ДЕВЕТНАЕСТ ГОДИНА ОД  СМРТИ ЈОВАНА ХАЏИ-КОСТИЋА

Бесмртни колекционар духа


Радио „Студио Б“ имао је свог Душка, а „Вечерње новости“ имале су свог Јоцу. Први је будио Београђане  у  емисији „Добро јутро Београде“, а други је расањивао Југословене у рубрици „Тако Рећи Незванично“. Обојица луцидним,  питким хумором,  више ироничним него циничним, више поетским него  реским. Душко Радовић се на онај, неки тврде бољи свет, преселио 16. августа 1984., а Јован Хаџи-Костић 30. маја 1995. године, пре тачно деветнаест година.


Иза њих је остало на хиљаде афоризама, записа, цртица којима су сецирали и неретко улепшавали овдашњу одвећ суморну стварност. Јован Хаџи Костић свој први ТРН написао је 12. маја 1962. године и у наредне три деценије објавио  преко 60 хиљада  афоризама, поставши симболом целокупне новинске сатире оног времена.  Истине и историје ради, Хаџи Костић није идејни творац ТРН-а, ову рубрику 1959. године покренула је Јелица Нина Тимотијевић и уређивала је све до своје смрти 1962. године, али је тек под његовим пером ТРН  постао најчитанији део „Вечерњих новости“.


На хиљаде Југословена свакодневно је узимало у руке наш лист и започињало читање уз

опаску „Хајде да видимо коме је Јоца данас запржио чорбу“. А Јоца је то умео боље од било кога. Кратко, ефектно, убојито, бескомпромисно и најважније -  духовито, обрачунавао се са аномалијама нашег друштва и менталитета. У времену у коме је стварао писана реч вредела је далеко више,  па је његов ТРН појединце који су имали ту (не)срећу да се у њему нађу, болео и сврбео жешће него данашње моћнике читави фељтони. Многи прозвани су га и тужили, на суду се појављивао више од тридесет пута, али ниједан спор није изгубио...


Његове колеге из „Новости“ и данас препричавају како је Јоца сваког јутра на посао долазио џепова пуних папирића на којима су биле нажврљане идеје за нове афоризме, а он је објашњавао да сатиричар нема радно време и да стално мора да буде у „борбеној приправности“ јер се никада не зна када ће инспирација зазвонити на узбуну. Увек када би га питали да ли му је тешко да свакодневно буде актуелан и духовит, он би рекао да се у ондашњој Југославији дневно догоди много више од четири глупости колико је њему за ТРН било потребно и да је он ту само да их изабере и прибележи. То, наравно, не може бити потпуна истина, јер више од тридесет година свакодневно писати онако како је то Јоца чинио морала је бити велика мука.  Истина, када би га посао одвукао на другу страну, (Хаџи-Костић је често писао репортаже, а једно време био је и уредник културе) у ТРН-у би га успешно одмењивао Ранко Гузина, али те паузе никада нису дуго трајале.  


За свој рад Јован Хаџи Костић добио је све најважније друштвене и еснафске награде попут „Октобарске награде града Београда“, „Радоје Домановић“, „Слободан Глумац“, „Бранко Ћопић“, а после његове смрти „Вечерње новости“ установиле су награду за најбољу новинску сатиру која ноcи име његово име. Јоциним одласком ТРН није престао да боде, наставили су да га уређују  Микан Миловановић, Растко Закић, а у последњих пет година то свакодневно чини  Бојан Љубеновић.


„Дечје новине“ су крајем седамдесетих година прошлог века објавиле део богатог опуса Јована Хаџи  Костића  у књизи „ТРН“, која садржи око 1.500 његових афоризама. Књига је више пута  доштампавана, а и данас се може наћи путем специјализованих интернет сајтова за продају ретких књига. Прошлог децембра „Вечерње новости“ су у част 80 година од рођења свог Јоце организовале сатирично вече, али остаје утисак да се овдашња новинарска и културна јавност није довољно одужила том великом писцу.


Душко Радовић на улазу у „Београђанку има „своју“ бисту“, крај Ташмајданског парка има „своје“ позориште, на Новом Београду има и „своју“ школу, а Јован Хаџи Костић ништа од тога. 

Ето новим граским властима предлога за размишљање.

Бојан Љубеновић