NA PRVOM STE MJESTU

Portal za satiru

 


НОВА КЊИГА АФОРИЗАМА
ВЛАДИЦЕ МИЛЕНКОВИЋА


Рецензија за књигу афоризама
Владице Миленковића „ДОСИЈЕ ФенИКС“
(„Алма“ - Београд, Културни центар Параћин, 2010.)


ХРОНИЧАР БУДУЋНОСТИ

Интригантност досијеа најчешће лежи већ у самом наслову, било да је реч о политичким, полицијским, судским актима, хроникама или психосоцијалним и културолошким матрицама – све оно што чини (и)сторију и менталитет једног народа, привлачи пажњу и позива на читање. Понекад је то митолошки и митомански, а чешће уобичајени, свакодневни талог који изнедри набујали Стикс, као одговор на суноврат и ерозију свих вредности. И док је са Партенона одјекивало профилисано вишегласје, које се кроз векове преметнуло у заглушујућу какофонију и разарајућу супротност постојања, насупрот очекиваној изнијансираности и цивилизацијском помаку, чини се као да се суочавамо са својеврсним зеноновским парадоксом дихотомије. И поред техничког и технолошког напретка, кретање подсећа на ход по мукама и смењује се циклично у зависности од „мудрости” предводника, из којих углавном проговара само жеља да буду моћни и бесмртни. И како у једној малој, у многим аспектима заосталој средини, помирити бахатост примитивног дискурса са атрибутима митолошког бића и снагом да се подигне из сопственог пепела и пронесе ту моћ и снагу опстанка?

Неке од одговора на ово и друга (непостављена) питања нуди и збирка афоризама ДОСИЈЕ ФенИКС, Владице Миленковића, који је покушао да, на сатиричару својствен начин, (с)уочи све парадоксе и осветли аспекте многих савремених (с)кретања.

Већ у наслову дела, графичким резом, аутор настоји да нагласи релацију на квалитативној равни: криза идентитета не погађа персоне са великим „икс”, без обзира на пролазност и минорну улогу, чак и у микро а поготово у макрокосмосу. Њихово је благо земаљско, омеђено идеолошким оквирима, преуским да обухвате вредности по себи, а прешироким да обухваћено спознају. Стога рам стоји као опомена докле се може и сме ићи – без преиспитавања свести и савести.

Као коректив митоманске визуре camera obscura, Миленковић узвраћа инверзијом, суптилном игром речи, иронијом, парадоксом, настојећи да мисао максимално сажме и подари јој што већи набој.
      
Кораком уназад направили смо
простор за напредак.
        
    Привид напретка „осећа” се на сваком кораку. Маршира парада гладних и изнемоглих ка узвишеном циљу, са песмом на уснама, поносна на ране јуначке.

Влада је склона паду.
Срећом има подршку изнемоглог народа.

Говорници у скупштини нарушавају
преко потребан мир.

Темељна истрага је показала
да нема опасности од урушавања зидова.
Узидани су били јаке личности.

Немам криминалну прошлост.
Ја сам човек будућности.

Ово су само неки од афоризама у широкој лепези тема/досијеа. За разлику од неких аутора који сматрају да је потребно направити шири замах, Миленковић се не враћа у далеку прошлост, него фокус посматрањa усмерава на оно што му је блиско и што га/нас директно или индиректно погађа, унижава и вређа здрав разум, или барем оно што је од њега преостало након свих пошасти које су прегазиле ове просторе. Као активни учесник и хроничар, он се не труди да превише „драматизује” актуелну драму, већ са (под)смехом испраћа смутљиве лучоноше, цинизмом надграђује црнило, а веселом досетком оплемењује оно што је питомо и сасвим људско.
           
Наравно да поштујем знакове поред пута.
Кад год пијан прођем поред њих
стално им се извињавам.

На крају треба напоменути и то да је Владица Миленковић припадник млађе генерације сатиричара, и да је радећи као ко-уредник у електронском часопису Сатир, а потом као уредник у СатирАрт-у, у периоду између књиге Критична маса и ДОСИЈЕ ФенИКС надградио сопствени израз и да у будућности можемо очекивати да нас изненади новим провокацијама.

Весна Денчић
 
 
Рецензија за књигу афоризама
Владице Миленковића „ДОСИЈЕ ФенИКС“
(„Алма“ - Београд, Културни центар Параћин, 2010.)

