ОБНОВЉЕНА РОДНА КУЋА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА

У Овсишту код Тополе 25. децембра је свечано отворена обновљена родна кућа нашег великог сатиричара Радоја Домановића (1873-1908), у којој се налази огранак Градске библиотеке из Тополе.

Домановићев спомен дом реконструисан је средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и Општине Топола, који су за ову намену издвојили по 15 хиљада евра у динарској противвредности. Претходна обнова куће, старе више од 150 година, обављена је 1973. године.

На отварању обновљеног објекта говорили су Младен Весковић, виши саветник у Министарству културе и информисања Репубике Србије, Александар Чотрић, председник Скупштине Фонда "Радоје Домановић", Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије и Слађана Митровић, директорка Градске библиотеке "Радоје Домановић" у Тополи. 

Сви говорници су изразили наду да ће спомен дом Радоја Домановића постати место у којем ће се одржавати књижевне манифестације, изложбе, концерти и које ће посећивати ученици из целе Србије.

Радомир Андрић, председник УКС уручио је награду "Радоје Домановић", Бојану Љубеновићу из Београда, за најбољу књигу сатире у 2014. години. Љубеновић је награђен за књигу сатиричних прича "Писма из Србије".

Представници Министарства културе и информисања и Удружења књижевника Србије поклонили су примерке већег броја књига огранку Библиотеке у Овсишту.

У овом простору уприличена је изложба "Стара Србија" - сто цртежа Живојина Андрејића.

Обраћајући се присутнима Александар Чотрић је рекао:

"Радоје Домановић се сигурно данас радује што је обновљен његов дом. Од данас је по други пут међу Србима. У овој кући рођен је писац који није умро. Овде је угледао свет највећи српски сатиричар, чије дело је све веће и веће. Имали смо много вођа, и само једног Домановића.
 
Он живео тешко, али је имао лако перо. Аутор „Страдије“ је шибао осионост власти и сервилност поданика, а њега је шибао живот. Био је сиромашан, а његово дело је обогатило српску књижевност. Био је без средстава за живот, а једина средства којима је располагао била су стилска, уметничка средства - иронија, сарказам, алегорија и хипербола.
 
Отац модерне српске сатире је успевао и нешто готово немогуће за тадашњу Србију - да живи од новинарског и књижевног рада. Рушећи аутократски режим, изградио је српску сатиричну приповетку. Радоју су поверовали, тек када је престао да пише реалистички. Дангом је ударио најснажнији печат српској сатири. Био је члан странке, а написао је најжешћу сатиру о председнику те исте странке.
 
Живео је кратко, свега 35 година. Дисао је живот пуним плућима, а умро је од туберколозе. Прошло је сто година од његове смрти, а Домановићево дело је и даље живо, живље неко икада. У неколико школа, у којима је предавао, као неподобни писац, добијао је отказе, а сада бројне школе широм Србије поносно носе његово име.
 
Домановић остаје као светао пример, јер је у њему горела унутрашња ватра. Српски Гогољ умро је усамљен, али и један век касније окупља све нас који се дружимо с његовим делом. Имао је троје деце у браку, али и стотине потомака на књижевном пољу. Био је мађионичар речи, а сви најбољи српски сатиричари изашли су испод његовог великог, црног шешира.
 
Хвала добрим људима који су обновили кућу Радоја Домановића, у коју ће долазити ђаци, професори, писци, сликари, музичари, читаоци, туристи... Верујемо да ће ова кућа бити и школа, и библиотека, и музеј, и културни центар. 

У Домановићевој родној кући рађаће се мисли, идеје, књиге и уметничка дела. Хвала писцу приповетке о слепом вођи, што нам отвара очи!"