РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ФЕСТИВАЛА САТИРИЧНЕ ПРИЧЕ

На традиционалном, 11. по реду Фестивалу сатиричне приче у организацији Београдског афористичарског круга који је ове године први пут одржан у онлајн издању, за најбољу причу проглашен је рад под насловом „Слика насмејаног мртваца“, аутора Саве Мартиновића (1935) из Београда.

Друго место припало је Милку Стојковићу (1959) из Смедеревске Паланке за причу „Бем ти прозор“, а трећа награда иде у Крагујевац, у руке Жељка Жела Јовановића (1989), за причу насловљену „Гутање“.

Најбоље приче, међу 96 пристиглих, од 44 аутора из Србије и земаља региона, прогласио је жири Београдског афористичарског круга у саставу: Бојан Љубеновић, председник и Драгутин Минић Карло и Слободан Симић.

Лауреати ће бити награђени плакетама, а њихове приче објављене у средствима јавног информисања.

ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА ФЕСТИВАЛА САТИРИЧНЕ ПРИЧЕ


СЛИКА НАСМЕЈАНОГ МРТВАЦА


     У селу Дубока Гомила, подно Равнога Брда, познатом по томе што у њему два брата говоре и пошто су се оженили, настало је мушко дете које се разликовало од остале новорођенчади по томе што при првом погледу на свет није заплакало. Нити се насмејало. А новорођенче без плача (и смеха) у томе трену није ништа друго до мало чудо природе. Свеједно, срећи оца Веселина, који и даље говори с братом, није било краја. Необичан догађај није могао да прође без Бабе Јоване, која се у оваквим приликама представља у деминутиву – као бабица. Другим речима, ниједно дете у овом, полупитомом селу није могло да „дође на свет“ а да му Она не пресече пупчану врпцу.

     „Настао је рођени оптимиста“ – рекла је Баба Јована, бришући оштру бритву „кустуру“. – Он ни при погледу на овакав свет није заплакао – додала је – а то није ништа друго до нешто нарочито. Утолико више што је учесник прираштаја, да се не рече наталитета, о коме цела држава брине. (Баба Јована је негде рекла да бела куга прво закуца на врата спаваће собе. Но, то није тема ове приче.)

     Како дати име таквоме јунаку, било је питање над питањима. Знало се да „кум није дугме“, па ваља наћи правога. Тим поводом су отац и мајка претражили и неиспитане пределе, како би нашли таквога, за којега се прича, да именом које он надене погоди животну карактерну особину онога који то име носи. И нашли су кума Бају, који му је већ „с ногу“ дао име Мргуд.

     Мргуд је растао, учио школе, радио на пољима, у школама, на бродовома, вели се, и на копну и на мору. Али, како су сви запазили, никад се у своме животу није насмејао. Узалудно су му давали савете да је „смех лек“; да без смеха нема лека; да је „смех последњи крик еволуције“, да бити озбиљан значи немати дечију душу. А Мргуд је истрајавао у својој озбиљности, којој је као заштитни знак стајао издалека видљиви, као скалпелом урезани, чвор насред чела. Некад је неко Мргуда, не сетивши се у трену имена, назвао Чвором, што је једнако пристајало његовој природи.

     Родитељи и пријатељи су Мргуда водили да гледа Чаплинове, Тотоове, Фернанделове филмове, Станлија и Олија, да слуша и гледа Чкаљу, Мију Алексића (Зоран Кесић увелико није био рођен), али ништа није помагало. Неки су резигнирано, „јужњачки“ одустајали: „Кога Чкаља не насмеје, томе лека не је!“

     Мргудов син Веселин, коме су, по обичају, дали дедово име, није могао ништа да учини. Отац Мргуд је за њега био трајно „мртав озбиљан“.

     Но, ближили су се дани кад је Мргуд зашао у десету деценију свога озбиљнога, невеселога живота. Веселин је имао једину бригу и жељу – како да нађе фотографа који би Мргуда на самртној постељи разведрио, развеселио, насмејао, и што је најважније, насмејаног овековечио.

     И, по препоруци, нашли су фотографа Бају, који, како се прича, „може од ничега нешто да направи“ и који је „некад, негде,нешто радио“ у некаквом Чаплиновом студију.

     И дошао је тај трен. Мргуд је напустио овај свет без плача и без осмеха. Веселин је од Баје, не питајући за цену, тражио „насмејаног покојног оца“, доста га је за живота гледао, забринутог, озбиљног, начмореног, намргођеног, невеселог. Хоће да га гледа на зиду у раму веселог и насмејаног.

     Баја се са својим апаратом на три ноге, црном марамом над објективом и својом главом, удубио у израду „фотографије покојника са осмехом“.

     Када је фотографија развијена, нико није могао да верује. Веселин је добио слику у ковчегу насмејаног Мргуда. И док су “насмејанога“ спуштали у раку, неко је викнуо: „Живео Баја“! Што није остало без одјека.

