ALEKSANDAR BALJAK U DANSKOM ČASOPISU

          Najveći  deo 88. broja uglednog danskog književnog časopisa „Den Blå Port“ (Plava vrata), posvećen je savremenoj književnosti Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije.

          U ovom broju zastupljeni su književni radovi Dare Sekulić, Gorana Samardžića, Vladimira Arsenijevića, Jelene Lengold, Mustafe Arnautovića, Aleksandra Baljka, Miljenka Jergovića, Vide Ognjenović, Ferida Durakovića i Sibile Petlevski.

          U časopisu je objavljen veći broj aforizama i esej „Kratka istorija srpskog aforizma“ istaknutog srpskog satiričara Aleksandra Baljka:

Kratka istorija srpskog aforizma


          U srpskim knjigama i časopisima aforizam je prisutan više od dva veka. Prvo aforističko delo jednog srpskog autora objavljeno još daleke 1792. godine u Beču. U pitanju je Mali bukvar za veliku decu Mihaila Maksimovića.

          Pre Drugog svetskog rata u Srbiji je bilo više od sto humorističkih i satiričnih listova. Posle rata, komunističke vlasti su taj broj svele na najmanju meru. Međutim, ovo drastično smanjenje prostora za objavljivanje duhovitih kritičkih tekstova pisce kratkih formi nije previše omelo u radu. Oni su se i na malom prostoru odlično snašli. Za satiričare je era komunističke diktature bila i dobra i loša: dobra, zbog toga što je piscima nudila više izazovnih tema, a loša, zbog postojanja oštre cenzure u medijima. Naime, u to vreme, vladajuća garnitura je prezala od svake javne reči, pa su dežurni cenzori, po zadatku, a i na svoju ruku, „prepoznavali” jeres i u najbezazlenijim kritičkim osvrtima.

          U poslednjih pedeset godina, na srpskom govornom području od svih književnih žanrova najburniji razvoj doživljava aforizam – upravo onaj književni žanr koji je, u međuvremenu, u mnogim drugim zemljama gotovo potpuno nestao. U tom periodu, u Srbiji dolazi do razmaha aforističkog stvaralaštva. Na scenu stupa čitav aforistički pokret, popularno nazvan Beogradski aforističarski krug. Šireći se neprestano BAK za kratko vreme uspeva da obuhvati sve srpske duhovne prostore. I tako aforizam srpskih autora, oslonjen na vlastitu tradiciju, oslobođen imperativa didaktike i moralistike, oplemenjen humorom i satirom, počinje svoj veliki uzlet. Ovaj novi aforizam istovremeno zasmejava i problematizuje, a na planu sadržaja i književne tehnike donosi dosta toga novog.

          Bogata tradicija, talenat za jezgrovito izražavanje, izvanredni smisao za humor, filigrantski precizan rad velikog broja autora i, što je veoma važno, izvanredni kolegijalni odnosi koji među srpskim satiričarima vladaju – a to među piscima, znamo, nije baš uobičajen način ponašanja – stvorili su povoljnu klimu za procvat aforistike u ovom delu sveta. U Srbiji novi, mladi aforističari odmah bivaju prihvaćeni. Oni zajedno sa već afirmisanim autorima objavljuju svoje radove u listovima i časopisima i zajedno sa starijim kolegama nastupaju na književnim večerima. U tim stalnim međusobnim kontaktima srpski pisci kratke forme razmenjuju iskustva, jedni druge hrabre, bodre, i tako dodatno motivišu, da svi zajedno istraju u negovanju književne vrste koju, treba to reći, domaća kritika, iz samo njoj znanih razloga, i dan-danas tvrdoglavo ignoriše. Mlađi autori su učili od starijih, ali bogami i stariji od mlađih. Zahvaljujuću svežini koju su doneli novi, mladi aforističari, neki satiričari-veterani u poznim godinama svoje spisateljske karijere pišu kao preporođeni.

          Savremenom aforizmu bila je dovoljna samo jedna decenija da postane dominantna forma satiričnog izražavanja u srpskoj književnosti, a pet puta više vremena da koliko-toliko legalizuje svoje književno građanstvo, da uveri bar neke domaće književne kritičare u svoj značaj i svoju vrednost. Priznanja srpskim aforističarima svakodnevno dolaze iz sveta, a ignorisanje je domaći specijalitet.

