlja i takvom moralnom soju, ne štedeći nikoga, pa ni sebe kao pisca. Njegov spektar tema je višeslojan, provlače se ironija, sarkazam, lucidnost opažanja, apsurdnosti našeg vremena, humor koji je vješto uvijen u formu satire, i obrnuto, što aforizme ovog autora čini vrhunskom umjetnošću.

Rijetke su knjige koje imaju toliko dobrih i antologijskih aforizama. Gole istine neće se stidjeti niko. Čotrićeva nova knjiga je vrijedan biser u draguljarnici satire ovog podneblja, izbrušen vješto i znalački, kako se i očekuje od pisca takve stvaralačke snage i energije, koji zna da razlikuje bitno od nebitnog. Njegove misli su jezgrovite i vješto sortirane po temama, a to knjizi daje posebnu kompaktnost, tjerajući čitaoca na razmišljanje i odavanje visokog priznanja autoru.

Jovo Nikolić

Protesti moždane mase (Antologija aforizama BiH)

ZLATNI PRAH ŠIRINE AFORISTIČARSKOG DUHA
Posao sastavljača antologije je nezahvalan jer, kao i na izbor fudbalskog selektora, mnogi imaju primedbe i misle da bi oni mogli bolje. Nabavljanje retkih knjiga, listanje požutelih stranica časopisa, pretraživanje po internetu, čitanje hiljada aforizama, nastojanje da se svaki pravilno razume i izbor najboljih veoma je težak i mukotrpan rad. Ali ako mu se pristupi s ljubavlju, savesno, bez predrasuda i pošteno – dobija se rezultat kao pred nama.
 
Antologija ,,Protesti moždane mase“, sastavljača Jove Nikolića plod je njegovog izvanrednog poznavanja aforistike na ovim prostorima, pomnog praćenja satirične produkcije, višegodišnjeg, upornog i studioznog pregnuća, kao i objektivne i stručne selekcije.

Prva vrednost ove Antologije je što je sastavljena, od početka do kraja, po estetskim kriterijumima. Jedino merilo bio je literarni kvalitet „driblinga duha na malom prostoru“.

Sastavljač je birao aforizme, ne prema autorima, njihovoj etabliranosti, po tome odakle dolaze, šta su prethodno i koliko objavili, već isključivo po vrednosti njihovih književnih minijatura. Priređivač nije birao dobre aforističare, već dobre aforizme.

Druga odlika Antologije jeste da je Jovo Nikolić vrednosnu lestvicu postavio visoko, tako da je iz obilja aforističkog stvaralaštva u BiH izdvojio mali broj zaista vrednih aforizama. Kvantitet je u ovoj Antologiji nadomestio kvalitet. Nikolić je značajan aforističar i dobar autor kojeg odlikuju erudicija, pedantnost, umešnost, i sistematičnost, što su poželjne osobine za antologičara. On u aforistiku, naizgled slobodnu i neformalnu književnu disciplinu, unosi red, ozbiljnost, analitičnost i majstorstvo aforističkog umetničkog oblikovanja.

Priređivanjem Antologije aforističara iz BiH Nikolić je obavio pionirski posao i detaljno istražio umnogome nepoznato polje stvaralaštva kratke forme. Izbrisao je veštačke granice, pokazao da je duhu potrebna širina i omogućio nam da uvidimo da mnogi vredni autori već decenijama stvaraju „tako blizu, a tako daleko“. Istovremeno, antologičar je obavio i rudarski posao jer je prekopao tone i tone jalovine da bi pronašao zlatni prah i grumenčiće dragog kamenja izložio pred očima znatiželjnih posmatrača.

Aforizme iz Antologije ,,Protesti moždane mase“ odlikuje bogatstvo raznovrsnosti. Zastupljeni autori su pisali o brojnim temama, koristili različite stilske postupke, sredstva, figure i poetike, te prezentovali sopstvena shvatanja svrhe aforizma. Ljubitelji „duhovne i duhovite borilačke veštine“ pronaći će univerzalne, satirične, filozofske, moralističke, poučne i ljubavne aforizme, kao i one u duhu poslovica i nalik epigramima.

