АЛЕКСАНДАР БАЉАК  –
АУТОР КОЈИ ЈЕ ПРОШИРИО ХОРИЗОНТЕ АФОРИСТИКЕ

(О стваралаштву Александра Баљка

и књизи „Зидови на хоризонту“,

издавач „Архипелаг“, Београд, 2016)

 

Култна песма групе „Галија” – „Корак до слободе” – почиње стихом: „Читала си афоризме Александра Баљка/ Сањала о земљи насмејаних људи/ Питала си зашто рибе одводе из воде/ Два корака до победе, корак до слободе”, што је, вероватно, јединствен случај у Србији и свету, а допринело је популаризацији најкраће књижевне форме и ауторовог имена, више него стотине објављених афоризама. О Баљковом стваралаштву написан је и одбрањен дипломски рад на београдском Филолошком факултету, а његови афоризми су анализирани и у једном научном раду објављеном на Тајланду. Чувени „Њујорк тајмс“ је писао о њему као лидеру Београдског афористичарског круга и, поред осталих, објавио афоризам: „То што сам доживео у братској заједници, ни свом рођеном брату не бих пожелео.“ Аутор ове мисли уврштен је у антологије светског афоризма које су објављене у САД и Русији, антологије европског афоризма у Шпанији и Русији и антологије српског афоризма које су се појавиле у Италији, Немачкој, Аустрији, Шпанији, Пољској, Румунији, Македонији, Бугарској, Словенији и другим земљама. У Торину је за животно дело добио вредну и престижну награду„Torino in sintesi“ – Италијанске асоцијације афористичара. Нешто раније понео је вредна књижевна признања у Либану, Црној Гори и Босни и Хереговини. Афоризми родоначелника Београдског афористичарског круга ушли су у неколико српских играних и документарних филмова и постали су мото више књига. Његове мисли цитиране су у бројним есејима, научним и стручним радовима и новинским написима. Своје афоризме Баљак је говорио пред сто хиљада људи на београдском Тргу Републике, а у Скупштини Србије пре неколико година поменуо га је председник Србије. У анкети својих колега из региона проглашен је за најбољег живог сатиричара на подручју бивше Југославије. Једини је афористичар и, уопште сатиричар, који је одлуком Владе Србије добио Национално признање за врхунски допринос култури.

 

Александар Баљак није само један од најбољих српских и европских савремених сатиричара, него је, без било какаве сумње, у најужем кругу најбољих аутора, почев од оца афористике грчког лекара Хипократа који је живео пре две и по хиљаде година, до данашњих дана. Баљкова нова збирка „Зидови на хоризноту“ („Архипелаг“, Београд, 2016), вероватно је најсадржајнија, најмудрија, најоригиналнија и најостваренија књига кратких записа свих времена.

 

Савремени афоризам, углавном, дефинишемо онако како га је једном својом максимом формулисао Александар Баљак: „Афоризам је дриблинг духа на малом простору.“

 

Синоним за реч афоризам постала је синтагма „монументална минијатура“, чији је творац Баљак.

 

Разматрајући однос хуморног и сатиричног у афористици, Баљак је наласио „афоризам нема сврху само да увесељава, већ и да проблематизује“, што је постала кључна одредница у разумевању сатиричног афоризма нашег времена.

 

Многи када говоре о српској сатири понављају Баљкову мисао: „Наша најбоља сатира настала је у ружним временима, а за савремену долазе бољи дани.“

 

Кад се помене велики сатиричар Радоје Домановић, прва асоцијација је Баљков афоризам: „Ко о чему Домановић о нашим тренутним тешкоћама.“

 

Ове и друге мисли навеле су књижевну критичарку Љиљану Шоп да забележи да  је „Александар Баљак мајстор и маг модерног афоризма“, те да „чини овом књижевном формом више него многи други студијама, есејима и социолошким расправама“. „Напросто“, указује Шоп, „погађа у средиште проблема, менталитета, бића, истине, питањем одговара, а одговором пита.“

 

Постоје људи који сматрају да књиге афоризама, зато што је афоризам кратка књижевна форма, настају брзо и лако. Разуверићемо их на примеру књиге Александра Баљка „Зидови на хоризонту“ која је настајала пуних девет година, дакле од претходне збирке овог аутора објављене 2007. године, под насловом „Рат је први почео“.