          Aforističari su pisci velikog dara, snažne i nesputane imaginacije, lucidnih i tačnih zapažanja, sjajnih ideja i jednostavnog, preciznog i efektnog književnog izraza.

          O čemu pišu ovi veseli skeptici?

          Reklo bi se da nema ozbiljnog društvenog pitanja našeg vremena i prostora kojim se nisu pozabavili, kao što, verovatno, nema ni mete koju svojim satiričnim strelicama nisu pogodili.

          U njihovim aforizmima se na umetnički, kritički i satirični način prelamaju sve naše dobro poznate političke prilike i neprilike.

          Sa vanrednim osećajem za istoriju, politiku i moral, njihovi aforizmi su obavili pravu vivisekciju društvenog bića, usmerivši svoj skalpel kako na tabue, istorijske mitove, ideološke fetiše, tako i na aktere današnje političke scene.

          Aforističari su britki i nepomirljivi kritičari haotične stvarnosti i satanske strane ljudske prirode. Oni ništa ne prepuštaju sudu istorije. Optužuju i sude, odmah, na licu mesta, po kratkom postupku, kako majstorima kratke forme i dolikuje.

          Pisci aforizama su pravi lovci na paradokse. Oni poseduju veliku sposobnost da uoče, oblikuju i saopšte paradoks. Svakom svojom rečju prkose iščekivanju i verovatnoći. Prvim delom aforizma štošta nagoveste, a onda u nastavku sve to, za trenutak naslućeno, rasprše i kažu upravo suprotno od onoga što se očekuje. Pišući tako da rečima bude tesno a mislima široko, aforističari na maestralan način razotkrivaju brojne apsurdnosti i paradoksalnosti naše tragične svakodnevice. To što kroz igru protivrečnih pojmova kazuju, prihvatljivo je bez dokazivanja. Rečju, aforističari su pisci kojima se veruje na reč.

          U građenju filozofskih i politički provokativnih, ali istovremeno i poetskih aforizama, srpski aforističari pokazuju visoko zanatsko umeće. Ponašaju se kao da im je slavni francuski moralista Žozef Žuber ostavio u amanet prokletu ambiciju da celu knjigu svedu na jednu stranu, celu stranu u jednu rečenicu, i tu jednu rečenicu u jednu reč.

          Aforističari su u dobroj meri relativizovali i onaj poznati stav da u književnosti može da bude onoliko politike koliko u politici ima književnosti. Name, aforizam je pokazao sposobnost da trpi određenu meru političkog angažovanja koju neki drugi žanrovi nisu u stanju da podnesu. Aforističar može slobodno da se politički angažuje a da se to ne odrazi štetno na umetničku vrednost napisanog.

          U Srbiji su u poslednjih pola veka objavljeni aforizmi koji kvalitetom i količinom višestruko nadamšuju sve druge sredine Evrope. Mnogi teoretičari se danas slažu da su srpski satiričari definitivno od Poljaka preuzeli primat u aforističkom stvaralaštvu.

          Nakon višedecenijskog rada na učvršćavanju aforizma kao književne vrste, postalo je jasno da je srpski aforizam velika šansa da se dâ nešto novo savremenoj književnosti Evrope. U tom smislu treba gledati i uspeh antologija srpskog aforizma koje su poslednjih decenija objavljene u SAD, Rusiji, Nemačkoj, Austriji, Poljskoj, Bugarskoj i Makedoniji.

          Mnogi kritičari i teoretičari proricali su smrt satiri, pa samim tim i aforistici, ali bilo je i mudrih, temeljnih i lucidnih tumača koji su najavljivali procvat i prevlast aforističke umetnosti. Ovi drugi govorili su da je to žanr budućnosti, žanr koji najviše pogoduje savremenom dobu, koje traži pored misaonosti i duhovitosti – brzinu i ekonomičnost.

          Ako je tačno da je slavni poljski aforističar Stanislav Ježi Lec, dajući aforizmu satiričnu mogućnost, udahnuo život drevnom književnom i filosofskom rodu koji je tavorio u didaktičkoj moralistici, onda je tačno i to da su srpski aforističari najzalužniji što ovaj književni rod danas diše punim plućima.
 

<< I >>