КЊИГА "БОГАТСТВО ЗЕМЉЕ ЛЕЖИ У ДУБИНИ ЊЕНИХ МИСЛИ", ДАНИЦА МАШИЋ

АУТОР: Даница Машић

НАСЛОВ: "Богатство земље лежи у дубини њених мисли"

ШТАМПА: "Златоусти" Београд

РЕЦЕНЗЕНТ: Проф. др Добривоје Станојевић

ГОДИНА И МЈЕСТО ИЗДАЊА: 2015, Београд

АФОРИСТИЧКЕ МУЊЕ


     Афористичке мудроносне муње Данице Машић покривају многа поља. Користећи се ироничним, хумористичким и сатиричким носивостима виспрена афористичарка, на јединствен начин, на примерима чак 400 одабраних фразеолошких обрта, у ствари, предано преиспитује језичку традицију. Понекад су ови афоризми љупки и безазлени (Празан човек је пун себе), понекад сатирични (Вођа нам никада не гине). Увек надахнути, плаћени искуством, мерени даром, наглашавају супротстављени смисао у ономе што се чинило јединственим и непроменљивим. Негде између патње и брижности.

     Овим ироничним мудролијама сучељеним са фраземским вишезначјем наговештавају се висока етичка мерила. Афористичарка умешно разликује добро од зла, као и веће зло од мањега зла, стварно од нестварнога. Даница Машић гради посебно морални лик који полази од себе, а несебично дарује другима. У јединственом промишљању чува се образ мислећих и духовитих људи. Спасава се стечено и надграђује мудрошћу (Из дана у дан, улазимо у ноћ). Тако се одабраним самосвојним тумачењем фразеолошког корпуса излаже сраму све што ваља преиспитати. Овим мудростима изоштрава се слика окошталог појма и нуди другачије тумачење, пуно подстицајне истраживачке меланхолије која тера на размишљање. Мудрост живота дубља од људске мудрости, како је говорио Горки.

     Недостаци других људи се спретно уочавају и критикују, али се показује и разумевање за њих (Боли га уво, седи на ушима). Чини се да су додаци Данице Машић истинитији од предлошка. Како је то могуће? Све животне и фразеолошке појаве посматрају се са неопходном мудром пажњом која се не да одглумити. Понекад се неочекиваним састављањем два фразема даје иронични савет (Тапкањем у месту себи копаш јаму), понекад доносе парадоксални отрежњујућући закључци (Какав пацов! Увукао се у мишју рупу). Они се не могу пренети а да не покрену на акцију. Тако се упада у ланчану мудролику авантуру стално напетог мишљења.

     Највредније у афоризмима Данице Машић јесте умна игривост и непристајање да се по сваку цену буде духовит. Реч је о томе да се укаже на промишљање поводом одређене фраземе, пословице или изреке. Тако се мудрост најбоље самообликује трагајући за истином другачијом од општепознате (Може се живети од ваздуха. Док један удахне, двоје издахну).

     Моћно стилско средство у обликовању ових наопаких мислених муња јесте предани рад на сажетости. Мудрост је увек кратка. Што мање, то боље. Скривена мудрица ових афоризама прећуткује стереотипе и истиче посебности у општем преиспитујући мудрим коментаром сваку фраземску категорију на себи својствен начин. Мудрости не падају с неба иако имају божанска својства. Треба открити заблуде и продужити живот новим истинама (Диктатор ставља тачку на почетку диктата). Даница Машић не крије своје мудрости, али их и не истиче као једино вредне. Искуство, образовање, васпитање, размишљање и дар да се уоче права значења у новом времену красе Даничину недословну надградњу. Ако се она не уочи, ништа се није уочило. Отворите четворе очи. Чућете нечувено.

     У подстицајним напоменама Данице Машиђ налази се непрегледна слобода да се мисли другачије (Власт је опозицији на дохват руке. Држи је у шаци). Мудро познавање других води у властиту спознају. Исход јесу несвакидашње народно сазнање да је „боље с мудрим плакати него с лудим певати“. Победа старог духа јесте нови почетак ових мудрости (Изашли смо раније са посла. Чекамо боље сутра). Ко није спреман да мисли, радије нека одустане.

     Даница Машић добро познаје свет око себе и језик којим говори. Иако је тај свет пун несавршености, она га не не презире, па говори о ономе о чему су други ћутали. Она тражи противуречности, сучељава их и подстиче да поново проговоре на Даничин начин, даницизмима.

     Полазећи од фразема Даница Машић као да пита народну мудрост шта јој је данас чинити на овом свету где иза мене стоје они и који немају прилике да седе. Умерено се смејући, ова афористичарка се никоме грубо не подсмева. У језику и стварности налази ново надахнуће. Она има особину мудраца да све ствари и сва искуства погледа и са друге стране, да скине паучину са очију, да их другачије обоји, да се безумно не иде по мраку. Познајући мрак окошталог фразема, Даница уме да угради светлост нових умовања и да украси безвредне фразе. (Некада је бацање земље за покојником ударање камена темељца). Такво незадовољство може водити само у напредак.

     Постојана у свом трагању и стваралаштву, Даница Машић подједнако озбиљно прилази свакој теми мењајући јој место у традицији и култури. Тако сједињене, изрека и нови коментар постају вреднији појам. Малим стварима у језику покрећу се велике, баш као што муња може да заподене пожар. И као што посебне речи у оквиру фразема губе своје посебно значење, тако и мудра надградња у коментару фразема мења значење изреке и пословице откривајући вредности које не бисмо уочили да није овог надахнућа.

     Мудра и духовита за стотине обичних људи, Даница Машић трага по непроменљивим језичким матрицама не би ли нашла нову меру свог надахнућа. Тако се непрестано преиспитују неразумна правила (Власт је народу дала корпу. За даље нека се сам сналази). Ваљда ће тако неразумност једнога дана почети да ишчезава. У земљи слепих, Даница је постала видовита.

    Осетљива за сакривено у језику, Даница Машић трага за новим врлинама речи. Зато се њени афоризми и не би допали владарима, можда ни неким језичким чистуницма. Диктатори мисле да су саткани само од врлина. Традиционалнисти чувају језик од промена, од чега се никако не може сачувати. Ипак, кад владар оде, сви мисле да га могу заменити. Кад мудрац заћути, сви ћуте. Мудрост је море без обала, ћутање обала без мора.

     Језик живи ако се употребљава, развија, дограђује и мења. Надахнуће овога хумора, и кад је незлобиво и кад је лично, налази се у широком спектру новог посматрања употребљених изрека и пословица. Оне ће у другачијем, дограђеном облику, можда, постати нове трајне изреке и пословице. Јер у сваком афоризму Данице Машић почетак је познат, а крај нас опамећује. А онда се изненадимо како нам то досад није пало на памет. То је знак да нас је ова афористичарка својим језичким трагалаштвом у облицима који су се досад чинили непроменљивим, научила да мислимо другачије, мудрије. Брзо, муњевито! Како се о језику једино и мислити може. Мудрости које просветљују и веселе. А не вређају.

Проф. др Добривоје Станојевић