Ova Antologija je svojim sklopom zaokruženo umetničko delo. Može da se čita kao pripovetka ili roman, od početka do kraja, redom kojim je sastavljena. Pri tome čitalac oseća uživanje i zadovoljstvo dok lista stranice knjige u kojoj nema osrednjih i loših aforizama. Ogrlica je lepša i vrednija od pojedinačnih bisera.

Nesumnjivo je da je objavljivanje ,,Protesta moždane mase“ veliki dobitak za satiru na ovim prostorima. Štaviše, pojava ove Antologije je istinski kulturni događaj, ne samo u BiH, već i na celom Balkanu.

Ovo delo omogućava da čitaoci u samoj BiH bolje upoznaju autore, ali i da približi njihovo stvaralaštvo čitaocima u drugim zemljama, pre svega u neposrednom okruženju, ali i u Evropi i svetu.

Oni koji su delili i dele građane BiH po nacionalnim i verskim „ključevima“ zajednička su tema aforističara. Njihovi zločini, obmane, krađe, gluposti, drskosti i laži ujedinjuju autore koji protiv toga „protestuju moždanom masom“. Bez obzira na napore nacionalnih lidera da izmišljaju i uvećavaju podele, ova Antologija, zapravo, pokazuje frapantno mnogo mentalitetskih, kulturoloških i socijalnih sličnosti između dva entiteta i tri naroda u jednoj državi.

Naši potomci i zainteresovani stranci iz aforizama sadržanih u ovoj Antologiji saznaće mnogo više o vremenu u kojem smo živeli, nego iz mnogobrojnih tomova udžbenika istorije, novinskih tekstova, izveštaja, analiza i statistika.

Moje duboko verovanje je da je još jedna vrednost Antologije u tome što se Bosna, kada je u pitanju humor, ubuduće neće prepoznavati samo po vicevima o Muji i Hasi, već i po duhovitim, lepršavim i ironičnim mislima – Bože Marića, Ismeta Salihbegovića, Marinka Ćavara, Đorđa Latinovića, Bojana Bogdanovića, Slobodana Jankovića, Muharema Omerovića, Silvestra Ištuka, Petka Čančara, Senada Honića-Hone, Živka Vujića, Frane Vukoja, Ekrema Macića, Miladina Berića, Gruje Lere, Gorana Kljajića, Ferde Kovača, Jove Nikolića i drugih aforističara iz ove bisernice mudrosti.

                                                                                   Aleksandar ČOTRIĆ

ČELIČNO-BRITKE MISLI SOCIJALNO OZDRAVLJUJUĆE ANTOLOGIJE
                
Kao najzgusnutija misaona forma, svedena na smisaono rasprskavajući mentalni punktum, aforizam je kritički izraz odnosa čovjeka spram vlastitog svijeta u svim mogućim društveno-životnim sferama i situacijama. Niko i ništa, u okvirima zemnog bivstvovanja čovjeka, nije toliko sveto da nemirni ljudski um svoju racionalnu oštricu ne bi oprobao na njegovom kritički motiviranom sagledavanju. U pitanju je naprosto mentalni refleks na paradoksalni ustroj ljudskog svijeta u kome nerijetko caruje ono nisko, blesavo i podljudsko na koje aforističar ne samo da ne pristaje, nego ga u svom kritičkom odmjeravanju ne može i neće da prećuti. Retorički-britko opservirajući uobičajene fenomene svakodnevnice u njihovoj obesmišljenosti koja je (prostom navikom vlastite učestanosti i običajnosti), postala nevidljivi inventar prosječne, neosviještene egzistencije, najčešće zabavljene sobom i problemom pukog preživljavanja, aforizam i aforističari jesu lučonoše jednog boljeg, ljudskijeg svijeta od onoga u kome, i, o kome, pišu i govore.

