Nagrađeni radovi sa SATIRA FESTA 2010

Nagrađeni aforizam, Božo Marić

1941- Nein!

1948 - Њет!

1991 - Jok!

2010 -Yes!.

Nagrađena priča na Satira festu 2010, Milan Todorov

 

ŠALA

Vozio sam tog popodneva žutom trakom predviđenom za autobuse i taksi vozila. Dan je bio tipičan srpski, odnosno nije obećavao mnogo. Naravno, malo sam popio da bi mi sve bilo veselije a, razmišljao sam, popiću još koje pivo pre nego što stignem u toplo porodično gnezdo, gde me čekaju žena, mačka i neplaćeni računi.
Odjednom, iza mene neko plavo svetlo, zavijanje sirene. Oteram ga u majčinu, kao i uvek, pa nastavim. Ali, ovaj  baš uporan. Em vozi  motocikl bez ruku, em nešto maše, verovatno drogiran ili pijan... Ipak, uspe da isprednjači i prepreči mi put. Vidim, organ vlasti. Mlad, nasmejan, ali, odmah se vidi, pravičan i strog.
- Dobar dan, gospodine.
O, ovo će da bude ozbiljno pomislim. Čim su  policajci u Srbiji kulturni, najeb`o si, da izvinite! Ovi mladi, tek izašli sa Akademije su žestoko opasni, jer ne razumeju život u Srbiji ni naše tradicionalne, mentalitetske vrednosti.
- Lične isprave, molim.
Biće sranja, sad sam sto odsto siguran, čim me policajac nešto moli, umesto da se lepo izdere na mene, pa bude i njemu i meni lakše.
- Vašu legitimaciju – ponovi on.
Kao što sam radio toliko puta do sada,  izvadim hiljadarku i prosledim mu je diskretno u šaku.
- To je vaša lična karta?- upita mladić i nasmeši se.
- Da – rekoh. - Prethodnu mi žena oprala u veš mašini!.
- Dobro, reče on. - Ali, ovo na slici niste Vi.
- Kako to mislite?
- Ovaj ima brkove i bradu.
- A to je iz rata, tad je to bilo moderno, znate.
- Doooobro - kaže policajac.- Samo, ovde piše Đorđe Vajfert.
- Ja sam Đorđe, rekoh, i svi me drže za Đoku. Možete i vi.
On me pogleda podsmešljivo.
- Neće moći – kaže. - Jer, u ličnim podacima iza imena Đorđe Vajfert piše godina rođenja 1850.
- Znam, svi mi kažu da izgledam mlađe.
- Možda, ali ovde piše i godina smrti: 1937. Prema našim pozitivnim zakonskim propisima mrtve duše ne mogu da upravljaju motornim vozilom, bez pratnje.
Šta sam mogao? Izvadim petohiljadarku, onu što sam čuvao za najgore.
Na njoj lepo, krupnim slovima i čitko piše::  Mlađan Dinkić, premda je na slici predratni napredni političar Slobodan Jovanović.
Predstavnik vlasti, motajući legitimaciju broj 5000 u svoje blokče, reče:
- U redu je, gospodine Dinkiću. Možete da nastavite put!
Dok sam dodavao gas, pomislih ne bez gorčine: teško zemlji u kojoj policajci  tako brzo kapiraju šale!

Nagrađena pjesma na Satira festu 2010, Miladin Berić

ENDEMUŠA

Mi bi hteli još jedared nemo
da se celom svetu izvinemo

Ponaosob svakoj svetskoj vaški
endemično
ponizno
po naški...

Dok nas nije stigla nova ćuška
mrtvoj duši da damo oduška...

...

Kad je Srbin znao gde je crta
Oj Adame izvini zbog vrta...

Dok još nismo nepovratno ludi
Božji sine izvini na Judi...

Sada kad smo na evropskom putu
Gaj Julije izvini na Brutu...

Na putištu što će da nas zatre
oj Đordano izvini zbog vatre...

Zbog češanja gde nas i ne svrbi
Kvazimodo izvini na grbi...

Dok nam šapat na mahove slabi
Rodione izvini na babi...
    

S razarača spali smo na barku
Kesedžijo izvini na Marku...

Van težišta glava nam se klati
Hitlerijo izvini na Bati...

Dok nam slepci smrtovnice pišu
mačku Tome izvini na mišu...

...

Već zaražen i sam u snu vičem
druže Niko izvini na Ničem.

A drug Niko srdit što se derem
predloguje da se presaberem...

...

Zar smo svima pod nebeskim svodom
naudili zgodom
il nezgodom.

Zar kraj silnih tamnica i jama
da baš niko da naudi nama.

...

Ko gubavi čekamo na bini
nikog nema da nam se izvini.

Zato Bože daj nam da umemo
da se sami sebi izvinemo...