NAJBOLJI VICEVI NISU SMEŠNI, piše Ilija Marković

    Srbija je bila velika tajna dok tajna policija nije uzela stvar u svoje ruke. Otkad je slobodarski duh srpskog naroda u boci, pandur je pampur. Ivica zna u kome je vic. U Tome je štos. Listing mobilnih. Prema tome, da je Van Gog doživeo teror mobilnih, odsekao bi i drugo uvo.
Isto to, samo malo drukčije: vic je u tome što je crta minus; što se linija izvlači; što je minus do minusa - linija vodilja; što je minus plus minus – znak jednakosti; što se poslednje smeju hijene; što nam se isto hvata - isti su neuhvatljivi; što se drugi vraćaju kao bumerang prvih. Naravno, da ne slušaju druge, ne bi bili  prvi. Stoga ne čudi što vas  prisluškuju samo oni koji znaju šta mislite o njima. Od slušnog aparata kvalitetniji je prislušni. Od prislušnog gori je samo poslušni.
     Otkad su vam zapušili usta, bolje ih čujete. Da ste slušali kako trava raste, čuli biste kako korov buja, kako trska misli. Čuli biste topot konja Apokalipse. Ko to kaže Srbija je mala – ne laže. Na trusnoj zemlji kolovođe će igrati truse dok se prašina ne digne do očiju – i slegne. Srbija mora biti velika. U postojeću ne mogu da stanu svi problemi. Tekući se ulivaju u mrtvo more.
     Dok su vam usta puna demokratije, slušaoci gutaju knedle. A ko guta knedle - ima tvrdu stolicu. Kad je rešenje iz nužde, obrazloženje ne miriše na dobro. Ko uđe u politiku za koju nije, izmetne se u ono što je. Oksimoron. On, prvo lice jednine, mi – treće množine. Prema tome, dok je priplodnih grla, neće manjkati izduvnih glasova. Da glas zdravog razuma nije ulazio u sitna crevca, ne bi tražio izlaz na drugoj strani, niti bi imao svojstva otpadnika. Da podrepaši ne vide izlaz u smradu, ne bi se živi zid oglašavao zvučnim grafitom. Makar grafit  bio poslednji bedem odbrane u poslednjem krvnom sudu - aforizam je grafit u zidu kapilara.
     Činjenice nisu tvroglave, već oni koji ih ne poštuju. Dakako, ko nema jače dokaze, služi se činjenicama. Ako je sumnja osnovana, činjenice su suvišne. U borbi za golu istinu i golu vlast nema nevinih. Ko sluša na pola uva, čuje samo  pola istine. Gde istina ne pali, televizor se ne gasi. Što su dum-dum meci u dvocevkama,  to su reči-reči u katodnim cevima. Na velikoj sceni. Buba u uhu je predstava koju policija ima o vama, koju prvi ministar ima o drugom. Vlada je u pravu sto pod sto: sto po sto dana - sto godina samoće. Ne bira sredstva da dođu do cilja, već – protivnike. U svakom slučaju, ne bira sredstva, već cilj – da dođe do sredstava. Dok prvi okreće nulu da bolje čuje, ne zna koga prisluškuje, ko ga prisluškuje. Sudeći po svemu (sve u svemu – ništa u ničemu), buba u uhu je napredna bubica, u ušnoj školjki - biser. Da li se krupna riba peca na bubicu ili crva sumnje (od crva sumnje  nikad leptir), pokazaće vreme. Vraćamo se u devetu deceniju. Osma je na vidiku.
     Nema više prisluškivanja bez naloga za isplatu. Ako je neko prekoračio ovlašćenja, to je uradio zbog ležećeg policajca. Svi će biti kažnjeni prema zaslugama. Ko je na repu događaja, neće se iščćupati.
Istraga je u toku. Za počiniocima tragaju naručioci.