 ПУЦЊИ У ПРАЗНОГЛАВЕ

На велику жалост непоправљивих оптимиста, не бисмо се смели заклети нам да нова књига афоризама Владице Миленковића долази баш у право време када грађанска мудрост и разум налазе пут до просечног српског читаоца, већ пре тренутку кад се морамо помирити са суровом истином да још увек живимо у погубном времену када будалама не вреди говорити, а паметни, нажалост, ионако све разумеју. На срећу, то не смета нашем аутору да храбро, „брк у брк“, својим земљацима у тристотинак и кусур афоризама сервира све дводеценијске трагичне заблуде, промашаје, бесмислице, а надасве посебну пажњу посвети најделикатнијој области нашег савременог живота – односу према раду и стваралаштву, дубоко свестан да су у Србији радници данас бедно плаћени, срећом, ретко!
И ако још стоји чињеница да је права сатира пун погодак у главу хипокризије, порока и заблуда, књига афоризама господина Миленковића постигла је свој темељни циљ. Елаборирајући о већ поменутим деформацијама карактера, људским наравима, политичким гафовима, аутор не нагађа и не тражи сведоке, он очигледно има намеру да беспоштедно пресуђује одмах, на лицу места. За похвалу је што аутор својим „пером“ чисти од неморалног, неправедног и ступидног понајпре своје двориште („небеску авлију“) не зазирући ни за тренутак од могућности да се и неко изван граница тог дворишта препозна и поцрвени. Са евидентним смислом и осетљивим дамаром за јасну опсервацију и дескрипцију „ишчашеног“ карактера политичких, социјалних и друштвених појава, али и са свеприсутним подсмехом и иронијом између редова, Миленковић се представља као критичан, али и самокритичан, судија у поменутим областима нашег животарења. А та таворења и преживљавања само су карактеристична и уобичајена појава у временима у којима људи не успевају да живе ни у најелемантарнијем складу са вреднотама живота достојног правог човека. Његова „авлија“ гола и боса, бедна и обесна, авангардна и неписмена, без ретуширања слика и политичарског фризирања чињеница присутног у, до краја пониженим и кастрираним, медијима, представља тужну разгледницу са ознаком „Успомене из Србије“.
Наравно да није неуобичајена појава да се у нашој домовини, чија је верна слика ова „оптужба“ од тристотинак афоризама, веома често сусрећемо са именицама криминал и лопови, јер и сами смо сведоци да у Балканској крчми још увек најистакнутији појединци који се професионално баве једним од ова два занимања, имају буквално све, осим имена и презимена! То само потврђује, додуше децидирано неизречену, тезу да је наша домовина, и поред изузетно импозантног броја полицајаца, једна лоповска, а не полицијска држава. О тој курентности незаконитог стицања богатства аутор духовито, и саркастично, поентира афоризмом:

„Ставио сам чарапу на главу.
Срамота ме је да идем го.“

Из овога проистиче и све курентнија филозофија и етика просечног грађанина који би могао да живи и од сопственог рада, само да га није срамота да не краде!
Многи Миленковићеви афоризми потврђују отужну истину да је српски народ тренутно у сукобу сам са собом, јер још увек егзистира квазиродољубива теорија „великих Срба“ да је Србија тамо где су српски гробови, односно да је Србија једина на планети по мери човека. Насупрот тој флоскули самозваних очева и „очуха“ Србије, аутор упорно, из исказа у исказ, опомиње све те, славом овенчане, политичаре и интелектуалце на погубну чињеницу да њихов народ у 21. веку повремено нема шта да једе, мада нас они храбре и теше, пуни себе, да повремено има. Резултат ауторовог немирења и бунта против оних који покушавају народ убедити да му плате и пензије служе само за подмирење обавеза према држави, а да живот и није нека обавеза, показује луцидан афоризам:

„Једном се живи!
У Србији и не би ваљало више.“

Исто то рекао би овај рецензент на свој начин: „Проклета је земља која има овако срећну сиротињу!“
Господин Миленковић очигледно нема намеру да бежи од ризика да веома прецизно дијагностицира најперфидније облике социјалне и патриотске перверзије и према тој тематици се односи крајње критично и цинично, са посебно наглашеном духовитошћу и уочљивим подсмехом, уз озбиљну намеру да не да простора за опрост или било какав попуст актерима и произвођачима свакодневних подвала и смицалица са евидентном намером деловања „у корист штете“ народа и државе. Из таквог прилаза компоновању велике Србије по рецепту великих Срба, јасно се назире и ауторова идеја да апострофира најапсурднију чињеницу у историјском настајању и нестајању српске државе која, унаточ перманентном страху од великих светских сила, није никад имала већег непријатеља од „Велике Србије“:

„Мали број становника Србије је прешао границу,
јер нису знали докле се Србија простире.“