Bosna i Hercegovina kao spaljena zemlja u kojoj se posljednjih petnaestak godina dogodilo toliko neizrecive gluposti i zla, u Nikolićevoj nadahnutoj antologiji odjednom izranja u nekom sasvim novom inteligibilnom svjetlu. Svjetlu vatrometno-iskrećeg uma onih koji misle univerzalno ljudski, a ne usko „navijački“ u korist ovog ili onog idejno podastrtog i besmisleno forsiranog kolektivizma. U duhovnom ogledalu Nikolićeve antologije sija BH pamet u svom punom sjaju, i što je još važnije, u

krajnje efektnoj i etički korektno nastrojenoj samokritičnosti. Čini se, nijedna politička ili dnevna ubleha nije ostala neraskrinkana i sprljena plamenom nepotkupljivo kritičke retorike BH aforističara. Tako, kao čitaoci ove sjajne zbirke, svjedočimo ohrabrujućoj činjenici da na stranicama Protesta moždane mase nema nikakve ideologije, ni u ispisanim redovima ni između njih. Postoji samo čista misao, koja, u svojoj logičkoj nepotkupljivosti razgrće smeće licemjerne svakodnevnice oslobađajući puteve za neko bolje, i – u svojoj racionalnoj sabranosti – ljudskije življenje na ovom dijelu svijeta.

Ovdje se, u svom idejno nepomućenom intelektualnom sjaju, racionalno spoznata istina izmeće u aksiološki zajednički orijentir Nikolićevih sagovornika koji ne samo jasno vide, i jasno misle, nego i (konačno), za razliku od jeftino potkupljive bulumente massmedijskih, književno-patetičkih i partijsko-stranačkih piskarala, jasno i glasno kažu to što vide i to što misle. Pred čitaocem je čelično-britka misao koja se ne udvara nikome, pa ni narodu, poručujući mu da je, konačno, dobio baš ono „što je tražio“, i, upravo time, izgubio (i) ono što je imao.

Ono što je, odmah i na prvi pogled vidljivo, iz samog izbora pažljivo biranih aforizama Nikolićeve antologije, jeste nesumnjiva očiglednost strogih kriterija i širina autorskog pristupa bez ograda i predrasuda bilo koje vrste (etničkih, konfesionalnih, idejnih...). Zapravo, ono duboko ljudsko što je autora antologije (ruko)vodilo pri njenom sastavljanju nije samo puka kontekstualna dosjetljivost autora (nerijetko neodoljivo zavodljiva u svojoj paradoksalnosti, ali i jeftina u misaonoj površnosti),  nego (i prije svega), precizna, životno zdrava misao, semantički neupitna u smisaonoj konciznosti svog izričaja.

 S one strane svih etno-ideologema, kojima je posljednjih dvadesetak godina olako podlegla pragmatična spisateljska inteligencija naših prostora, Nikolićeva BH antologija aforizama zaslužuje da bude štampana kako bi uzornošću vlastite pronicljivosti svjedočila o tome da je ovdje ostalo još sasvim dovoljno pameti za jedan ljudskošću bremenitiji i smislom bogatiji život, koji će, rukovođen katarzom i logosom unutarnje (samo)kritike, krenuti u potragu za nekim boljim načinom bivstvovanja od ovoga koji je trenutno na javnoj, i snažno etno-ideologiziranoj BH sceni.

Samokritički naboj šezdesetak sjajnih autora Nikolićeve socijalno ozdravljujuće antologije budi nadu da, uprkos svemu, ovdje, u Ovoj Zemlji, još uvijek nije baš sve potonulo i nepovratno proklizalo u idejno projektovani bezdan politikantskog besmisla. U svojoj kritički misaonoj sabranosti njenog priređivača, ova nas antologija implicite poziva da, svako od nas (prije svega sam sebi, a zatim i drugima), samokritički hrabro i ljudski pošteno pogleda u oči.

I upravo takva, kao knjiga nade i vjere u čovječnost čovjeka, u ono najdublje u njemu rasterećeno bolesnih predrasuda i posljednjih misli, Nikolićeva antologija BH aforizma, svom izdavaču se, na najbolji mogući način, preporučuje – sama sobom.

