АФОРИСТИЧАР КОЈИ САЊА О ЈЕДНОЈ РЕЧЕНИЦИ

(Опроштај над гробом Растка Закића,

24. септембар 2014)


Растко Закић је био имењак најмлађег Немањиног сина који је у детињству и младости био принц.

И наш савременик Растко био је принц - принц српске сатиричне књижевности!


Био сатиричар и хумориста који се шалио својом главом. Био је издавач који је издао многе вредне књиге, али који никада није издао принципе у које је веровао и за које се борио. Писао је неколико година „Трн“ у „Новостима“, а није новост да је цео његов живот био трновит. Објављивао је, са Александром Баљком, часопис „Данга“, који је оставио трајни печат у историји српске сатире. Био је архитекта који је градио сан о бољој и лепшој Србији и архитекта који је рушио табуе, култове, лажи, мржњу и простаклук. Био је вољени супруг, отац и деда и омиљени пријатељ и колега. Био је глава своје породице, али и патер фамилијас српских афористичара и сатиричара. Био је мета, јер је био велики и зато што је увек ходао усправно. Био је бунтовник с милион разлога. Чинио је оно што нико други није смео, а одбијао је да ради оно на што су сви други пристајали.


Седам његових књига биле су трајно забрањене, али је време показало да су цензори пролазни и привремени, а да је Растко трајно обележео српску сатиру и савремену књижевност. Забране његових књига доприносиле су слободи изражавања. Ломаче ових књига најбоље су сведочиле о мраку у којем се живело.


Колико је био оштар и бескомпромисан критичар режима и друштва, толико је Растко био благ, нежан и пажљив према породици, пријатељима и колегама.


Растко је био као храст, усправан, чврст, широк. У њега су ударали громови, шибале су га олује, гризли су га црви и инсекти, али је, упркос свему, пуштао корене, бранио сваки свој лист и пружао заштиту другима. Растко је храст око којег смо се окупљали и око кога ћемо се сабирати и убудуће. Растко је храст запис, како се звала и његова издавачка кућа.


Захваљујући Растковим записима, од пре два дана почео је његов нови живот кроз новине и часописе, књиге и публикације, антологије и зборнике, преводе и препеве, кроз његове потомке и следбенике, као и сећања на њега и љубав према њему.


Растко је борио против комунистичког раја на земљи и верујемо да је завредио онај прави рај на небу, али нас не би чудило да и тамо горе има замерке и критике, да се бори за још више правде и правичности и да му је већ забрањена нека песма, афоризам, прича, или цела књига.


Често је Растко говорио на нашим књижевним вечерима:

„Молим вас за аплауз унапред, јер не знам да ли ћу га заслужити на крају!“


Драги наш Растко, ево на крају, кажемо да си заслужио најгласнији аплауз и сва признања, поштовање и дивљење, за цео свој живот и све што сте у њему створили.


Растко је зааписао да „афористичар сања о једној реченици којом би све рекао, али се увек пробуди“.


Растко, сањајте ову реченицу, иако знамо да сте будни!

Александар Чотрић

у име Удружења књижевника Србије

и Београдског афористичарског круга