KЊИГА ,,НЕОШИШАНИ", РАТКО БОЖОВИЋ

     Ових дана из штампе је изашла шеста књига приказа стваралаштва српских афористичара аутора Ратка Божовића, социoлога културе из Београда. Професор Божовић је, овога пута, представио и есејистички тумачио стваралаштво седморице “јежеваца”. Издавач је “ЧИГОЈА ШТАМПА” из Београда, а уредник издања Саво Мартиновић, сатиричар из Београда.

У књизи НЕОШИШАНИ, заступљени су:


Дејан Патаковић

Милован Витезовић

Радивоје Бојичић

Миленко Пајовић

Милан Ј. Михајловић

Ранко Пивљанин

Александар Стојадиновић

 

*******

Раније објављене књиге су:


СЕДМОРИЦА ИЗ СТРАДИЈЕ, 1998.


Раде Јовановић, Ужице

Илија Марковић, Нови Сад

Растко Закић, Београд

Ратко Дангубић, Нови Сад

Александар Баљак, Београд

Слободан Симић, Београд

Александар Чотрић, Београд



БЕЗ МАСКЕ, 1999.

Саво Мартиновић, Београд

Раша Папеш, Крагујевац

Милан Бештић, Београд

Миливоје Радовановић, Свилајнац

Зоран Т. Поповић, Панчево

Момчило Михајловић, Београд

Ива Мажуранић, Крагујевац


СЕДМО НЕБО, 2000.


Драган Шушић, Београд

Срба Павловић, Београд

Витомир Теофиловић, Београд

Вук Глигоријевић, Београд

Дејан Милојевић, Београд

Владан Сокић, Ужице

Весна Денчић, Београд


У ЛАВИРИНТУ, 2007.


Митар Митровић, Београд

Бане Јовановић, Београд

Зоран Ранкић, Београд

Павле Ковачевић, Београд

Веселин Мишнић, Београд

Вишња Косовић, Херцег Нови

Нинус Несторовић, Нови Сад


ОД СТРАДИЈЕ ДО СТРАДИЈЕ 1 и 2, 2007.


     Ово је обједињено издање приказа из књига: СЕДМОРИЦА ИЗ СТРАДИЈЕ, БЕЗ МАСКЕ, СЕДМО НЕБО и У ЛАВИРИНТУ.


*******

     Професор Божовић је објавио и књигу СЕДМОРИЦА ПРОТИВ МЕНЕ, у којој је представио и тумачио стваралаштво седморице црногорских афористичара.


СЕДМОРИЦА ПРОТИВ МЕНЕ


Радомир Рацковић, Подгорица

Мијо Мирановић Гроф, Беране

Драган Копривица, Подгорица

Вељко Рајковић, Подгорица

Владислав Влаховић, Подгорица

Владимир Мићковић, Подгорица

Дејан Тофчевић, Подгорица

 

*******

     Извод из предговора књиге:

     Седморица афористичара, чије се стваралаштво у великој мери везује за чувени и сада у јавности присутни „Ошишани јеж“, презентирана су у спису који следи, без своје кривице, да би се ушло у траг њиховим креативним профилима. У њиховом тумачењу или представљању определио сам се за наратив као облик комуникације помало у духу сторителинга (сторyтеллинга). То је учињено да би се испричала прича макар и фрагментарно, да би контранарација постала форма нарације. Не знам колико сам у томе успео, али сам сигуран да нисам мојом интерпретацијом изворне афористичарске грађе и најмање је преиначио, злоупотребио или инструментализовао.

     Пошто сам више пута писао о уметности афоризма као специфичном књижевно-философском жанру овога пута ће то изостати. Ипак, неопходно је најкраће рећи о заједничким својствима стваралаца које сам покушао да прочитам. Шта је заједничко за све њих? Свима им је заједничко умеће у творењу убедљивог мисаоног минимализма. У питању је естетика или поетика минимализма. У њих је језичко сажимање у непосредној вези са обликовањем језгра значења, са креативним исходиштем. На неочекиваном обрту, на инверзији, темељи се исходиште и поента афоризма. Показало се да је и у њиховом стваралаштву најпровокативније и најпродуктивније пародоксално мишљење. Парадокс је постао најбитнији покретач афоризма. У умном парадоксу несхватљиво и неочекивано постајало је разложно и прихватљиво. Преко њега се успоставља и критички медијум, који свој успон обликује као луцидну поенту, као мајсторију досетљивости. Афористичари су показали, што је посебно важно, да се у кратком мисаоном обрту, у лапидарној пируети, може дијагностиковати стварност окренута наопачке. Видљиво је и њихово настојање да афоризам и у време бујања сатиричне и иронијске имагинације не склизне у хаотичну произвољност или у некреативну и неделотворну импровизацију.