Са ништа мање жестоке критике аутор осликава, без зрна хиперболе или примисли амнестије, друге овоземаљске проблеме и невоље обичног грађанина: поскупљења, незапосленост, најразноврсније злоупотребе моћи, преваре, крађе, дубиозе у привреди, образовању, информисању, правосуђу, а све са жељом да читаоцу улије жељу за оправданим бунтом и отргне га из летаргичног стања, што је генерално и намера аутора изражена у сваком афоризму ове књиге. Уз основну намеру „да цар остане го“, аутор потенцира перфидну подвалу безумне и скупо плаћене промоције јадног српског народа у профани небески народ, коме, узгред током трагичне историје, никад ништа није пало с неба, осим бомби. Све то уз потенцирање трагикомичне чињенице да се сиротиња у последње време добрано олењила, јер један дан једе, а шест дана се одмара. Или, како то аутор веома вешто спакова у сликовит афоризам:

„Прескочио сам ручак.
Ухватио сам залет од доручка.“

Уз све комплименте за конкретну политичку, социолошку и све остале видове анализа српског националног бића у периоду кад је  најтеже бити Србин, јер ти нико не брани, у демократској атмосфери кад су се четници и партизани измирили будући да су најзад схватили велику истину да једни без других не би могли да функционишу у миру, аутор стиже да повремено лансира и занимљиве афористичке исказе, нешто попут огледа из брачног и ванбрачног живота. Ово је наравно само потврда да су секс и политика једна иста тема, уз значајну чињеницу да је одавно заживела флоскула да је политика курва, што значи да се људи који се баве политиком, народски речено, курвају, чак и кад су оболели од опаке болести импотенције. Наравно, ауторове еротске минијатуре су блага наива према ономе шта нам раде политичари и институције, такође на плану секса, у чувеном каламбуру и колоплету између класичних партнера „лудих и збуњених“. Да не дужимо причу без аргумената, нека крунски доказ буде пар афоризма издвојених из Миленковићевих реминисценција на тему водите љубав, а не рат:

„Удај се за мене. Нећу ти ништа.“
&
„Њу и мене сада везује само љубав.
Везивање за кревет смо превазишли.“

Да резимирамо, очигледно талентовани сатиричар, Владица Миленковић у својој новој књизи тихо, али истрајно, исписује, из афоризма у афоризам, аутентичне странице наше нелепе свакодневице, још прецизније, он скенира наш свакодневни живот прецизношћу поштеног посматрача и моралом карактерног хроничара. Наравно, тако читаоце ове књиге доводи неминовно пред неулепшано лице истине, открива нам дијагнозу и историју болести. А нама самим оставља простора да евентуално размислимо о леку. Мада се из сваког афористичког исказа наслућује непобитна чињеница да аутора веома боли сазнање да сви боље живе од Срба, а још више га вређа чињеница да једино ми Срби не знамо како живимо!
Читава књига афоризама Владице Миленковића је један очајнички ауторов апел и будилица намењена читаоцима (и свима осталима) да се пробуде док дефинитивно нисмо остали без снова, протрљају очи, обришу сузе и погледају сами у себе, у своју душу и гласно и јасно стану иза поруке креаторима наших животних судбина на следећем евентуалном референдуму по принципу: Ко је за ово, нека дигне руку... Ко је против, нека дигне главу!... У том науму, аутор књиге из афоризма у афоризам потврђује намеру да истини гледа у очи, а глупост опсервира са свих страна и из свих углова, рве се са њом, сахрањује је и одаје јој минут ћутања...
Коначно, ова књига представља збирку афоризама који су сам живот, неулепшан, паћенички, жуљевит, али вредан живљења и борбе!


У Ужицу, септембра 2010.

Раде Јовановић
 
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ


Владица Миленковић, рођен је 1973. године у Параћину, где и данас живи. Пише хумористичко-сатиричне форме и поезију. Објавио је књигу афоризама „Критична маса“, у оквиру пројекта „Жигосање“ (Емпиреј - Београд, Сатирична позорница Жикишон и Културни центар Параћин, 2005).

Оснивач и главни и одговорни уредник је Електронског часописа за сатиру и хумор „Сатир Арт“ (некада „Сатир“), у оквиру веб сајта Артија (www.artija.net), и Жикишон Блога (blog.zikison.net; сатира, хумор, карикатура и стрип).

Један је од оснивача Сатиричне позорнице „Жикишон“ (писана реч) и Сатиричне радионице „Жикишон“ (карикатура и стрип), 2005. и 2006. године у Параћину.

Објављивао је у више електронских и штампаних медија. Са афоризмима, кратким причама и поезијом заступљен је у више антологија и зборника. Афоризми су му превођени на македонски језик. За афоризме и поезију награђиван и похваљиван. Бавио се фанзинским издаваштвом („КултУРА!“ и „Жикишон“).

Бави се графичким и веб дизајном.

 

<< I >>