Pogovor za knjigu aforizama "AMEBE NAS DIJELE" Ekrema Macića

                                                    PAMETNE AMEBE


    Ekrem Ma­cić spa­da u naj­u­spe­šni­je bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke pi­sce afo­ri­za­ma. O to­me sve­do­či kva­li­tet nje­go­vih pret­hod­nih knji­ga, zna­čaj­na za­stu­plje­nost u an­to­lo­gi­ji afo­ri­za­ma Bo­sne i He­r­ce­go­vi­ne Pro­te­sti mo­žda­ne ma­se, kao i či­nje­ni­ca da je vred­nost nje­go­ve afo­ri­sti­ke uočio i is­tra­ži­vač sa­vre­me­nog afo­ri­zma u sve­tu, Fa­bri­zio Ca­ra­magna iz Ita­li­je, i uvr­stio ga u iz­bor auto­ra iz Bo­sne i He­r­ce­go­vi­ne.

    Pred na­ma je Ma­ci­će­va knji­ga na­sta­la za re­la­tiv­no krat­ko vre­me. Upr­kos to­me, ona sa­dr­ži po­pri­li­čan broj do­brih afo­ri­za­ma ko­ji­ma se kva­li­fi­ko­va­la za ob­ja­vlji­va­nje. Vr­lo ret­ko se do­ga­đa da či­ta­mo u knji­zi afo­ri­zme ujed­na­če­nog kva­li­te­ta. Uosta­lom, da li je ne­što do­bro, za­vi­si od lič­nog uku­sa. Bio to ro­man, pe­sma, pej­saž ra­đen u teh­ni­ci akva­rel ili ne­ki mu­zič­ki ža­nr. Tu smo po­de­lje­ni na one ko­ji­ma se de­lo do­pa­da ma­nje ili vi­še, ili ne svi­đa uop­šte. Me­đu­tim, ta­kve po­de­le su lep­ša po­sle­di­ca raz­li­ka me­đu lju­di­ma. Opa­sne su po­de­le sa kob­nim po­sle­di­ca­ma na ko­je Ma­cić već sa­mim na­slo­vom knji­ge po­sred­no, na umet­nič­ki na­čin, uka­zu­je. De­fi­ni­sa­ne su još la­tin­skom iz­re­kom Za­va­di pa vla­daj. Za ovu pri­li­ku bio bi pri­me­re­ni­ji do­slov­ni pre­vod Po­de­li pa vla­daj. A dok si u pri­li­ci da svo­ju vo­lju na­me­ćeš dru­gi­ma, uput­stvo za "upo­tre­bu čo­ve­ka" se me­nja u Za­hva­ti dok vla­daš! Upra­vo ra­di tog za­hva­ta­nja, mo­ral­ne ame­be či­ne sve one ga­do­sti ko­je ih na vlast do­vo­de i ko­je im omo­gu­ća­va­ju da što du­že na vla­sti osta­nu. Za to tre­ba ima­ti pa­me­ti. Oni su ame­be, da­kle, sa­mo u etič­kom smi­slu. Ima­ju oni i ne­ka­kvog svog mo­ra­la. Ka­da se do­go­vo­re ko­ga na ko­ga tre­ba na­hu­ška­ti, oni do­go­vo­re po­štu­ju...   

    Afo­ri­sti­čar Ekrem Ma­cić je pre­te­žno sa­ti­ri­čar, ali je i hu­mo­ri­sta, jer je i sva­ki hu­mor u svo­joj su­šti­ni sa­ti­ra. Ne mo­že­mo se sme­ja­ti ne­če­mu do­brom, le­pom, estet­skom... Iz ovo­ga tre­ba iz­u­ze­ti smeh de­ce, ali i smeh od­ra­slih kad su i dok su pod dej­stvom psi­ho­ak­tiv­nih sup­stan­ci, od­no­sno pri­rod­nih ho­r­mo­na. Sme­je­mo se, na­rav­no, i be­nig­nim ša­la­ma i ko­mič­nim si­tu­a­ci­ja­ma sa bla­gim po­sle­di­ca­ma, ali se pod­sme­va­mo is­klju­či­vo lju­di­ma ko­ji ne­što štet­no, lo­še ili glu­po ra­de i jed­ni dru­gi­ma pri­re­đu­ju. Isme­va­nje ta­kvih de­la, na­ža­lost, ni­je put da se ona eli­mi­ni­šu, ali je us­pe­šan na­čin da se pri­hva­te kao re­al­nost, jer re­zig­na­ci­ja po­ne­kad ra­đa oprez.

