АФОРИЗМИ ИВАНА БОЖИДАРА

Иван Божидар (Градиште код Жупање, Хрватска 1936), пише приче, песме, драмске текстове и научно-популарне цртице за децу, младе и одрасле.

Књига афоризама Loci communes објављена му је 1968. у тадашњем Лењинграду (сада Санкт Петербургу).

У Загребу је 2003. објавио књигу „Трајножарећа ријеч“ у којој се налази избор из његовог дугогодишњег афористичарског стваралаштва расутог по разним новинама и часописима. Члан је Друштва хрватских књижевника.

 
Тко је крпа, увијек ће вијорити како вјетар пуше.

 
Брзину језика обично плаћају зуби.


Све је опасније изићи у мрак. А тек на свјетло!

 
Човјек је некад вриједио колико је знао страних језика. Данас онолико колику има језичину.

 
Диригенти су народу увијек окренути леђима.

 
Све велике крађе почињу као крадуцкање.

 
Мало лијево, мало десно – најкраћа је црта до успјеха.

 
Народу богато искуство, њима народно богатство.

 
Данас је лакше изборити се за слободу, него за какав-такав ропски посао.

 
Док будале дрмају државом, народ се тресе.

 
Гдје год се појаве Јуде, нетко ће бити разапет.

 
Гдје се новцем може купити опрост гријеха, тамо постоји и небеска мафија.

 
Изгледа да ни драги Бог не стигне на свако мјесто; многе Његове куће на Земљи чувају видеокамере.

 
Тко нема своје ја, има своје јао.

 
Истина је као коприва. Опече, али и лијечи.

 
Да се молитвом може добити више него црнчењем, брзо бисмо творнице преуредили у катедрале.

 
Побожни се људи моле да не би згријешили, а они практичнији згријеше, па моле опрост.

 
Дао је живот за идеал. Сада нема ни једно ни друго.

 
Бог је обавио посао за шест дана. Враг ради нон-стоп!

 
Људи се цијели живот муче: како без муке доћи до круха.

 
Што нам вриједи полазити од ништице – ако јој се редовито враћамо?

 
Некад су се млади бојали инјекција, а данас као луди трче на игле.

 
Право је вражја ствар. Не признаје Бога за свједока, нити за суца.

 
Правда је толико спора, да је људи једноставно заобилазе.

 
Велика је разлика између нашег и Божјег судства. Божје је споро, али нема застаре.

 
Затвори нису једине куће где одсједају виђенији људи. Већина је тих угледника размјештена и по вилама.

 
Од свих врста обећања само се обистине пријетње.

А.Ч.

<< I >>