Objavljeno u listu Politika, 2. 10. 2011.

NE SAMO O POSLU Aleksandar Baljak
Majstor za sumnjivo okupljanje reči


Proglašen je za najboljeg „živog satiričara” na prostoru bivše Jugoslavije, i trećeg u svetu. Inače, veći deo života ide uz nos vlastima svojim britkim aforizmima za koje kaže da su – književnost budućnosti


   Aleksandar Baljak

Dobio je skoro sve nagrade koje se kod nas za satiru mogu dobiti, objavljivan je, čitan i hvaljen na celom prostoru bivše Jugoslavije, gde su ga pisci humora i satire proglasili za najboljeg živog satiričara na „srpsko-hrvatsko-bošnjačko-crnogorskom kulturnom području”, a na osnovu ankete međunarodnog časopisa za humor, satiru i karikaturu „Nosorog” – trećim na svetu! Nedavno je osvojio i jednu nagradu u Libanu (zajedno sa kolegom i imenjakom Čotrićem), a sad je u jeku priprema za ovogodišnji tradicionalni međunarodni festival humora i satire „Satira fest”, koji će se 6. oktobra održati u Beogradu, što je i povod za ovaj razgovor.

– Očekujem da će opet Beogradski aforističarski krug zablistati! – kaže Aleksandar Baljak, inače rodonačelnik ovog pokreta koji je, kako objašnjava, nastao spontano pre tridesetak godina.

– Priznanja srpskim aforističarima svakodnevno dolaze iz sveta, a ignorisanje je domaći specijalitet – jetko primećuje.

Na udaru cenzure

Kako je, uopšte, postao majstor ove kratke, ubojite književne forme?

– Izvanredna, beskrajno duhovita knjiga Brane Crnčevića „Govori kao što ćutiš” bila je prva zbirka aforizama koju sam pročitao. Uživajući u njoj zaljubio sam se u aforizme, koji od reči traže maksimum, a od pisca i više od toga. Naravno, na mene su uticali i drugi autori: britki Rastko Zakić, filozofski nastrojeni Pavle Kovačević, mudri i dobronamerni Duško Radović...

Kada sam u aprilu ove godine, nakon tužne vesti da je preminuo Crnčević, odlučio da objavim desetak njegovih aforizama u rubrici koju sam uređivao u NIN-u, to se nekome u redakciji nije svidelo. Tako je rubrika „Aforizmi” već u sledećem broju ukinuta, bez najave, bez obrazloženja, tiho, kako je to već uobičajeno u našem novinarstvu – zapaža pisac.

Što oštriji aforizam – to veća šansa da se zamerite vlastima. To je na svojoj koži osetio i Baljak. Naime, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, oni koji su knjige čitali „po službenoj dužnosti” prosto su se utrkivali ko će bolje i brže da zaštiti„lik i delo” velikog vođe.

– U svakom aforizmu koji je govorio o diktatoru i samodršcu su cenzori, a i mnogi „savesni” građani, prepoznavali Tita. I sam sam tada bio meta verbalnih napada političara, boraca i režimskih novinara. O mojim aforizmima raspravljalo se i na visokim političkim forumima, posle čega su neke rubrike bivale naprasno ukidane, a iz policije su stizale pretnje urednicima koji su sporne aforizme objavljivali. Listovi i časopisi u kojima sam radio ili sarađivao bili su redovno cenzurisani, a neretko i zabranjivani. U čuvenoj Šuvarovoj „Beloj knjizi”(1984) našlo se i pedesetak mojih aforizama jer su, kako je navedeno, sadržali „politički neprihvatljive poruke” – navodi čovek koji je napisao da je „knjiga sumnjivo okupljanje reči”.

U to vreme, sistem „upozorenja” bio je uobičajen oblik komunikacije između vlasti i urednika. Urednik časopisa „Književne novine”Miodrag Perišiću više mahova je bio oštro „upozoravan” zbog objavljivanja Baljakove rubrike „Afokalipsa”. A 1987. godine u beogradskoj „Prosveti”, na zahtev partijske organizacije te izdavačke kuće, sprečeno je objavljivanje njegove knjige „U granicama demokratije” tako što je u štampariji rasturen već pripremljeni slog. Oni koji knjige čitaju po službenoj dužnosti pronašli su u rukopisu te knjige ni manje ni više nego dvesta „nepodobnih” aforizama.