    Ako po­ku­ša­mo da gru­bo te­mat­ski svr­sta­mo afo­ri­zme iz ove knji­ge, do­ći će­mo do to­ga da su in­te­re­so­va­nja Ekre­ma Ma­ci­ća po­de­lje­na u tri gru­pe. U jed­nu spa­da­ju afo­ri­zmi ko­ji­ma de­fi­ni­še lo­šu po­li­ti­ku i nje­ne po­sle­di­ce kao što je si­ro­ma­štvo naj­ve­ćeg bro­ja po­da­ni­ka. Evo ka­ko Ekrem o to­me go­vo­ri: Ne mo­že­te vi vla­da­ti ko­li­ko mi mo­že­mo gla­do­va­ti. Po­sle ova­ko iz­go­va­ra­nih (naj­če­šće u se­bi) pret­nji vla­sto­dr­šci su od­u­vek i svu­gde za­do­volj­no tr­lja­li ru­ke, jer zna­ju da upra­vo odr­ža­va­njem so­ci­jal­ne, i dru­gih be­da ko­je uz si­ro­ma­štvo idu, mo­gu da vla­da­ju do­kle ho­će. A ho­će do­kle god, bla­gim hra­nje­njem po­ten­ci­jal­nih bun­tov­ni­ka, mo­gu se­be da pred­sta­ve kao spa­si­o­ce. A kad hra­ne po­ne­sta­ne... ne bi­smo sa­da o to­me jer bi od Ekre­ma bi­lo pre­vi­še da je i ta­kav is­hod us­peo da une­se u ovaj afo­ri­zam. Afo­ri­zam bo­gat na­go­ve­šte­nim zna­če­nji­ma ko­ji tra­že ak­tiv­nog či­ta­o­ca.... Ta­ko­đe, ov­de ne­ma­mo pro­sto­ra ni za ko­ju reč vi­še o sa­moj fo­r­mi ove iro­nič­no iz­re­če­ne opa­ske... Po­me­ni­mo još je­dan afo­ri­zam iz ove te­mat­ske obla­sti: Na­rod je na­vi­kao da te­ško ži­vi i tre­ba mu udo­vo­lji­ti. Ako je ci­ni­zam du­hov­na oso­bi­na ko­jom se ne tre­ba po­no­si­ti u ži­vo­tu, do­pu­šten je kao na­čin da se is­ka­žu kri­tič­ke po­ru­ke. Da­kle, ci­ni­zam kao stil­sko sred­stvo.

    Sle­de­ća gru­pa afo­ri­za­ma iz ove knji­ge je ona ko­ji­ma je Ma­cić na svoj na­čin de­fi­ni­sao po­sle­di­ce vi­ška isto­ri­je. On ka­že: Na­ša ze­mlja je, za­i­sta, ma­la. Je­dva sta­ne­mo u ma­sov­ne grob­ni­ce. Ali, sa­ti­ri­čar je re­kao i ovo: Sr­bi ne­ma­ju ma­sov­nih grob­ni­ca. Oni su se kre­ta­li u ma­njim gru­pa­ma. Ovaj afo­ri­zam je iz­go­vo­ren na be­o­grad­skom Sa­ti­ra fe­stu 2009. go­di­ne i pu­bli­ka ga je ve­o­ma le­po pri­hva­ti­la. Kao i afo­ri­zam Ši­ri se ru­pa na ozon­skom omo­ta­ču. To je još je­dan do­kaz da ne­be­ski na­rod ne od­u­sta­je od ve­li­ke Sr­bi­je.

    Tre­ću te­mat­sku ce­li­nu či­ne afo­ri­zmi na op­šte te­me. S ob­zi­rom na to da či­ta­lac afo­ri­za­ma ima pra­vo na sop­stve­ni ukus, a pi­sac ovog tek­sta je, gle ču­da, bio i či­ta­lac ru­ko­pi­sa, autor po­go­vo­ra će re­ći da mu se od afo­ri­za­ma na uni­ver­zal­ne te­me naj­vi­še do­pao ovaj: Po­ti­snuo sam kon­ku­ren­ci­ju. Sad sa­mo nas dvo­ji­ca ide­mo kod psi­hi­ja­tra. Evo i jed­nog cr­no­hu­mor­nog, da­kle, ve­drog afo­ri­zma: Br­zo se ži­vi. Da­nas te sa­hra­ne, su­tra te ne­ma.

    Ov­de ni­je bi­lo re­či o teh­ni­ka­ma i stil­skim fi­gu­ra­ma ko­je afo­ri­sti­čar Ma­cić pri­me­nju­je gra­de­ći svo­je po­ru­ke, a i pi­ta­nje je ko­li­ko bi to či­ta­o­ci­ma bi­lo za­ni­mlji­vo. Ipak, na­po­me­ni­mo da su mu naj­u­spe­li­ji afo­ri­zmi za­sno­va­ni na iro­ni­ji i pa­ra­dok­su. I ne­iz­be­žnoj hi­per­bo­li.

    Ekrem Ma­cić je u uz­ra­stu ka­da se od nje­ga oče­ku­je da na­pi­še još pu­no do­brih afo­ri­za­ma. Ko­le­ga Ekre­me, čuo si!

                                                                                Milan Beštić 

IZDAVAČ: Amatersko pozorište "Neretva" Konjic


RECENZENT: Mustafa Smajlović


LIKOVNO RJEŠENJE KORICA:
Milan Beštić


TIRAŽ: 500


BROJ STRANICA: 89


GODINA IZDANJA: 2012