Нова књига Стевана Р. Стевића "Кад балван пусти коријен", афоризми

Аутор: Стеван Р. Стевић

Назив књиге: "Кад балван пусти коријен"

Издавачи: СПКД “Просвјета”, Брчко; КЗ "Васо Пелагић" Бања Лука

Година издања: 2015 

Рецензенти: Војин Тривуновић и Миладин Берић

Тираж: 300

Број страна: 93

ИЗБОР АФОРИЗАМА

Мањак демократије у власти 

надокнађује се вишком демократије на улици.


Кад слаже ученик добије батине, 

а кад каже истину добије јединицу.


Једни одлазе у пензију, а други у мировину. 

И једни и други ће да живе од милостиње.


Аko ћутите не мора да значи да сте паметни, 

али сигурно значи да нисте глупи!


Гладноме обећања не помажу, 

а ситоме нису ни потребна.


Док су нам кола ишла узбрдо било је много кочничара, 

а сад кад су кренула низбрдо нигдје их нема.


Кад ученик добије петицу хвали се оцу, 

а кад добије јединицу жали се мајци.


Боље је да влади дајемо сто дана, 

него четересницу...


Некад је балван био само сировина, 

а сад је већ готов производ.

 

Да немају дједа у селу, 

многа дјеца никад не би уживо видјела домаћу животињу.


Сви ми имамо исти циљ: Да нам жене буду лијепе. 

Зато се жене дотјерују, а мушкарци опијају...


Мушкарци се жене да би имали жену.

Жене се удају да би њихова дјеца имала оца.


Ноћ је дио дана кад сунце није на нашој страни.


Због оволико нерадних дана
и запослени радници се осјећају као да су на чекању.

Војин Тривуновић:

ШУМА СЕ НЕ ВИДИ ОД БАЛВАНА


Озбиљном и афирмисаном писцу-афористичару Стевану Р. Стевићу, односно његовом новом рукопису „Кад балван пусти коријен...“ не може се тако лако, нити једноставно прићи. Ни као обичан читалац, нити као неко ко би требао да дадне осврт из угла књижевне критике, јер се и сам аутор (у)пустио у својеврсно судовање о одређеним друштвено-политичким и животним појмовима. Не чини то он од јуче за данас, већ дуго времена развијајући своје афористичке слике „опрезно иде са положаја на положај“ (про)водећи своје читаоце кроз (раз)минирана поља.


Овај писац-афористичар се у том послу већ добрано (по)казао о чему је оставио значајне трагове у својим књигама: Афоризми, Разведравање, Може бити и да не буде, Више него мало, Има и да нема, У минут до два- наест, Право на реплику, Живот у лежећем ставу, Дијељење без остатка, Човјек на снижењу и Кад празна глава заболи.

Овом Стевану Р.Стевићу, по мом најдубљем убјеђењу не би се ништа могло приговорити да је под реченим насловима укоричио само „бјелину папира“, јер је ове наслове тако снажно убо да им ни најстрожи критичари не би могли пера одбити. Говор ових наслова његових књига су „рјечитији“  од нечијих стотине исписаних страница. Стевић, иако сасвим ненаметљив, припада најужем кругу наших најбољих афористичара, иако га је, бар ми се тако чини књижевна критика (не)вољно (за) поставила дајући више простора (само)рекламерима у овом врло озбиљном послу.


Након пажљивог читања рукописа „Кад балван пусти коријен...“, враћао сам се „по сто пута“ његовим ранијим насловима као претходници, тражећи „балванске саднице“ које су се до те мјере разгранале, па се њихово ширење неће моћи зауставити без „голе сјече“.


Стеван Р. Стевић је универзитетски професор, учи студенте како да уз помоћ „статистичких вага“ мјере и упоређују  промјене друштвеног  стања. Али, он је и пажљиви (п)осматрач како се те појаве манифестују, на материјалној, али и на духовној страни сваког појединца, групе, почесто и цјеле заједнице. Он је својеврсни статистичар  душе, његови афоризми  су огледало  (про) живљеног.