– Knjigu je sledeće godine, bez ikakvih izmena, objavio Predrag Marković, sadašnji ministar kulture – priča Baljak.

Na naše pitanje da li je lakše, ili teže pisati u (ne)slobodnim režimima, on odgovara da je dobru satiru jednako teško pisati i u totalitarizmu i u tzv. demokratskom uređenju. Netolerantna sredina, nema sumnje, nudi satiričarima veći broj tema, ali u takvoj sredini i cenzura je oštrija.

– U prošlosti, vladajuće garniture su prezale od svake javne reči, pa su dežurni cenzori, po zadatku, a oni revnosniji i na svoju ruku, „prepoznavali” jeres i u najbezazlenijim kritičkim osvrtima. Danas gotovo sve može da se kaže, ali kritička reč više nema onu težinu – primećuje poznati aforističar koji je, inače, u detinjstvu imao sasvim drugačije planove...

Šahista, matematičar i pecaroš

Još kao mali je zavoleo šah, a posle bio prvak škole u ovom sportu. Išao je i na razna takmičenja iz matematike. Kao član pionirskog šahovskog tima Beograda je u Zagrebu „pregazio” svoje vršnjake. „Prvi sam završio partiju i bio presrećan što je Beograd poveo sa 1:0. Ubedljiva pobeda naše ekipe ne čudi kada se zna da je za naš tim igrao i Stefan Đurić, danas čuveni velemajstor i svetski šahovski putnik”, seća se aforističar.

Iako je odrastao u Beogradu i tu proveo veći deo života, još pamti rodnu Crvenku u koju, kako kaže, nažalost retko odlazi.

– Pošto kroz Crvenku prolazi Veliki bački kanal, svako dete u tom mestu rano nauči da peca. Mene je toj veštini naučio deda, strasni pecaroš. Kao svi dečaci, i ja sam rado igrao fudbal, a danas najviše volim brzo hodanje. Svakog dana prepešačim desetak kilometara. I posle tih šetnji osećam se kao preporođen – navodi Baljak.

Godine 1928. njegov otac Nikola došao je sa svojim roditeljima i sestrom iz Obrovca (Hrvatska) u malo bačko mesto Lipar. Za vreme rata, cela porodica je odvedena u logor Šarvar u Mađarskoj.

– Otac je nekako uspeo odatle da pobegne i sve do kraja rata bio je na ruskoj strani. U Crvenku se vratio jako narušenog zdravlja. U tridesetoj godini postao je direktor šećerane (1951). Ali, posledice vremena provedenog u rovovima i zemunicama bile su kobne, razboleo se i umro kada sam ja imao svega sedam godina. Ne znam kako bi moj otac, da je živ, reagovao na to što sam aforističar, ali vidim da je majka ponosna što sam izabrao, kako kaže, časnu profesiju. Majka se svakom mom uspehu raduje više nego ja – kaže Baljak.

Svi njegovi rođaci sa očeve strane, uključujući i starijeg brata Nikolu, danas žive u Kanadi, a u Crvenki su mu ostali rođaci sa majčine strane, potomci dede Janoša Šafranja (Mađara) i babe Elizabete Šefer (Nemice). Aleksandrov ujak Janika imao je samo 17 godina kada je poginuo na Sremskom frontu.

Uz Jelenu i Cicka

Kakva je budućnost aforizama u svetu blogova, tvitera, fejsbuka...?

– Dolaskom „demokratije” mnogi kritičari i teoretičari proricali su smrt satiri, pa samim tim i aforizmu, ali bilo je i mudrih, temeljnih i lucidnih tumača koji su govorili upravo suprotno. Ovaj minijaturni književni rod najviše pogoduje modernom dobu, koje traži brzinu i ekonomičnost. U tom smislu aforizam je književnost budućnosti. Ja ne koristim fejsbuk, ali ga koristi moja žena, i preko nje znam da su aforizmi za njega skoro idealna forma, samo se tamo zovu statusi. Aforizam i elektronska komunikacija se jako dobro slažu, što je još jedan dokaz njegove moći i vitalnosti – smatra Baljak, koji dnevno napiše 20 do 30 aforizama, dakle dosad više od 350.000 (doduše, tek mali broj njih i objavi).

Najstroži Aleksandrov kritičar (ali i najveća podrška) je supruga Jelena Lengold, književnica, sa kojom je u braku pune dve decenije.

