О КЊИЗИ ДИВНЕ БИЈЕЛИЋ

„ПОРЕКЛО И ТЕОРИЈА АФОРИЗМА“

(ДИБ, Нови Сад, 2014)



Дивна Бијелић је у јуну 2011. године одбранила магистарски рад о политичком афоризму, на Факултету политичких наука, на основу којег је настала њена књига „Порекло и теорија афоризма“ (ДИБ, Нови Сад, 2014).


Већ у првој реченици реч „политика“ је поменута два пута и, изгледа, да је неизбежна када је реч о данас, код нас доминантном - сатиричном афоризму. То је сасвим складу с оним како је овај жанр одредио Брана Црнчевић, рекавши да је „афоризам бастард рођен у вези књижевности и политике“. 


„Афористичари су“, како у свом есеју примећује Александар Баљак, „у доброј мери релативизовали и онај познати став да у књижевности може да буде онолико политике колико у политици има књижевности“. „Наиме, афоризам је показао способност да трпи одређену меру политичког ангажовања коју неки други жанрови нису у стању да поднесу“. 


И заиста, због чега и политика не би била једна од тема афористике, ако је већ предмет интересовања бројних видова уметности и када се зна да јој сатиричари не приступају апологетски, већ, напротив, с највећом дозом критичности?!


Дивна Бијелић се у својем раду већ на почетку суочила с питањима, шта је афоризам и како га дефинисати? Изгледа да је најтеже дефинисати нешто што је само по себи дефиниција, јер афоризам на грчком језику управо то значи. Бијелићева наводи мноштво одређења овог појма, цитира стране и домаће теоретичаре, као и саме афористичаре. Од многих дефиниција које Дивна Бијелић наводи у својој књизи, по мојем мишљењу, ипак, је најближа истини констатација др Ивана Фохта да је „афоризам сублимат књижевности и филозофије“. Такву интенцију имају и мисли Лава Толстоја - да су „афоризми најбоља форма за изношење филозофских мисли“ и Вилијама Хогарта - да је „афоризам филозофско средиште сатире“. Дивна Бијелић се опредељује за одређење да је „афоризам за читаоца интересантан, за ствараоца изазован, а за друштво лековит и благотворан“.


Често, међутим, друштво не жели да прихвати оно што је за њега лековито и благотворно, па је таква судбина афоризма данас и овде, и зато ауторка констатује да „српски афоризам виси негде у ваздуху, чекајући бољи третман и адекватнију званичну локацију у нашој култури и науци“.


Као што је афоризам повезан с парадоксом, тако је и наша целокупна афористика у парадоксалној ситуацији. По признању многих познавалаца сатире и афористике, пре свега у иностранству, „најбољи афоризми у Европи пишу се у Србији“.


„У Србији су у последњих пола века објављени афоризми који квалитетом и количином вишеструко надамшују све друге средине Европе. Многи теоретичари се данас слажу да су српски сатиричари дефинитивно од Пољака преузели примат у афористичком стваралаштву“, закључује и Александар Баљак.


Насупрот томе, домаћа књижевна теорија и критика показују равнодушност према афоризму, или га оспоравају. Дивна Бијелић указује да „афоризам у нашој земљи још увек није постао предмет изучавања друштвених наука“. На такав однос науке надовезују се и медији, па статус афористике осликава констатација писца ових редова, којом се послужио и Фабрицио Карамања у предговору Антологији српског афоризма на италијанском језику: „За мудрости писаца резервисани су углови последњих страница новина. За глупости политичара резервисане су насловне странице.“


Дивна Бијелић покушава да укаже на нехајан и неправичан однос институција културе, уметничких организација, образовних установа, креатора школских програма, књижевних жирија и других према српској афористици, и да то, барем мало, справи овим својим интердисциплинарним радом који обједињује социокултурни, политиколошки и књижевнотеоријски аспект.


Бијелићева је ауторка првог комплетног и полемичног научног рада о афоризмима. Њено дело је комплексно и обилује бројним цитатима, аксиомима, дефиницијама, разматрањима и објашњењима. Ауторка је приликом истраживања и писања магистарског рада и касније књиге, користила литературу коју су написали домаћи и страни афористичари, мислиоци, филозофи, публицисти, рецензенти и ретки књижевни критичари.


Бијелићева заступа мишљење Филипа Кавријанија „да болести у друштву настају на посве исти начин као у људском организму, те да се на сличан начин и лече“. Зато она истиче политички и лековити карактер афоризама, тврдећи да, иако не може да промени ни свет, ни свест, ни друштво, ни власт, афоризам „донекле мења стварност, па макар то било олакшање које доноси читаоцу“, јер, ако ништа друго „афоризам ослобађа од страха“, а „помереног човека враћа у равнотежу“.


Посебно је занимљиво ауторкино разматрање разлике између хуморног и сатиричног и њено запажање да су „људи склонији хумору и шали, него жаоци сатире“, те да је „хумор добар пре спавања, али да је сатира ефектнија за буђење“.


Поделивши мучну избегличку судбину и бавећи се афоризмима више година, Бијелићева је дошла до сазнања да је и афоризам својеврсни избеглица:


„Афоризам тражи своју постојбину или макар уточиште у којем ће се осећати посве схваћено и прихваћено. Тумарајући у потрази за идентитетом по разним областима, овај појам је већином жигосан као некакав вишак. Медицинари се, углавном, ни не сећају да је рођен хипократовски. Књижевници га гурају у наручје политике, гледајући на афоризам као на заразу која ће да уништи постулате естетике. Политичари, наравно, не желе ни да га виде, јер их подсећа на сопствене грехе и пропусте. Филозофи га, углавном, игноришу. Да закључимо: афоризам је једна врста прогнаника који тражи и кров и завичај који му је отет и признање за све оно што је постао и постигао у времену лутања по свету без заштите која му недостаје и данас.“


Ауторка у својем раду анализира стилске фигуре, жанровско одређење, карактеристике и теме везане за афоризам, поделе афоризма, односно однос афоризма и других књижевних жанрова, као и однос афоризма према друштву, власти, политици, науци и медицини.


Дивна Бијелић је проучавала и у књизи представила порекло и развој афоризма кроз две и по хиљаде година његовог постојања, од „оца медицине“ Хипократа који је рођен 460. године пре нове ере, све до савремених аутора. Између њих се налазе ауторитети и умови који су се, такође, афористичарски изражавали: Марко Аурелије, Свети Августин, Еразмо Ротердамски, Френсис Бејкон, Волфганг Гете, Хајнрих Хајне, Артур Шопенхауер, Фридрих Ниче, Серен Кјеркегор, Оскар Вајлд, Бернар Шо, Станислав Јежи Лец... 


Књига „Порекло и теорија афоризма“ је препоручљиво штиво, односно лектира за сваког афористичара, а за теоритичаре сатире и афористике је полазиште за даља истраживања и проучавања. 


Дивна Бијелић се у овом пионирском раду бавила, превасходно, историјатом афоризма, али верујем да и будућност припада овој смисленој, сажетој, сатиричној и хумористичкој форми.


Александар Чотрић