Споменути „балван“ у наслову овог рукописа је изгледа већ подобро  пустио  коријен,  њега вољно или невољно „залијевају“ (ода)брани људи. Они би час да му „затру“ клицу, а потом би нетремице долијевали воду на његове жиле, да се жиле жилају (по)свуда.


Наш аутор се снашао као врсни мајстор дрводјелац, одлучио је да (бар у овој књизи) „распила“ тај трупац, балван на неколико носивих греда (циклуса), па да тако сачини грађу за књигу, кућу афоризама. У ту кућу афоризама улазио сам са свих страна, примјетно и непримјетно, из ње посуђивао све што ће ми бити потребно да јој „прочитам“ знање: „узалуд нам је хемија, кад је биологија учинила своје“, јер „у нашем животу све има своју цијену, осим самог живота“, па смо звог свега „дотакли дно живота, то нам је била олимпијска норма“. Преко свега би некако прешли да нас није (до)чекало изненађење „прескочивши  зид смрти, упали смо у шахт“. Дакле, „нисмо ми ушли у демократију, ми смо у њој заглавили.“, пише Стевић у једном од циклуса.


Он је, чини ми се, одабрао (не)приступачан афористички пут ка одређеним (међу)људским (не)разумијевањима, утапајући  своје афористичке  жаоке у саму срж (по)стојања, разобличујући хемијско-биолошке процесе кроз односе који настају у трењу (из)међу супружника као ћелије зачетнице живота. Он вели, „некад су у браку живјели муж и жена, сад у њему живе брачни другови“, рекло би се да је ситуација потакнута наглим „демократским промјенама“ довела до обостраног испостављања рачуна на интересном путу.

Аутор нас на врло пластичан начин (у)води у ту везу и живот уопште кад каже „у животу је као у љубави, мушкарац се бори да добије, а жена да не изгуби.“ Он нам сигнализује, опомомиње да би могли превршити мјеру, заборавити властите одреднице, мирно посматрајући како је „балван пустио коријен“, трудећи се да нас све окупи испод кишобрана свога дебла.


Тај нагли, али вјешто смишљен концепт друштвених промјена, Стевић елаборише и у циклусу (у нашем животу све има своју цијену, осим самог живота), „како да правда буде на страни слабијег, кад је увијек у рукама јачег?!) јер, забога, „странци су отуђили и нашу ризницу знања“, успут, покушавајући да нас упозори, врати на (пра)пут говорећи „дијелили смо зло и добро, добро је припало њима, а зло је остало нама“.


Кроз ове афоризме се, с времена на вријеме провлачи извјесна хумористичка жица, просто као везивно плетиво, међутим након читања ових кратких, смислених форми може се са сигурношћу закључити да је тај смијех некако стиснут зубима и згужван у устима. 


Иако је све „смијешно“. То је једна од веома вриједних изражајних карактеристика овог писца. Сигуран сам да ће цијеђење опорог укуса који афоризам лучи постати дјелотворан зачин и на „можданим вијугама“.


Скоро да нема теме коју он није стиснуо у сатирични ћошак  да „проговори“. Његови читаоци – следбеници ће препознати, или су већ, да „наше друштво личи на хљеб са двије коре, без средине“, он би да нас врати са странпутице, јер не знамо куд смо, што смо и за ким пођосмо, упозоривши да „слиједећи њихове трагове сви смо отишли без трага“.


Стевић је, након обимног опуса афористичких књига изградио свој заштитни знак, као врсни сатиричар, он вјешто пегла згужвану стварност, међутим афоризам, иако се у нека давна, прастара  времена по први пут појавио у здравственој сфери, ипак није снажни мелем од ријечи да све што међ’ људима не ваља лијечи. Ипак, треба га редовно узимати на гладан стомак, не би ли и стомак, напокон препознао глад.


Топло препоручујем ову књигу!


У Бањалуци,10.марта 2015.