 

За поменуто време од непуне деценије неки наши познати романописци напишу и десетак романа. Ако знамо да Баљак, по сопственом признању у једном интервјуу, дневно напише двадесет до тридесет афоризама, долазимо до закључка да је за девет година написао невероватних 80 хиљаде афоризама, а у књигу је уврстио 2.700, што чини тек око три посто створеног, односно у књигу је ушао тек један дневно написани афоризам.

 

Једном је познати песник и сатиричар Петар Пајић, на питање једног пријатеља: „Где је био протеклих дана?“, одговорио на следећи начин: „Био сам ван Београда, на планини. Петанаест дана сам радио на једном афоризму.“

 

За Баљка то, међутим, није шала, већ реалност. Како Баљак приступа афоризму оставио је сведочење књижевни критичар Предраг Марковић, присећајући се заједничког рада у редакцији „Студента“: „Баљак неозбиљности и дилетантизму као кључним категоријама понашања у култури и друштву супротставља озбиљност и филигрански прецизан рад.“ Марковић је овај закључак извео још 1987. године. Баљак је афористичар од мере и духа. Најинтензивније ствара у миру и тишини, а то што напише производи гласан ефекат. Он увек размишља на афористичарски начин – и када је будан и када сања. Био сам сведок да су неки његови афоризми настали, кад им се најмање надамо – у разговору о спорту, на улици, током вожње, у ресторану или на књижевној вечери. Он је аутор који непрестано проверава и преиспитује написано, тражи дубљи смисао, прикладније речи, неочекиваније обрте, ефектније поенте...

 

Баљков минуциозни рад на књизи потврђује и избор наслова. Док је бирао име најновијој збирци Баљак је од стотина могућих, избор свео на двадесетак. Потом је тражио од својих колега, међу њима и од мене да се изјаснимо који је најбољи. Био сам у то време међу писцима из 12 словенских земаља у руском граду Твер, па сам одмах спровео анкету и резултате послао у Београд.

 

Баљак сваком афоризму приступа као роману. Само што је за њега, да цитирам руског аутора Михаила Генина – „афоризам роман из кога је избачено све непотребно“. Баљков рад на реченици личи на клесање уметничке фигуре од целе планине. Не само да брижљиво обликује реченице, већ и сваку реч у њима. Аутор, понекад, веровали или не, на афоризму ради и више година. Запише мисао, а онда је данима и седмицама бруси, дотерује, поправља, остави је, а онда јој се, зрелији, врати после неколико година и тек тада је коначно уобличи и одлучи да објави. Нема код Баљка, да се изразим фудбалским речником, „афоризама на прву лопту“, него је сваки заиста „дриблинг духа на малом простору“.

 

Алексеј Гришанков из Украјине каже да „зборник афоризама није замена за роман, али ни било који роман не вреди као добар афоризам“. Некад вреди прочитати роман, или неку другу жанровску књигу и због само једне блиставе мисли, а у књизи „Зидови на хоризонту“ налазе се стотине таквих јарких реченица. У неким књигама тешко је пронаћи добар афоризам, а у овој књизи немогуће је пронаћи лош. Сентенце из ове књиге сличне су Баљковим најбољим афоризмима, а различите од свих других афористичара. Баљкове максиме од речи траже максимум, а од писца и више. Баљкови афоризми су комплексни, алегорични, вишеслојни, али нису херметични ни апстрактни. Тематски су разноврсни, а конзистентни. Лексички су богати, значењски разуђени и стваралачки инвентивни. Његови афоризми производе мисаону сензацију, емитују симболичке поуке, озарују читаоца и чине га имунијим на негативне спољне утицаје. Снага и лепота ауторове речи је у метафоричном хумору. Мисли које Баљак записује нису само зрна разума, већ садрже и прегршт емоција –дирају и у мозак, и у срце, и у стомак! Због оваквих књига које напишу најбољи писци – и читаоци постају бољи!  Једно је сигурно, књига„Зидови на хоризонту“ проширила је хоризонте српске и светске афористике.

 

Осим што књига „Зидови на хоризонту“ садржи, до сада, највише афоризама, одликује се веома широким кругом тема (менталитет нашег народа, ратови, историја, политичари, странке, избори, вођа, полиција, криминал, правосуђе, сиромаштво, криза, живот у метрополи, здравство, школство, медији, књижевност, мушкарци, жене, спорт...), разноврсним стилским поступцима, великим узлетима духа, суштаственим, бритким и веома духовитим мислима. Александар Баљак је овом књигом учинио нешто најтеже – надмашио је Александра Баљка!