                                                                                        Dr Esad BAJTAL

AFORIZAM- SVEMIR U KAPLJI VODE
       
Što je to aforizam istinski me naučio Stanislaw Jerzy Lec kad mi je do ruku, početkom sedamdesetih godina prošloga stoljeća, došla njegova knjiga Neočešljane misli. I premda sam dotada već, kao mladi nadobudni gimnazijalac, bio čitao Erazma Roterdamskog, Blaisea Pascala, La Rochefoucaulda, Lec je bio taj koji je preda mnom otvorio jedan do tada posve novi svijet. Dolazili su poslije Lichtenberg i Nietzsche, Kraus i Musil u studiju njemačke književnosti, ali i Vib i Crnčević; ozbiljni pisci poput Dučića, ali i „novinski“ Baljak i ja sam, čini mi se, uspio odgovoriti sebi što je aforizam i koji je to svijet iz kojeg nam dolazi ili barem iz kojega mene „osvaja“.

Klasičar u meni, grčke i latinske apoftegme, filozofske misli i moralne pouke, uskoro je gurnuo u drugi plan, a prostor otvorio ogoljeloj političkoj satiri, sarkazmu, pa čak i stanovitim oblicima cinizma kao obrani duha pred represijom totalitarizma koji se ticao naših koža i nimalo manje Lecove, Vibove, Crnčevićeve, Baljkove, a tako suvremene mome čitanju Solženjicina, Milosza, Kundere, Mandeljštamove... od kojih mi se budila jeza u tijelu. Čak mi se žestina „aforističke kritike“ činila preslabim odgovorom na svijet recentnog totalitarnog zla koje smo živjeli. Valjda su se zato povijesno udaljeni klasici aforizma činili dalekim, jer mi je, nedovoljno obrazovanom, nedostajao njihov kontekst, njihov neki totalitarizam i njihova oporba njihovu ideološkom okruženju, njihovu svijetu gluposti. No, podvlačim, nisam vrednovao, nego tek intelektualno spoznavao svijet u kojemu se za aforizam, kritiku, pjesmu, karikaturu ne samo ide u zatvor nego i gubi glava. Svejedno, bilo da je riječ o katoličkom totalitarizmu nekoć ili islamskom danas, nacionalsocijalističkom ili komunističkom do jučer ili tko zna kakvom novom sutra, uvijek će male svjetiljke na horizontu biti knjige npr. Pohvala ludosti Erazma Roterdamskog ili Povijest ljudske gluposti Paula Taborija, Mandeljštamova pjesma o Staljinu ili neki nepočešljani Lec.

Danas, kad naš geografski i politički prostor živi svoj neki novi posttotalitarni totalitarizam, pred nama je knjiga za koju nismo mogli pomisliti ni da je moguća, a kamoli da je ovako ozbiljno, autoritativno egzistentna. Međutim, Jovo Nikolić ju je „oživio“ u svom njezinom antologičarskom sjaju. Možda naša mala sredina i nema neku (bogatu) aforističku tradiciju (meni nekako uvijek uz aforizam u nas prvi na um pada Srećko Lazzari, koga sam pred kraj njegova života imao zadovoljstvo upoznati), ali cvijet riječi (anthos logos), ono najbolje što imamo, a što nam je, očito, vrli znalac ove vrste duhovne gimnastike, Jovo Nikolić, ponudio u ovoj knjizi, snažno demonstrira da i „mi“ imamo, osim majstore za duge i besmislene govore, i majstore za kratke oblike jednostavnih, jezgrovitih, ubitačno duhovitih misli. Demonstracija tog šarma, nerijetko odjevenog u paradoks, etički, moralno, intelektualno superiorno skida s naše stvarnosti i njezinih protagonista „carevo novo ruho“. Političko-ideološkoj logoreji i svijetu gluposti koji ona proizvodi, najčešće u obliku ideološki neprohodnih magli, ona suprotstavlja sjajne verbalno aforističke figure emfaze, hijazma, hiperbole, antiteze, paralelizma, paradoksa... Sve vrhunske stilske figure sjajnih retoričara, čije mentalne domete ona jedva da može i na prste se propinjući dotaknuti.

