Нова књига афоризама Стевана Р. Стевића " Погрешно скретање"

Наслов књиге: "Погрешно скретање"

Аутор: Стеван Р. Стевић


Издавач: Књижевна заједница "Васо Пелагић" Бања Лука


Рецензенти: Војин Тривуновић и Ранко Прерадовић


Број страница: 104


Тираж: 300


Година издања: 2018.

Избор афоризама за сајт
(Ј. Николић)

Кад дођеш, дођи. 

Немој да дођеш, а да ниси дошао!


Да би опстао и живио боље, народ се труди да мијења власт. 

Да би опстала и трајала, власт се труди да мијења народ.


Најлакше је оном ко ништа не зна. 

Тај увијек може нешто да научи.


Ко не мисли шта говори, тај добро зна шта мисли...


Код нас је КМ средство плаћања, 

а ЕУР средство потплаћивања.


Више ништа није као некад. 

Све је као никад до сада.


Кад паметни више немају шта да кажу, 

питају се будале...


Праве лопове никада не можете ухватити на дјелу. 

Они су увијек тамо гдје су недјела.


Треба најприје створити биографију, па тек онда писати мемоаре.


Кад дођем и видим, 

дође ми да више никад не дођем...


Посланике не бирају гласачи, 

већ они који броје гласове.


Информације из прве руке најчешће долазе из непровјерених извора.


Још је само у спорту важно учествовати. 

У свему осталом важно је побиједити.


Знам и ја гдје је Америка. 

Али, не знам гдје све није...


Пас је везан. 

Чувајте се човјека!


Ако немаш, 

није важно ни ко си ни шта си...


Док су студирали, били су на самофинансирању. 

Кад су се запослили, прешли су на буџет.


Некад смо и ми били богати. 

Имали смо све што данас немамо.


Како сте? 

Хвала на питању. 

Јако добро питање...


Не плашите се оних што вам звижде. 

Чувајте се оних који вам аплаудирају.


Ако у Дом здравља иду болесни људи, 

ко онда одлази у Дом културе...?


Шта има ново код вас? 

Ништа. 

Стигла нам је половна роба из Њемачке.


Некад су се породице окупљале на недјељним ручковима. 

Сад се окупљају на парастосима.


Човјек учи док је млад. 

Касније само обнавља градиво.


Ми смо велики сањари. 

Незапослени сањају радно мјесто, 

а запослени сањају плату.


Љубав између мушкарца и жене прерасла је у сукоб интереса.


У ванбрачној заједници мушкарац је само вршилац дужности...


Сњежана је можда имала седам патуљака, 

али ни један патуљак није имао Сњежану...


Савремени брак траје све док мушкарац не отплати кредит за љубав коју је добио на рате.


Камен темељац савременог брака назива се луди камен.


Неке жене једва чекају да се удају: 

Да би могле да једу колико хоће...


Прва брачна ноћ траје све дуже: 

Треба времена да се отворе коверте и да се изброји новац.


(С)КРЕТАЊЕ У НАЗАД

(Стеван Р. СТЕВИЋ:”ПОГРЕШНО СКРЕТАЊЕ”, сатира, афоризми, рукопис)


Обично људима, који имају “видне” сметње, као добро дошло помагало, љекари савјетују да носе диоптријске наочале. Професија коју обављају, није ни у ком случају одлучујући фактор за “мјеру” која ће бити задужена да дотичним побољша вид. То побољшање се приказује, у “плусу ил› у минусу”, све у зависности од “трошења” очију.


Али, буде и има времена, кад не могу одређеним људима помоћи ни љекари, нити надриљекари, па ни разне гатаре, просто, нема тога “видопољца” који би им успио да “отвори” очи. Према неким истраживањима, та специфична очна обољења, задњих година све више узимају маха, као посљедица дуготрајног “жмирења”, па и жмиркања на све и свакога око(ло) себе. Иако се предузимају мјере, домаћих и страних “окулиста”, нема на видику нарочитих побољшања резултата. Показало се кроз досадашњу праксу да “омаглица” на очима није, нити може бити “заразна” болест, а није од утицаја ни “насљедни” фактор, од те врсте невида, може се рећи, из благих појединачних примјера, све више се испољава на цјелокупном колективитету једног народа, проширујући се на најближа географска подручја.


Што се више “омаглица” навлачила, све више је и бивало продавача магловитих стања. Они умију све, свакога и свашта “умијесити” у магловита тијеста, па је у питање дошло све, свако и свашта. Велика је бројка људи која се међусобно “не види”, већ у том “невидпољу” грабе за себе, све што им западне за око.


