NA PRVOM STE MJESTU

Nada Karadžić je napisala izvanrednu knjigu. Nije potrebna bolja preporuka, osim konstatacije da sam se mnogo puta nasmejao dok sam čitao njene šaljive i britke misli. Toliko humora u jednoj zbirci odavno nisam pronašao. A biće da je i ta izvorna duhovitost pronašla mene, kao što verujem da će razgaliti i druge čitaoce koji budu imali sreću da se susretnu s ovim neobično uspelim delom iz nekoliko stotina delova. 

A nema uspelog aforizma, ako u njemu nema barem zrna humora. Dakle, pred nama nisu zrna, nego čitava planina humornih misli. Mnoge druge tehnika pisanja mogu se naučiti trudom i s vremenom, ali dar za humorno imate od Boga, ili ga nemate. I nema trećeg. A Nada ima od Stvoritelja, a pomalo i od vraga, raskošan talenat za uočavanje teme, specifičan pristup, neočekivano razrešenje i sposobnost – da nasmeje, onako iskreno i od srca, i od mozga. 

Kao što veli jedna misao; da žena od svega može da napravi čorbu, frizuru i problem, tako Nada, baš od svega (svake izreke, fraze, slogana, poslovice, krilatice…), može da stvori aforizam. I da tako potvrdi reči satiričara Slobodana Simića da najkraću književnu formu može da piše svako – pod uslovom da je načitan, duhovit i hrabar. Nadine rečenice su, samo naizgled, jednostavne i isključivo zabavne, a, zapravo, su višeznačne, oštroumne, poučne, mudre i dubokosmislene. Ne samo što svojim iskričavim humorom nasmeju, nego podstiču na razmišljanje. Naša aforističarka ima taj dar da, poput Stanislava Ježija Leca, interveniše u opštepoznatoj izreci, u samo jednom slovu i da dobije urnebesno komičan rezultat: “Čistim, ribam i foliram.”; “Da nam živi, živi lad.”; “Bilo nam je sluđeno”.

Još jedna odlika njenog izraza je konciznost. U Nadinim maksimama je minimum reči. “Kratkoća je sestra talenta” – govorio je Čehov, a naša aforističarka je s ove dve sestre stvorila skladnu porodicu: “Ko se boji svoje senke neka živi u mraku.”; “Da svi ustanu, mnogi bi pali”; “Rat uvek špočinje iz čista mira”.

Neki od aforizama u knjizi više liče na viceve, fore, fazone, krilatice ili izreke (“Kakve sam sreće mene će i u čistilištu sačekati metla.”; “Imaš ženu, vrati švalerku!”; “Fali mi neko kome ne fali ništa”), ali to im ne umanjuje umetničku vrednost, već, naprotiv, potvrđuje da je autorka toliko uspešna u osmišljavanju paradoksa da se oni već otržu od nje i postaju narodne umotvorine. 

Nada je iskrena, otvorena, odvažna - i u životu, i u pisanju. Zato i piše bez pardona, a njen borbeni stav odlikuju oštrina, beskompromisnost i odsustvo samocenzure. Kada bira teme, ne bira reči. Poseduje jedan simpatičan, “mangupski“ literarni stil, posebno kada koristi žargonske i kolokvijalne izraze. Zato se čitaoci tako uspešno identifikuju s autoricom, prepoznaju u njenim sentencama i prihvataju njene poruke kao sopstvene.

Dobro je što se pojavljuje ova zbirka, jer će se tek sada steći obuhvatniji uvid u višegodišnji istrajni rad naše aforističarke. I mislim da će i mnogi drugi ljudi biti iznenađeni visokim i ujednačenim kvalitetom njenog stvaranja. U rukopisima nekih aforističara, kada sam bio, takođe, zamoljen da izaberem aforizme za knjigu, imao sam problem – šta izabrati, a kod pravljenje selekcije za ovu zbirku, problem je bio – šta izostaviti. Čitao sam Nadine aforizme u časopisima, novinama, na društvenim mrežama, slušao sam ih na festivalima i književnim večerima, ali najimpresivniji utisak ostavili su na mene u knjizi ovako zgusnuti, impregnirani, povezani i složeni.

Iako su u srpskoj književnosti žene pisale aforizme još krajem osamnestog i u devetnaestom veku, da pomenemo prvu srpsku književnicu modernog doba Eustahiju Arsić (1776-1843), jednu od prvih predstavnica srpske ženske intelektualne elite Savku Subotić (1834-1918) i autoricu prve knjige aforizama, objavljene u Srbiji (1897), kraljicu Nataliju Obrenović (1859-1941), te da su se potom, a posebno krajem dvadesetog veka pojavile i desetine drugih autorki ovog žanra, čini mi se da Nada među njima nema pravu preteču i uzora, jer je uspela da izgradi sopstveni, autohtoni aforističarski rukopis, baziran, pre svega, na destilovanom humoru, a potom i na mnoštvu razvnovrsnih tehnika, postupaka, pristupa i tema. 

Ako bi već trebalo da je poredimo s nekom od slavnih prethodnica, onda su to ruska književnica i glumica Faina Ranjevskaja (1896-1984) i poljska aforističarska i novinarka Janjina Ipohorska (1914-1981), obe autorice beskrajno duhovitih, legendarnih, nezaboravnih i široko prihvaćenih misli o politici, ženama, muškarcima, ljubavi, braku, porodici, umetnosti, medijima…

Nada je već ranije obezbedila mesto u srcima svojih čitalaca, a aforizmima iz ove knjige, poput sledećih, ne sumnjam da će obezbediti i mesto u antologijama aforizama:  “Mislim, zato ne postojim.”; “U radiju žive mali ljudi. U televiziji veliki vođa.”; “Vlast se skida kad je narod go.”; “Epitaf: Ovde leži onaj što nije umeo da puzi”.

Nada Karadžić je nada srpske aforistike!

Aleksandar ČOTRIĆ