Crna Reka i mrtvo more

DA LI JE PROBLEM U PAMĆENJU
ILI ZABORAVLJANJU?

    Kome je bog otac – lako mu je biti. Daj ocu lopatu, pa ćeš videti svoga boga. Ako boga znate, što i mene s njim ne upoznate?! Što nije otišlo dozlaboga, otišlo je k vragu. Elem, kad je sve otišlo k vragu, duševni mir je došao sam od sebe. Zlo se piše, dobro će biti.
    Bog i batina tipičan su primer ravnoteže straha. Netipična koalicija.
    Otkad je otac izgubio kompas, služi se štapom (i lopatom!). A kome je štap pri ruci – ne oslanja se na pamet. Da batina nije iz raja utekla, ne bi joj leđa bila mesto boravka. Mada leđa ne veruju u priče da batina iz raja potiče.
    Dok je batina imala dva kraja, nečemu smo se nadali. Ko se i dan-danji zanosi mišlju da „batina ima dva kraja“, iz Centra za rehabilitaciju „Crna reka“ nosi drugi utisak. Gde je batina vaspitna palica, batinaši su prosvetni radnici. I lopataši, naravno. U grudima batinaša srce ne kuca. Bije! Batinaš bije zverski, a prebijeni nikako da izvuku naravoučenije.
    Dok se batina razbacuje krajveima, istina se skuplja na sredini. Istina je lekovita. Zato je udarna pesnica dozira zarđalom kašičicom. Kad se udarna pesnica stisne, manja je od šake jada. Neverni Toma je u pravu: „Kad nema zarđale kašičice, opojno sredstvo dozira se lopatom.“ Više veruje lopati nego svojim očima. Jedna muka navika, sto lopata odvika.
    Kada otac gasi žeđ za istinom, žedni piju batine. Zbog uverenja da se žeđ za istinom može utoliti samo batinom. Zato, braćo, pijme ga! Pravilo je službe: kad sevaju batine, ne pale se svetla. „Snimci su veoma potresni.“ Zato izoštrite sliku! Da vidimo mrlju na savesti društva (bratstva) lako ćemo.
    Napadi na oca su bacanje prašine u oči. Da nije kako je, ne bi se prašina digla do očiju. I slegla. Istraga je u toku crne reke. Mi nismo – nosi nas struja. Nevinost se dokazuje na sudu. Svako je nevin dok se ne utvrdi.
    Oca čuvaju gorile – da bi opravdao svoje ponašanje. U ime oca i sinoda – aman, zaman. Dosta je toga! Droga – ne!  Politika – da! Za nju nema leka – on se ne traži. Ako je religija opijum za narod, politika je delirijum tremens.
    Opasnost vreba na svakom koraku. Zato narod puzi. Prvi su koraci najteži. Posle se lako puzi. Kad bi se političari pretvorili u uši, čuli bi kako gmižu vaši. Znamo dijagnozu. Ne znamo šta im je.
    U redu, crno nam se piše. Ali, mi ne znamo da čitamo.
    (Ovaj satirični stav objavio sam 30. 5. 2009. godine pod naslovom “Crni se reka”)

                                                                                                                Ilija Marković