Али, није баш све тако, и потпуно “црно”, има људи који су дужни и на неки начин и “задужени” да на све гледају посебним очима, учествујући тако у тражењу општенародног лијека против невидице.


Такви људи се појављују с времена на вријеме. Зову их сатиричарима. Сатиричари имају прибор за отварање “чепова” којима су очи “зачепљене”. Има, један такав, међу нама, додуше, он се не појављује с времена на вријеме, он је свевремен. Тај је, Стеван Р. Стевић, из Трњака код Брчког. Стевић је угледни универзитетски професор. Статистике, збира података. Има у стварности, код нас забрињавајућих појава да “статистичари” статистиче и обрађују људе, као да су људи обични подаци. Они “умију” стварност, па и негативне друштвене појаве из било које области, прилагођавају “себи”, уљепшавају их, како би, на тај начин “(о)смислили” слику о добром животу. Смисао тог осмишљавања је да се народним масама покаже да се у “посуду” живота у овој, или оној земљи не може нимало “долити” доброте. Јер, ако би се долило, “прекипјело” би, народним масама, па би се могле ујединити у народне покрете. Ако то буде, “добро” би из сфере сфера, тих такозваних народних добротвора и “добричина”, преселило међ› људе.


Све вријеме смо на правом путу, али се крећемо у погрешном смјеру. Образлаже аналитички и афористички, Стевић.


Мало је код нас интелектуалаца, који отворено, на свој начин указују на разне пошасти које изједају друштво, па и нацију као друштвени спецификум, зашто не рећи? Стевић је, поодавно постао “јавни” говорник. Он у томе има прилично успјеха. Објавио је до сада сљедеће књиге: Афоризми, Разведравање, Може бити и да не буде, Више него мало, Има и да нема, У минут до дванаест, Право на реплику, Живот у лежећем ставу, Дијељење без остатка, Човјек на снижењу, Кад празна глава заболи и Кад балван пусти коријен.


Био сам у прилици да већину ових афористичких књига прочитам. О некима сам писао и говорио на јавним мјестима. И, имам свој суд о њима. Тврдио сам, и остајем при томе да је Стевић један од наших најбољих афористичара. При том, Стевић је већ у континуитету прикупио поприличан број година афористичко-сатиричног стажа и може се рећи, бар што се тиче овог књижевног рода и један од плодотворнијих аутора. Он је “утрениран” сниматељ снимака друштвених појава. Те снимке развија као филм о постојању и стању људских односа, у неком времену, пресликава их кроз своје афористичке књиге и даје читаоцима на знање.


Људска срамота је све већа, али је стуб срама све мањи. Пред собом, сада имамо најновији Стевићев рукопис. Афористички, наравно! Стевић нас је и овим, карактеристичним насловом, као што су посебни наслови свих његових досадашњих књига, “увукао” у прави смјер, односно Погрешно скретање. На овој, својеврсној обуци за “возаче” и “возовође” Стевић ће нас провести кроз неколико “раскрсница”. Свакој је надјенуо име: Многи се жале да су гладни. Гдје баш нама да се жале?, Више ништа није као некад. Све је као никад до сада, Пас је везан, Чувајте се човјека, Истина је као лијек. Обично је горка и Само љубав према фотељи никада не блиједи.


И у овој Стевићевој књизи, осјећа се “звучност” насљеђа из његових ранијих књига. Он ријетко одступа од свог начина казивања, и не треба, јер се показало да је ушао украј афористичком начину изражавања, другим ријечима, Стевић то зна да ради.


Није сваки кључ за исту браву, рече муж. Није исти кључ за све браве, потврди жена. Зато постоји калауз, додаде комшија. Оставићу, будућим читаоцима одшкринута врата ове књиге, да уђу у сваки овај афористички изражај, као властити догађај, да из сваког појединачног афоризма, али и из цијеле књиге извуку поуку и поруку. Јер, ови афоризми су љековити, од њих се, чак може и прогледати, а могу бити и водиља људима, посебно људима на нашем простору, да се тргну и да не “пукну” у погрешно скретање! Аутор је успио да на зимљив начин, прикупи афоризме који говоре о различитостима међу људима и посебностима живота и животних догађања. Изабрао је афоризме и “утоварио” их у композицију која стоји на ранжирној станици, чекајући да неко преузме “товар” за који је на крају отпремног документума написано: Не мора човјек да буде млад, да би био луд. Може да буде луд и кад остари.