     Овде присутни афористичари, као и њихова сабраћа, успостављали су слободно мишљење као критичку алтернативу. То је најчешће атак на неслободну јавност и заједницу без идентитета. Као градитељи слободне јавности, увек у близини субверзивности, реаговали су баш онако како су доживљавали друштвену ерозију која је задобила ентропијске размере. Афористичари често стижу до тамних дубина егзистенције и понора људске сложености. Тада стварају афоризам који се може означити као антидогматски бунт универзалне оријентације. И у тим ситуацијама највише им је одговарала критичка одважност и сатирична бриткост.

     Они су у свим својим остварењима подучили јавно мњење да нема смисла узимати озбиљно симуланте озбиљности. Раскринкавали су злочинство, политичко пропадање, људска неваљалства и друштвени хаос. Од њих је долазила најбриткија критичка реч а њихово казивање деловало је као неумољива опомена свих режима. Што је најгоре, ни данас нисмо умакли смутним временима. И даље “почасно” место имају изопачености свих врста – властољубље, грамзивост, корумпираност, лажоманија и глупост. Стварност делује као да је поломила сопствено огледало. Афористичару је увек неопходно критичко огледало, које је, срећом, у сталној употреби. И то је свакако подстицај за присуство критичке јавности, која је и сада у стању залеђености. Када би којим чудом васкрснули Стерија, Домановић и Нушић вероватно се не би толико изненадили што су готово све њихове тематске преокупације увелико актуелне и данас. Нажалост, у овдашњој паланачкој стварности, провинцијалној свести и у тврдокорном менталитету суштински се ништа није променило. Нити је у изгледу да се промени. Показало се да су дозлабога слабашни утицаји који долазе од ироније, пародије, гротескног смеха, комике ситуација и карактера, од карикатуралних слика и сатиричних наратива. Све је то деловало као пролећни ветрић у време неумољиве и сурове зиме која је овладала стварношћу и животним људским судбина.

Ратко Божовић

***

Заступљене ауторе представљам са по пет афоризама:


Дејан Патаковић


Слободу говора имају

само они који немају шта да кажу.


Динар је трећа најгора

валута на свету.

Али, наша бронза сија као злато.


Најгоре је у свему

што наше време тек долази.


Једнима је Србија на срцу,

а други је носе на души.


Ми трошимо више него што зарадимо.

Нема се, може се.


Милован Витезовић


Пробуђеном народу

певају се успаванке.


Кад видим нека дела,

дође ми да се вратим на речи!


По бонтону,

у левици је виљушка

али десница држи нож.


Срп и чекић су графички приказ

његове каријере.

Лупао је и жео успехе!


Зашто интелигенција ћути?

Зато што јој говоре шта треба да прича.


Радивоје Бојичић


Борба власти против криминала

била би равна самоубиству.


Од онога што бих им рекао,

браним се ћутањем.


Да нам нису комшије,

имали бисмо са њима

добросуседске односе.


Код нас је пут до човека

тако једноставан,

да ни метак не може да залута.


Еутаназија је доказ

да се и у најгорим тренуцима

можеш ослонити на ближње.


Миленко Пајовић


Лепша будућност је већ прошла.


Кад се држава много меша,

маса постане кашаста.


Не треба циљати у мету,

треба метати у циљ.


Од колевке, па до гроба,

најлепше је у колевци.


Интелигенција мисли да је власт

у погрешним рукама.

Власт мисли да је интелигенција

у правим рукама.


Милан  J. Михајловић


Имаћемо ране за ваш мелем.


Наш народ је храбар.

Воде га у боље сутра

а он ни да јаукне.


Ако је пупак центар организма,

добар стрелац је онај

који подбаци.


Снег је показао трагове.

Чим отопли

кренућемо у потеру.


Писањем зарађујем за хлеб.

Понекад претекне и за со.


Ранко Пивљанин


Опет смо на губитку.

Добили смо што смо тражили!


Залуд прети понор пакла.

Ми стижемо!


Наше булеварске штампе

стиде се и сокаци!


Сада јуре де факто!


Држава, то сам ја! –

рече у шали Србија.


Александар Стојадиновић


Помирили бисмо се са судбином,

али она неће ни да чује.


Наши министри су се вратили

са одмора видно исунчани.

Све црњи од црњег.


Дрога је појефтинила,

па ђацима остане неки динар

и за ужину.


Не дирајте моје кругове! –

рече Данте.


Модернизација наше железнице

напредује пуном паром.


Приредио: Вељко Рајковић