НИСУ НАМ СВЕ ОВАЦИЈЕ НА БРОЈУ
Приказ књиге "Дванаести играч" Рада Јовановића

   Свако вредно дело увек превазилази накнадна тумачења. Када је реч о савршеној форми афоризама Рада Јовановића, онда је такав покушај још мукотрпнији. Нађе се човек у мртвом углу, а одатле поентирати, није лако. Замишљам како Раде о тој мојој нелагоди вероватно мисли кроз сопствени афоризам:
„Боље да си у мртвом углу - него у живом зиду“.
     У игри је и један конкретан дуг који морам вратити Раду: где год да се нађем, сви ме као Ужичанина питају, познати и „обични“ људи, како је Раде Јовановић, спрема ли нову књигу? Јасно је да је Раде заштитни знак града Ужица и такозваног „ерског духа“... Питали су ме за Рада Јовановића, претходних дана Вања Булић и  – Петер Хандке. Отишао сам недавно да пронађем Хандкеа да бих са њим урадио интервју, претпостављајући да од тога неће бити ништа, јер он нерадо говори за медије. Шта се догодило: у Бајиној Башти, у башти хотела затичем Хандкеа, догодило се да је испред њега, поред кафе био раширен додатак „Култура“ из Новости: а унутра, текст о Раду под насловом „Нису нам све овације на  броју". Око Хандкеа су седели неки наши пoзнати и признати писци, помињали смо узгред Миодрага Павловића, Љубомира Симовића и Милована Данојлића, па и то да је тај човек из новина „наш, одавде, из ужичког краја“. Хандке ми покаже прстом у један афоризам и пита, шта овде пише? Преводим афоризам на енглески језик, брзоплето и непрецизно: „Ask Froyd what does it mean to be a sharpshooter“ („Питајте Фројда шта значи сањати да си голгетер!“) До тог тренутка намргођен, Хандке поче да се смеје. Захваљујући чињеници да је Раде Јовановић орасположио највећег живог писца немачког говорног подручја, ја сам добио интервју, мирне душе могу да кажем – најбољи који сам до сада урадио. 
    Раде Јовановић, без обзира да ли се тематски бави политиком, економијом, еротиком или спортом као овај пут, увек остаје сатиричар и борац против свакојаких зала. Његова пажња је фокусирана на трагичне појаве у спорту: он их прво јасно обележава, онда их на хумористички начин и истинито пројектује, држи се, дакле, жанровски чистог, правог, књишког, рафинираног поступка.
 „Дванаести играч“ је јединствено спортско чистилиште, до сада најуспешнија и најбоља и најцеловитија књига спортског афоризма.„Дванаести играч“ је чистилиште од непоштених судија, од лажирања и намештаљки, од менаџерске глади за парама, од лоших спортиста и преплаћених фолираната, славољубивих и среброљубиивих функционера у управама који су постали важнији од играча и клубова, чистичиште од навијача с оне стране памети. У најкраћем писац нам поручује:
„Нису нам све овације на броју“.
   Каже нам писац: владајући назори нам не ваљају, зло у спорту и на трибинама постало је обичај који се подразумева, а морал као претпоставка бављења било чиме у животу, а нарочито спортом, претворио се у владајући неморал. Рекло би се, за афористичара идеалан терен.
    Међутим, оно што је најважније, без обзира на тежину наше укупне трагедије, па и спортске, у овим афоризмима нема дефетизма, ни помирења, ни предаје: негативне појаве у спорту су доминантне, Раде Јовановић о том чемеру највише и најбоље пише, а то је само потврда да постоји и светла страна медаље: постоје генијални спортисти, сјајни тренери и „чисте“ судије. Заједно са свим другим друштвеним вредностима, у смутном времену и спорт се гуши и пропада. Зато Раде Јовановић пише:
„Заљубљеници у српски фудбал већи су трагичари од Ромеа и Јулије!“
„Не можете привући навијаче на стадионе вукући их за нос!“
„Навијачи су имали савршен алиби. Нису ништа видели за 90 минута!“
мета афористичара:
„Ни кошаркаши више не желе да закуцавају - за ексере!“      
„Нису Србију упропастили промашаји фудбалера.“
     Благонаклоност према 12. играчу кулминира: „Наши навијачи ће сигурно добити Нобелову награду. Чим се установи за стрпљење.“ 
Раде Јовановић је доктор сатире, он не придикује и не напада, он у најбољој, у изворној афористичарској традицији нуди лек, а човеку таквих домета и огромног животног искуства треба веровати када каже:
„Благословени навијачи велики и мали, живи били па прогледали.“
    Зато је дан у коме на једној од страница имамо афоризме Рада Јовановића, за „Новости“ сјајан дан. Сваки од тих афоризама надживеће и нас, и наше политичаре, надживеће и актуелне недаће у друштву, па и у спорту.
* Из каквог год угла да играч или навијач посматрају феномен спорта, све док је спорт игра онда је мера здравља, мера успешности једне државе, мера културе победе и пораза, али и оне опште.
     “Земља која извози врхунске спортисте, мораће кад тад да увози навијаче.“
    Раде Јовановић мајсторски пласира ову једноставну истину, његова мисао је савршени „волеј између две слепоочнице“. Упозорава нас буквално, на очигледно: да продајемо другима све што ваља и да људи овде имају све мање разлога да иду на стадионе и у хале, зато пише:
„Србија нам је пуна  - празних стадиона!“
Све док се не излечимо, књига „12. играч“ ће бити свакодневни приручник за бољитак, остаје нам право да се надамо да ће се остварити мера ствари коју нам жели Раде Јовановић:
„Празник спорта је када на стадионима судије свирају, играчи играју, а навијачи ПЕВАЈУ!“

    

Приказ књиге спортских афоризама "Дванаести играч" Рада Јовановића на промоцији одржаној 30. октобра у Ужицу.
Никола Јанковић, новинар "Вечерњих новости"