NOVA KNJIGA DEANE SAILOVIĆ "KOJI SAM JA MENI IDIOT"

IZDAVAČ: "Alma" Beograd

GODINA IZDANJA: 2017.

TIRAŽ: 300

BROJ STRANICA: 94

RECENZIJA ZA KNJIGU "KOJI SAM JA MENI IDIOT"

Oj, Karlovci, mesto moje drago,

k’o detence došao sam amo, 

igra beše jedino mi blago...


Branko Radičević


          Kao i njen slavni sugrađanin i Deana Sailović je kao detence došla u Sremske Karlovce iz rodnog Sarajeva.

         Nije  sledila poznatu  Brankovu  misao „Od kolevke, pa do groba – najlepše je đačko doba“, opredelila se za moto „Od kolevke, pa do groba – najlepše je pisačko doba“.

         Kao pisac je baš raznovrsna, ali u novoj knjizi („Koji sam ja meni idiot“) predstavlja se novim aforizmima – nema svrhe brojati, ali ima ih negde tristotinjak, koji, poput zahuktalog i nabujalog vodopada stižu jedan drugog.

          I njoj je igra brzo postala, kao i pesniku, ne baš jedino, ali u njenom životu veoma značajno blago. I igra, i to kakva igra, prema Brankovom receptu:

Kolo, kolo naokolo,

vilovito, 

plahovito, 

napleteno, 

navezeno, 

okićeno, 

začinjeno.


          Baš takvi su i njeni aforizmi, u kojima je jezgrovita,  precizna,  spremna  da  promeni svet  –  ako  treba,  jasna,  direktna  i  ubojita. Ona je kao u Brankovom kolu i plahovita („Trenutak je istine, poligraf ni da trepne“), vilovita („Revolucija više ne jede svoju decu, sad zajedno s njom umire od gladi“), napletena i navezena („Zalili bismo mi još jednu istorijsku pobedu da nam nije ponestalo suza“), okićena i začinjena („Naša svetla budućnost je stvar prošlosti“).

          Oštrog duha, radoznala, spremna za izazove svih boja, kao da nikome ne želi da ostane dužna. Ekonomija, privreda, erotika, seks, politika, svakodnevni i svakonoćni ži- vot, sve je na tapetu Deane (bez „j“ – kako voli da kaže) Sailović. I svaki problem, svaku nepravdu, svaku anomaliju kao tek naoštre- nim mačem dočekuje i udara pravo u glavu. Seče, razvaljuje, razbija bogatstvom reči i kreativnošću.

          Aforizam „Pesimista ide u tri lepe, a optimista u krasnu“ ne može je svrstati ni u jedne, ni u druge. Ili, bolje reći, snalazi se u obe kategorije, mada joj je – kad je reč o našoj sudbini, standardu, perspektivama i budućnosti, kao i svima nama – pesimizam jača strana.

          Ali, zašto bismo mi sad jednom majstoru, da ne kažem majstorici kratke reči, pokušavali da nađemo društvenu kategoriju. Shodno   sloganu   poslednjeg Sajma knjiga „Knjigu u ruke“, latite se ove zbirke aforizama. To je knjiga koju nije dovoljno pročitati samo jedanput. Svako novo čitanje otkriće neko novo zrnce duha, zapažanja i moćne poruke.

          I ne trudite se da otkrijete njenu ličnost do kraja. Ona je to već uradila umesto vas: „Ne  možete  da  me  smislite?  Logično,  već sam izmišljena!“


Dejan Pataković

IZBOR AFORIZAMA

Da bi glupost ušla na jedno

a izašla na drugo uvo,

prethodno mora proći kroz glavu.


Na velika vrata su uneli demokratiju.

Na mala izneli kapital.


Glupost ne podleže privatizaciji.

Ona je naše društveno dobro!


Političar je najfotogeničniji

kad ispadne iz kadra.

 

Dok majmuni vladaju,

cirkus nema šanse da ode iz grada.


U politici ne jebe ni lep ni uporan, nego impotentan!


Apelu države da kupujemo domaće,

odazvali su se jedino stranci.

 

Nije problem što muškarac od svoje

lepše polovine očekuje da bude žena,

majka, domaćica, kurva.

Problem je kad jedna drugoj ulete

u termin…

 

Nekolicina žena veliki životni problem

rešava udajom.

Ostatak ga rešava razvođenjem od problema.


I ja konja za trku imam.

Eno ga u kladionici, popunjava tiket.


Sve se nema

a čarape se nose čak i u brusu.

 

Zalili bismo mi još jednu istorijsku pobedu 

da nam nije ponestalo suza.

 

Lezi lebe da te jedem. 

Umorna sam od igara.


Recepte ispisuju nogopisom. 

Ruke su im zauzete uzimanjem mita.


Većini Srba nije nikad palo na pamet

da lažira svoju smrt. 

Okupirani su lažiranjem života.


Reproduktivni aparat produžava vrstu.

Državni agoniju.


Ne trebaju nama duhovi prošlosti.

Imamo aktuelne avetinje.


Nacija koja odumire, 

ne treba dan državnosti da obeležava na sretenje.

Prigodnije su zadušnice.

 

Jutros sam u gradskom prevozu videla popa.

Bože, čuda se ipak dešavaju!


Život piše romane.

Smrt se zadovolji i čituljom.


Ne štiti beli luk od bolesti.

On vas čuva od prilaska ljudi

te mogućnost zaraze svodi na minimum.


Revolucija više ne jede svoju decu. 

Sada zajedno sa njom umire od gladi.


Taman kad pomislim da sam iscrpela

sve društvene anomalije,

pojavi se nova kreatura

da otvori naredno poglavlje…