     Баја је био познат као мајстор заната. Али никоме није било јасно како му је пошло за руком да „насмеје мртваца“. А да не би остала тајна, пун поноса, кратко је рекао: „Само сам му дошапнуо оно моје ’чаробно’: ’Тица’, соколе!“

     Прича се да је нечесов незнани обешењак у озбиљним годинама, видевши слику, рекао: „Никакво чудо што се оваквој стварности и мртав човек смеје!“

Саво Мартиновић

ДРУГОНАГРАЂЕНА ПРИЧА ФЕСТИВАЛА САТИРИЧНЕ ПРИЧЕ

БЕМ ТИ ПРОЗОР


     –  Бем ти прозор!

     Тако је псовао мој покојни отац.

     Ништа нисам питао. Увек је следио исти наставак приче.

     – Много ме та рупа коштала. Зидари је нису зидали, наплаћивали као да јесу, фасадери је нису малтерисали, наплаћивали. Молери је наплаћивали, кречили нису. Столари је забиберили, стаклари ме коштали као златари. На крају је све то моја жена завесом зачинила.

     С годинама сам све чешће седео поред прозора и буљио кроз њега. У почетку сам зурио негде у даљину, према истоку. У сунце. Небо. Месец. Звезде. Временом ми се поглед скраћивао. Најпре до околних брда, па се спустио на градске солитере на периферији града, а на крају до кровова околних кућа у комшилуку изнад којих би једва канула покоја звезда, да би временом сасвим клонуо и пао на улицу испред моје куће.

     Улицом су пролазили празни људи, носили празне торбе, теглили празне душе. Вукли су за собом ране из ратова, ожиљке из демократије. Прође и понека живуљка од оних што живе пасјим животом. У свом сивилу њихови животи су зрачили оптимизмом. Чак сам у појединим тренуцима имао жељу да будем њихова сорта, али ми није успевало.

     И док сам се ја стапао у сивило и околину моја жена није скидала очи са телевизије. Гледа и смејуљи се. Смеје се. Жена се смеје, еј!

     Вирнем ја накратко на ону кутију, а тамо, богте, све шарено. Није безбојно као моја улица. Погледам мало боље, а тамо има радости, смеха, пољубаца, загрљаја. Има живота. И кад га отвориш не дува промаја.

     Одмакнем се од прозора, а примакнем телевизору. Богме, женидбе, свадбе, рођендани, прославе, годишњице. У односу на гледање кроз очев прозор, гледање кроз овај прозор у свет је рајски живот. Моја лева страна која је била ближе телевизору доби боју. Седнем ближе жени надајући се да је срећа заразна и прелазна. Целог поподнева нисам одвојио очи од екрана. Људи се сунчају на плажама, скијају на планинама, шетају крај река. Мени као да омиле живот. Чак сам неколико пута удахнуо и ваздух.

Увече у пола осам појави се на екрану Онај Наш. Отвара фабрике, запошљава незапослене, гради путеве, повећава плате, лечи болесне, побеђује у изгубљеним биткама, усрећује несрећне. Милина једна! Боже, како је живот леп! Ни налик оном који се види кроз очев прозор. Овај прозор у свет ми отвара нове видике, шири хоризонт.

     Трећег дана купим стотинак цигли, дођоше два Црнотравца и зазидаше онај очев прозор што гледа на улицу, а купим још два прозора у свет у боји.

     Сад и ја живим нормално.

     Бем ти прозор!

Милко Стојковић

ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ПРИЧА ФЕСТИВАЛА САТИРИЧНЕ ПРИЧЕ

ГУТАЊЕ


     Петогодишњак је прогутао жуту фигурицу из игре „Не љути се човече“. Брзопотезном акцијом његових родитеља, дечак је завршио у болници, где му је фигурица извађена. Иако се игра зове „Не љути се човече“, његови родитељи су прекршили њено правило и наљутили су се на дечака.

     Дечак је због тога био потиштен и желео је да, на неки начин, поново привуче пажњу својих родитеља, а то је урадио тако што је прогутао затварач са сунцокретовог уља које је његова мајка купила на акцији у супермаркету претходног дана. Историја се поновила, дечак је поново завршио у болници, с тим што је овог пута послат и код психолога.

     Родитељи више нису смели да покажу љутњу према дечаку. Смешкали су му се, спремали му разноразне посластице, а успуст су стављали под кључ све што би могао да прогута.

     Међутим, новонастала ситуација у кући родитеље је психички црпела, па су се једне вечери посвађали, мислићи да дечак спава. Он је, у знак протеста, извукао алкалну батерију од волту и по из даљинског управљача и прогутао је. Дечак због тога није добио вишак енергије, али је добио болове у стомаку због којих је поново завршио у болници.

     Овог пута умешали су се и социјални радници. Дечак и његова породица су касније пребродили ову породичну кризу. Он је одрастао, завршио је школовање и заједно је са својим родитељима свакодневно гутао оно што су им сервирали преко медија.    Лекари, психолози и социјални радници се више нису мешали.

Жељко Желе Јовановић