,,ПОЛИТИКА" 06. 06. 2014.

ПОГЛЕДИ СА СТРАНЕ


Александар Баљак


Нежељено дете књижевности


На списку најзначајнијих српских писаца има округло 102 имена, али нема ниједног афористичара


Под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, Народна библиотека Србије реализовала je пројекат „Писци из Србије”. Реч је о каталогу који садржи биографије најзначајнијих српских писаца од почетка 20. века до данас. Уредници издања су математички прецизно израчунали да најзначајнијих српских писаца има округло 102! Ни мање ни више.


Писци су хронолошким редом поређани: од Исидоре Секулић (1887) до Павла Зелића (1979). На репрезентативном списку су романсијери, приповедачи, песници, драмски писци, путописци, есејисти, књижевни критичари, писци књига за децу и младе. Сви су ту, како је и ред, само нема афористичара, како је и обичај. Аутори пројекта су писце афоризама и најкраћу књижевну форму једним потезом избрисали са домаће књижевне мапе. Само су одмахнули руком. Они знају да међу нашим афористичарима нема ниједног значајног писца. Није то ни Брана Црнчевић, није то ни Душко Радовић, а нема таквога ни међу шест стотина наших афористичара који су у протеклих пет деценија објавили хиљаду и по збирки афоризама!


Одмах се поставља питање: колико неко треба да буде необразован, необавештен, слеп, равнодушан и неодговоран па да превиди постојање афористичара, писаца који нашу књижевност чине посебном у односу на друге књижевности. Да ли је у питању већ пословични немар и аљкавост задужених за промоцију наше књижевности у свету, или је и овога пута реч само о добро обављеном цензорском (читај: полицијском) послу?


За афористичаре су, очигледно, и даље резервисане црне листе и неки други спискови.


Поменути пројекат је реализован у неколико варијанти: луксузни каталог на српском језику (ћирилично и латинично издање), већ је објављен и представљен на међународним сајмовима књига у Скопљу и Солуну, а каталог на енглеском, немачком, руском и кинеском језику тек треба да буде публикован. Кад преводи буду готови, непотпуна слика српске књижевности биће доступна и странцима.


Једна од вредности коју Србија има, а којом се никада у свету није подичила, јесте и српски афоризам. Да Немачка, Француска или Енглеска имају оно што су наши афористичари створили у двадесетом веку, о томе бисмо одавно знали и ми и сви други.


Савремени српски афоризам, у који се уселио и рекао бих трајно настанио лепи Домановићев дух, могао би да буде српски бренд. Али није и неће бити, јер ми оно што је само наше не желимо ни са ким да делимо.


Реч је о пропусту за који се слободно могу осећати кривим сва министарства културе у протеклих неколико деценија, сви који су одлучивали о томе које ће књиге из Србије бити преведене и понуђене свету, сви који су икада правили спискове за студијске боравке и гостовања наших писаца у иностранству, сви који су били дужни да размишљају о културном имиџу наше земље у свету.


Иако се код нас више од два века пишу афоризми који и квалитетом и квантитетом вишеструко надмашују све друге средине света, афоризам је у нашој књижевној науци маргинализован, тачније речено, прећутан! Од свих књижевних облика афоризам је најмање истражена, а понајвише занемарена и потцењена врста. Официјелна критика и даље више цени осредњи роман или какву прозну постмодернистичку папазјанију, него одличну књигу афоризама.


Књижевна форма којом се чувени пољски сатиричар Станислав Јежи Лец прославио у свету, код нас, упркос високом квалитету који нуде наши афористичари, никако не успева да легализује своје књижевно грађанство.


Домаћи књижевни ментори са стаљинистичком ревношћу, већ деценијама дискриминишу најмању књижевну форму, као да заиста обим, а не квалитет одређује место и ранг уметничког остварења.


Питања је много, а одговора нема.


Зашто афоризам није равноправан са другим књижевним врстама?


Зашто се афоризам у теорији жанрова узгредно помиње?


Када ће домаћа књижевна критика спознати да је и афоризам књижевни облик?


Зашто су афористичари колективно прогнани из српске књижевности?


Докле ће они који немају талента за писање, а имају литерарне амбиције, одређивати ко је у Србији писац а ко не?


Зашто је афоризам пасторче у издавачкој делатности?


Зашто чланови жирија не узимају у обзир књиге афоризама када одлучују о томе које ће књиге бити награђене?


На ова и слична питања наши афористичари очекују одговоре, а од аутора несрећног пројекта захтевају да одмах сачине нови каталог, у коме ће на адекватан начин бити представљени и наши афористичари.


Александар Баљак

објављено: 06.06.2014.