– Sjajno se slažemo i ne možemo jedno bez drugog. Pišemo različite stvari, pa i pisanju pristupamo na sasvim drugačiji način. Ona krene od jedne ideje, koju širi u priču ili roman i u stanju je da zaboravi na sve oko sebe dok je ne završi, a onda tome nema šta da se doda a kamoli oduzme. Ja neprekidno ponešto beležim i menjam, da bih to obilje na kraju sveo na nekoliko detalja odakle uobličim aforizam – objašnjava Baljak.

Kad ne smišlja kako da svet i događaje oko sebe sažme u tih nekoliko duhovitih, otrežnjujućih reči (koje će posle završiti u nekoj antologiji humora i satire), Aleksandar Baljak na terasi svog stana u prizemlju jednog novobeogradskog solitera pravi društvo svom kućnom ljubimcu, velikom crnom mačoru. Od Cicka, kaže, i lokalni psi zaziru! Da je tako mogao i sa književnim cenzorima...

Aleksandra Mijalković

-----------------------------------------------------------

Aforizmi lične prirode...

* Roditelji nisu stigli da me vaspitaju. Kasno su me dobili.

*Da nisam smotan, gde bi mi bio kraj!

* Dao bih vam časnu reč – da mi nije draga uspomena.

* Jedva čekam da pročitam novine. I mene zanima šta sam izjavio.

* Ako vas žena vara, ne očajavajte, jer ste svoju nesreću podelili sa drugima.

* Iza svakog uspešnog čoveka stoji žena koja se dobro udala.

-----------------------------------------------------------

Iz života

* Aforizam je dribling duha na malom prostoru

* Šamar je informacija iz prve ruke.

* Istina ne može da se sakrije – nigde nije dobrodošla.

*Pravog srpskog domaćina poznaćete po tome što nikad nije kod kuće.

-----------------------------------------------------------

Rodoljubivi

* Moja zemlja je mala, ali rastresita!

* Srbija je mnogo lepa zemlja. Koji god deo da uzmete, nećete se pokajati.

* Gubimo bitku protiv bele kuge, jer nismo od onih koji odmah skidaju gaće.

* Lako je Srbinu da udari na Srbina kad mu svi u tome pomažu.

* Mi smo bili pod Turcima još u ono vreme kada mnogi za Turke nisu ni znali.

-----------------------------------------------------------

Politički

* Biraćemo ih dok im ne dosadi. Ne mogu ni oni večno.

* Konačni rezultati izbora su sve bolji i bolji.

* Kad su revolucionari dobili krila, narodna imovina je dobila noge.

*Svaka vlast je od Boga, samo je naša plač Majke Božje.

*Smešna je optužba da su Srbi planirali genocid. Kad su Srbi nešto planirali?

-----------------------------------------------------------

Biografija

Aleksandar Baljak rođen je 1954. godine u Crvenki. Predsednik je Upravnog odbora Beogradskog aforističarskog kruga i predsednik Sekcije satiričara Udruženja književnika Srbije, sekretar Zadužbine „Radoje Domanović”, glavni i odgovorni urednik satiričnika „Danga”, urednik u izdavačkoj kući „Gutenbergova galaksija”, osnivač i selektor Satira FEST-a. Bio je urednik lista „Student” (1985–1986), i urednik satire u „Književnoj reči”, „Večernjim novostima”, „Berekinu”, „Beogradskim novinama”... Jedan je od osnivača Demokratskog foruma (1990), a bio je i narodni poslanik u Skupštini Srbije (1993). Autor je nekoliko knjiga, zbirki i antologija aforizama. Ima sina Vojislava (22).

-----------------------------------------------------------
Može li se živeti samo od aforizama?

Od pisanja može da se živi, ali ne svaki dan. Na piscu je da odabere dane u kojima će živeti. Ostali su mu potpuno slobodni. Ni znake života tada nije obavezan da daje! – odgovara Baljak.

-----------------------------------------------------------

Dospeo u pesmu „Galije”

Kultna pesma grupe „Galija” – „Korak do slobode” – počinje stihom „Čitala si aforizme Aleksandra Baljka/ Sanjala o zemlji nasmejanih ljudi/ Pitala si zašto ribe odvode iz vode/ Dva koraka do pobede, korak do slobode”), što je, priznaje Baljak, više doprinelo popularizaciji aforizma i njegovog imena, nego stotine objavljenih aforizama.