 

„И кад је страсни критичар посрнуле свакодневице, он није моралиста ни демагог. Он је, једноставно, сатиричар вишег реда. Неимар нашег модерног афоризма“, записао је о Александру Баљку проф. др Ратко Божовић.

 

Баљак је у афористику унео и једну суштинску иновацију, а то је опредељење да се афоризми сврстају тематски и да се унутар сваког блока нађе најприкладније место сваком поједином афоризму. То је изузетно захтеван и дуготрајан посао, можда сличан оном кад форензичари у бази падатака траже идентичне папиларне линије. Али такав поступак књизи даје додатни квалитет и омогућава да се збирка афоризама чита као књига прича или роман. Као у савршеном пазлу или мозаику аутор је свакој реченици пронашао идеално место и уклопио је у целину. Тако књига „Зидови на хоризонту“ може да  уђе и у избор за Нинов роман године.

 

Баљак је својим целокупним радом оплеменио афоризам, вратио му сјај и уздигао га у ранг цењене књижевне врсте. Историја српске афористике писаће се до и од Александра Баљка. Афоризми су га учинили познатим, а он им је узвратио истом мером. Својом појавом на сатиричарској сцени утицао је и на, од себе млађе, и на старије ауторе. Настављач је најбољег у традицији српског сатиричног афоризма коју су инаугурисали и трасирали – луцидни Брана Црнчевић, филозофски настројени Павле Ковачевић и бритки Растко Закић, у првом реду, а затим – и саркастични Владимир Булатовић Виб, мудри и добронамерни Душан Радовић, те лирски Милован Витезовић. У односу на данас активне колеге, да парафразирам једног књижевног критичара, Баљак је „за замах крила испред афористичарског јата“. Иако је Радоје Домановић био писац прича, а Баљак је афористичар, могуће је њихово поређење, јер је и отац модерне српске сатире градио поенте својих дела на ефекту парадокса и изненадног обрта, што је једна од основних одлика афористике. Култна Домановићева прича „Вођа“ је парадигматична у том смислу, јер на самом крају доноси неочекивано сазнање да је предводник за којим људи беспоговорно иду заправо слеп, што јој даје обележје дугачког афоризма. А Александар Баљак на тему вође има стотине врло успелих сентенци које су истинске мини-приче високих уметничких домета.

 

Морамо истаћи да је Баљак све ове деценије остао веран афоризму и да није, попут, неких других колега запоставио овај облик књижевног исказа, или престао потпуно да пише. Није дозволио да падне под утицај оне школе мишљења која потцењује најкраћу књижевну форму. Напротив, Баљак је својим уредничким радом у „Студенту“, „Књижевној речи“, „Нину“, „Данги“, „Београдским новинама“, „Вечерњим новостима“ и другим часописима и новинама изузетно много допринео већој читаности, бољем разумевању, афирмацији и популаризацији афористике, као и њеном критичком вредновању. Он је приређивач Антологије савременог српског афоризма „Историја афокалипе“, која је објављена 1987. године. Стотинама својих колега пружио је драгоцену помоћ у избору њихових афоризма за ауторске књиге. Боље од многих аутора зна њихове афоризме – кад и где су их објавили, који недостаје у књизи, а који се појавио у две. Приредио је и антологије српске афористике које су објављене у Пољској и Словенији. Читаву деценију је био селектор „Сатира феста“, једног од најзначајнијих фестивала хумора и сатире у Србији и региону. Понекад му замерају да је престрог у оцењивању других, при чему се заборавља да је најстрожи према себи.

 

Године 1987. Баљкова књига „У границама демократије“ била је забрањена у „Просвети“ и пре него што је објављена. У озлоглашеној, ждановљевски конципираној „Белој књизи“ Савеза комуниста Хрватске нашло се шездесетак његових критички интонираних опсервација на рачун социјалистичког система у тадашњој Југославији.  А ти напади и оспоравања били су управо оно што је Баљку још недостајало да постане истинска књижевна величина.  


Веома важно је да истакнемо да је живот Александра Баљка у сагласју с његовим књижевним делом које одликују поштење, моралност, храброст, искреност, доследност, непоткупљивост, отвореност и солидарност. Његово стваралаштво претапа се и прожима с његовим животним начелима, а његов егзистенцијални став уграђен је у сваки редак који је исписао.

 

О Баљку је, управо, зато назахвално писати, јер све што се се напише бледо је у односу на то што он ствара. Баљка треба, наравно, тумачити, али га треба, под један – читати; под два – читати, и под три – прочитати од почетка до краја!

 

Александар ЧОТРИЋ