NA PRVOM STE MJESTU

ИСТОЈ ПРИЧИ

Године 2019. изашла је књига особених афоризама под

називом „Периграми“, писца Перице Јокића. Јокић је својом књигом, афористичком стваралаштву, понудио један нови жанр, који је назвао периграмима. У предговору који сам написао за ту књигу, покушао сам да дефинишем тај нови жанр који се појавио у нашој хумористичкој књижевности. „Јокићеви периграми су афоризми са наративним потенцијалом који се не реализује, већ се прича која би се могла испричати згушњава у капсуле од свега пар ријечи...“

Међутим, тада нисам ни помишљао да ће се појавити аутор који ће моју тврдњу да се наративни потенцијал периграма не реализује, демантовати и то тако што ће га реализовати. То је учинио Димитар И. Вилазорски, написавши причу „Долази зима“, по периграмима Перице Јокића. Наравно да опраштам

Вилазорском што ме је демантовао, јер његово дјело је, уједно, и најбоља потврда да је периграм афоризам који би се могао испричати.

И Јокићеви периграми и прича Вилазорског почињу

истом реченицом, периграмом, само што Јокић наставља

фрагментарно, зове на насумично читање, а Вилазорски ће

покушати (и успјети!) да фрагменте врати у поредак приче каква

су Јокићеви периграми могли бити.

У периграму „Долазећи на посао, чувар затвора направио

корак више и нашао се иза решетака“ Вилазорски је препознао

потенцијал заплета и започиње његову реализацију. Он, притом,

препознаје још нешто: могућност да и радња осталих периграма

буде дио истог заплета. Док Јокићеве периграме читамо сваки

засебно, рачунајући да је сваки свијет за себе, Вилазорски

настоји да нам покаже како је то, уствари, један те исти свијет.

Тај свијет је најбоље одредити као ишчашени свијет чији су

сада већ сатворци Јокић и Вилазорски. а тај начин, ликови из Јокићевих периграма који су у Јокићевој књизи били одвојени мембранама празнина између његових афоризама, почињу да пробијају своје мембране да би се окупили у свијету приче Вилазорског. Тако се чувару затвора придружују љубазни лавови који су широм отворили врата, оперски пјевач који је завјештао своје гласне жице Кабловима из Светозарева, глумица са петнаестог спрата, чета ђака...

Како се, дефинитивно, у причи Вилазорског нарација одвија

по једном објединитељском принципу, већ се може рећи да је

први од принципа обједињавања којим се Вилазорски послужио

принцип јединства простора – затвор из првог периграма постаје

мјесто обједињавања ликова из Јокићевих периграма.

Већ је речено да је намјера Вилазорског да покаже како су јунаци периграма дијелови једног истог, ишчашеног свијета, и онда не чуди што лик из једног периграма зна за све остале.

Дијалог који почињу чувар затвора и полицајац приправник

то показује. Уколико ликове периграма не окупља јединство

простора, постоји други принцип обједињавања, а то је свијест

о припадности истом свијету. Отуда они могу једни са другима

ћаскати о осталим ликовима (Питагори, психијатру...)

Јединство простора је принцип обједињавања и у другом

дијелу приче, ликови се овог пута окупљају у хотелу. Инсистира

се на томе да је цијело друштво већ познато. А познато је

двоструко: из првог дијела приче Вилазорског и из Јокићевих

периграма. Неки и троструко, као Ана Карењина, Пушкин,

Диоген или Питагора. Мотивација њиховог појављивања на

мјестима на којима их (не) очекујемо, јесте појављивање само.

Да се докаже да могу да буду гдје год приповједач пожели да

их смјести, у којој год ситуацији. Зато је прича Вилазорског и

прича о моћи креативне имагинације и моћи игре која је основно

начело стварања.

Приповједачу је потребан поступак каталогисања да би био сигуран да су сви јунаци у приповиједаном свијету. То се утврђује прозивком у четвртом дијелу приче, када се ликови појављују као путници у аутобусу.

Поступак Вилазорског подразумијева укидање принципа

селекције који од ликова ступају на позорницу збивања. Ступају

сви који су заступљени у књизи „Периграми“ Перице Јокића.

Јокић је, за потребе својих периграма морао да селектује јунаке

који одговорају намјери његових периграма, док се Вилазорски

кретао у супротном смјеру. Вилазорски се креће у супротном

смјеру и када формира наративни низ који је Јокић разграђивао

и фрагментисао.

Вилазорски је препознао могућност једног Јокићевог периграма да покрене точак цијеле приче. То је периграм који говори о госту хотела који је заборавио да искључи климу и од лета направио зиму. Исход приче Вилазорског има и нешто од атмосфере Јокићевих кратких прича у којима нека обична, свакодневна активност може да изазове несагледиве и неочекиване посљедице.

И то је оно што је најпримјереније одредити као слој значења приче „Долази зима“. Зима у причи функционише као опасност по све учеснике приче, а такво стање је узроковано једном тако баналном неопрезношћу као што је искључивање климе. Прича функционише и као упозорење о томе шта је човјек својим нехатом у стању да изазове и посебну актуелност задобија чињеницом да је написана непосредно прије избијања пандемије вируса корона. У том смислу, Вилазорски показује да креативна игра може да буде и ангажована и актуелна а да то не угрози слој који се односи на естетске доживљаје.

Правећи причу по периграмима, Вилазорски је освједочио

могућност овог жанра да прошири своје границе, али, исто

тако, показао је и да границе прозе нису затворене за жанрове

обимом мање од ње. Вилазорски својом причом показује како

различити жанрови, као и различити аутори могу међусобно да

комуницирају. И да смо сви у истој причи.

Бојан Рајевић