Ovom se knjigom, bez obzira na sve pojedinačne prethodno objavljene, i s naročitom sviješću da je aforistika osobito njegovan oblik izražavanja u srpskom duhovnom prostoru, i bosanskohercegovačka se aforistika, u svojoj kompozitnosti i(li) multilateralnosti, definitivno etablira u zaseban fenomen u književnosti malih formi u nas. Ova knjiga, osim što je vrijedan pionirski posao koji svoga sastavljača čini referentnom kategorijom, neupitnim znalcem i autoritetom, postaje čitankom za svakodnevnu nam mentalnu higijenu.

Protest moždane mase ne samo da uspostavlja poetičku paradigmu jedne u nas dosad ipak underground-pojave, nego i kritičku, satiričnu distancu prema našemu hic et nunc, distancu koja obvezuje. Obvezuje ne one koji su predmet, objekt aforizama, ne ni one koji su njihovi navijački konzumenti, nego one koji su ih ispisivali i zavrijedili se naći između istih korica. Ova mjera postaje njima imperativna. Ako su satira, sarkazam i cinizam izrazi aristokracije duha, onda oni moraju imati na umu onu francusku noblesse oblige, tj. da plemstvo obvezuje i biti je dostojni, jer je ova knjiga ne samo značajan prilog književnosti malih formi u nas, ne samo prilog tzv. maloj povijesti našeg prostora, nego autorima u njoj zastupljenim i ozbiljna ulaznica u svijet naših malih Erazma, La Rochefoucaulda, Pascala, Leca...

                                                                                     Željko IVANKOVIĆ

Recenzija za knjigu "Zastava svih boja"

SATIRIČNA HIRURGIJA

Kada se Jovo Nikolić pojavio na srpskoj aforističkoj sceni daleke 1986. godine sa prvom knjigom „Imitacija logike“ nije izgledalo da će desiti to što se desilo. A desila se  2000. godina  i Nikolić je objavio knjigu „Lančana reakcija, a 2002. godine knjigu „Otvoreni prelom“. Knjiga „Lančana reakcija“ doživela je čak pet izdanja, što je za knjige aforizama gotovo nezamisliv uspeh, a njenog pisca svrstala u elitnu ekipu Beogradskog aforističarakog kruga, udruženja  čije članstvo se stiče isključivo kvalitetom. Za prave poznavaoce i ljubitelje aforizma Nikolićeve knjige su nezaobilazne u odabranoj biblioteci najboljih. Posle takvog nastupa ostalo je da konstatujemo da je srpska aforistička scena dobila novog majstora.

Kao svaki odgovoran i ozbiljan autor, Jovo Nikolić je strpljivo i uporno ispisivao svoje aforizme punih pet godina i posle stroge selekcije uobličio novu zbirku indikativnog naziva „Zastava svih boja“. Na prvi pogled moglo bi se reći da je autor uspeo da nadmaši čak i samog sebe. Kao da je došlo do nekog suptilnog  literarnog sazrevanja, do neke tanane kristalizacije duha. Veliki broj Nikolićevih aforizama su jednostavno savršeni. Nikolić je potpuno ovladao suštinom i smislom satiričnog izraza. Svestan je da kod prave satire nema laži i nema prevare. Zato je kratkim snažnim aforističkim slikama transponovao snagu jakih emocija u specifičan doživljaj koji ni jednog trenutka ne pretenduje da bude lep i prijatan. Mučan je to doživljaj, taj satirični doživljaj, neminovno posredno introspektivan. To autor i hoće, tera nas da mislimo, da se pitamo, da se čudimo, da se ljutimo, da se smejemo... pri svemu tome.Nikolić je kritičan, moralan i hrabar autor, koji oštro reaguje na sve devijacije, apsurde i paradokse zajednice. U stanju je da pogodi u srž, u centar mete svakog društvenog, političkog, pa i ličnog problema. Prosto nema milosti prema gluposti. A posjeduje neki hladni mir hirurga koji tačno zna gde, kako i zašto seći, pa to i radi, oštro i precizno. Bez obzira na svu težinu i bol koji možda izaziva, naš satirični hirurg nam zaista želi dobro. Ta bazična toplina i humanost, hrišćanska želja za pobedom Dobra, Pravde i Istine isijava iz dubine svake misli. Nikolić je pravedan, ali strog. Ne kalkuliše, ne popušta i ne propušta da prozove i pozove, da progovori jezikom obespravljenih sa margine, jezikom besa i jeda poniženih i uvređenih. A pri tome svoj izbrušeni aforizam koristi vešto i impresivno. Posebno mu se mora odati priznanje na visokom stilu, retkom i kod mnogo iskusnijih autora. Demonstrirao je čitav spektar raznovrsnih aforističkih tehnika, dajući uzgred prikaz svoje impresivne literarne veštine. To je vidljiva veština, nema viška reči, nepotrebnih asocijacija, besmislica i igrica, kojim prečesto obiluje savremena aforistika.

