РЕЦЕНЗИЈА ЗА КЊИГУ "КОЊОТРК У ВРЕМЕНУ" ДУШАНА ПУАЧЕ

КОЊИ И ДРУГИ
ДУШАНА ПУАЧЕ

Афористичар Душан Пуача, својом новом збирком кратких проза „Коњотрк у времену“, кроз жанровску разуђеност нуди нам нове обрасце сатиричног доживљаја стварности.
У ратовима, победама, поразима, слављу, такмичењу, испраћајима и дочецима, кроз тријумфалне капије до погребног лафета – коњи су неодвојиви део бурне и мутне историје људског рода а простор који ова тема нуди сатиричној пројекцији је неомеђен и вишесмислен.
Душан Пуача, који је своју угледну сатиричарску позицију својевремено заузео управо кратким став-причама, умео је тај простор да насели ведрим сатиричким досеткама и опраштајућим хумором. Па и више од тога. У овим кратким причама, у којима је реч разуздана ради ефикасности бича званог поента, сатиричан поглед на свет грађен је на дуализму морала и хтења, врлина и порока, поруга и испразности славе.
О свему томе, дакле, Пуача говори непретенциозно, али забавно и проницљиво. Он не троши речи да би поновио анегдотске флоскуле.
У његовим малим митовима, да се послужимо Лецовом терминологијом која је у овом псеудожанру најближа, има и поука, дакако. Међутим, као у сваком литерарно валидном штиву, оне не само да су дискретне, него су апсолутно у функцији поетичке валоризације света.
Пуача нам казује да ништа није како јесте, односно да ништа није како би, по мерилима правде, доброходности и поштења ваљало да је. Притом он није подлегао тако очигледној могућности да свој ауторски сатирични поглед искаже у форми басне односно езоповске алегорије. Не, та форма је сувише ускозначна за ауторове намере да нам кроз причу о „племенитим коњима“ исприча причу о неплеменитости света и људи у њему.
Намерна редукованост у Пуачином писању није последица незадовољства написаним, него ауторове уверености да ће клупко приче саткано од безвремености људске глупости и подлости наставити да се у свести сваког од нас распреда на непоновљив начин.
У свему томе није без значаја што Пуача луцидно мења стандардне обрасце поимања улоге коња (јаханих) и људи (јахача). И што су примери њихове међузависности наоко нелогичнији, они, коњи и јахачи, дакле, су тим више делови несрећног цивилизацијског кентауризма који траје кроз власти, епохе и судбине.
Према томе, много је начина на који се ове кратке приче о коњима и        „другима“ могу читати. За мене је у њима најпривлачнији образац лирске сатире, тако ретке у нашој савременој сатиричној продукцији. Тим обрасцем  се Пуача служи као амајлијом. Он њиме, с једне стране разгони могуће зло које би анимално у човеку могло да произведе, а са друге ослања се на недужност анималног у односу на људску изопаченост евидентну у историји нашег рода.
Ругајући се такозваној популарности историје, која почива на површном односу према њеној суштинској црти оличеној у понављању грешака, глупости и зала, Пуача нас лаком руком води из једне своје глосе у другу да би нас на крају ове ведре књиге оставио у запитаности над бруталношћу историје чији смо епигони.
Заиста, у коју нову баханалију управо јаше наш врли свет?

Милан Тодоров