„Zastava svih boja“ je po svim kriterijumima koji se vrednuju u katagoriji satirične književnosti izuzetna knjiga. A Jovo Nikolić se novom knjigom potvrdio a usput i učvrstio u samom vrhu srpske aforistike.

 Razvijmo njegovu Zastavu!
                                                                                       Dr Slobodan Simić

Recenzija za knjigu Imitacija logike

Jovo Nikolić je, kao i većina mlađih humorista i satiričara, počeo ogledajući se u aforizmima, da bi nakon nekog vremena sa epigramskog iskazivanja prešao na kozeriju, ovlaš dotakao scenu (takozvani skeč) a evo, sada zakoračio u pomalo neobičan vid mini-forme...

Čitavu knjigu je opremio vinjetama, nekim međužanrom, kao nekog proširenog aforizma, ponekad skoro sentencije. Njegovo štivo je zanimljivo, bogato premišljanjima, tematski široko, nepakosno, ponekad nabijeno gorčinom, tu i tamo sarkazmom. I u ovim tekstićima prisutan je naboj nervoznog življenja naših dana, a očituje se kako u žustrom doticanju uočenoga i doživljenoga, tako  u oblikovanju, krojenju štofa. Smijeh u svemu tome nije sam sebi svrha, otkači se na dah i izbije kroz satiru koja dominira.

Pomalo začuđuje ovaj iskorak Jove Nikolića, jer ono što nudi među koricama ove knjige do sada nije nudio u saradničkom opusu radio-stanicama i listovima širom Jugoslavije, koje prilozima opslužuje desetak godina.

Začuđuje donekle i ambalaža, zapravo, sva sila arhaizama u koje je autor, kao u ovještalo ruho, oblačio svoje pristupom nove, ili pak inovirane, svježe (da kažem) cake. Ima u tome cifranja, kićenja koje opterećuje kazivanje, svođenja na neduboku igru riječi, pri kojem se desi da se preko mišljenja klizne u mudrovanje upuštanjem u avanturu.Smeta ponekad ta potreba, zapravo, nastojanje da se BUDE, da bi vrednote izbijale tamo gdje se JESTE. Riječ je o forsiranom nastojanju da se bude osoben, što je dosta uočljivo, recimo, u naznakama za poglavlja, a i u nazivima kojima je, reklo bi se, uglavnom nepotrebno opskrbljena svaka od misli. Ali, ove opaske su marginalne.

Riječ je o zanimljivom štivu koje pobuđuje pažnju, donosi vrijednosti  koje zaslužuju da im se ukaže povjerenje. Vrijeme provedeno nad ovim opusom nije promašena investicija, naprotiv, IMITACIJA LOGIKE je pun stvaralački pogodak, zanimljiva, iskričava knjiga, čak sa gdjekojim antologijskim sklopom, uz životnost dostojnu ne samo ovlašnog listanja, nego čak duboke  pažnje. Jovo Nikolić je humorista- satiričar od nerva, ljubitelji humora i satire dočekaće njegovu knjigu dobrodošlicom zbog svega što donosi, a i zbog toga što ih naši izdavači, na žalost, ne obraduju baš često produkcijom bosanskohercegovačkih  poslanika na polju humora i satire.
Sarajevo, 10. 2. 1986. godine.
Momčilo Dragićević