На крају, ипак, нећу да закључујем, нити да закључавам, рећи ћу само, односно преписаћу Стевићев афоризам, као упутство, или својеврсну “упутницу”: Како ствари стоје, у овој земљи ће остати само они које смо већ сахранили.” Људи се морају кретати. Крећу се напријед. Враћају се назад. А скрећу, лијево или десно. Углавном - погрешно!


Војин ТРИВУНОВИЋ


НИШТА НАС ВИШЕ НЕ МОЖЕ - РАСРДИТИ

(Стеван Р. СТЕВИЋ: ”ПОГРЕШНО СКРЕТАЊЕ”, рукописна књига афоризама)


Када је знани и велики Милован Витезовић, у онoмадна времена написао онај чувени афоризам: “Живио конгрес Мерцедеса на Тргу Маркса и Енгелса”, убрзо је та сјајна сатирична глоса постала врста поздрава међу људима, а ради њега су забрањиване новине и “проскрибовани” првенствено аутор, али и други, који су га “ширили даље”. Данас, међутим, када је наш афоризам “дорастао европским врховима ове врсте сатиричног изражавања” (Теофиловић), можеш да напишеш шта хоћеш и да се написано односи на кога год хоћеш, па да то никога не расрди. Смије се само онај обичан, упорни и разборити читалац и све, некако, остаје “по страни”. Мало се који сјајни афоризам памти, а имамо сјајне афористичаре на просторима српско-хрватског језика.


Професор др Стеван Р. Стевић сврстао се у ред тих сјајних афористичара, објавивши више књига афоризама (махом све, њих једанаст, објављено је у издању КЗ “Васо Пелагић” у Бањалуци), а најновија књига “Погрешно скретање” у цјелости потврђује ову тврдњу. Ријеч је о заиста “живим, ововременим” афоризмима који дотичу суштину наше друштвене и опште стварности, “износећи на свјетло мисли” оно што је девијантно, (а вријеме је такво да је све, па и обичан, пуки живот) чиста девијација, неприродна, натуршчик појава. По томе, чини се, ово је вријеме као створено за афористичаре јер гдје год крену, лупи их по глави – инспирација – коју итекако умно умију искористити и получити нам тако добру афористику у нашој такође добро знаној сатири.


У својој оријентацији, Стевић је, без обзира на све, изузетан афористичар (исто тако успјешан је пјесник и писац кратких прича, па је његов стваралачки књижевни опус богат различитим видовима изражавања), сврстава се у ред оних који данас носе заставу афористике овдашњег поднебља. Без обзира на то што у БиХ, односно РС немамо неке велике подстицаје ствараоцима ове врсте (једва један или два сатирична листа, тек понека радио и тв-емисија и слично, није довољно за афирмацију сатире), сатиричари, а посебно афористичари стварају изузетно квалитетно и јасно стваралаштво. Афоризми и афористичари из БиХ, односно РС, прихваћени су и поздрављени са одушевљењем не само у Србији, него и у другим републикама наше нам бивше отаџбине, Југославије, попут Црне Горе и Македоније, али и у Хрватској и Словенији. Свагдје тамо присутан је афоризам, односно сатирично стваралаштво проф. др Стевана Стевића.


Изоштреног слуха, раскошног духа, слободоуман и слободовидан, наш сатиричар Стевић, иако по занимању универзитетски професор са већ знаном и богатом каријером, гдје је као научни истраживач и новатор објавио више уџбеника и монографија, један је од врло агилних стваралаца у области афористике, разголићујући све оно што је мање видно, а нечист је која нас, све скупа, трује и онемогућава друштву у цјелини да се оствари у оној пунини која би омогућила свима да буду спокојни, срећни и људски достојанствени. Јер, овај не наш живот овдашњи све (не)људскији и баш о тој нељудскости говоре афоризми Стевана Р. Стевића.


Књижевна заједница “Васо Пелагић” је, препознавши његово стваралаштво, а посебно искрену опредијељеност за сатиру, додијелила награду за хумор и сатиру “Умовање чистога разума” које су, поред њега, добили Душко М. Петровић, Слободан Јанковић, Војин Тривуновић, Бране Моцоња, Миладин Берић, Живко Вујић, Небојша Иваштанин, Василије Каран и други. Надајмо се да ће и убудуће поклањати повјерење, када је издаваштво у питању, своме издавачу – КЗ “В.Пелагић” Бања Лука – јер дванаестак је књига објавио под знаком ове асоцијације која је за двије деценије постојања објелоданила тачно 683 наслова, а није мали број оних стваралаца који су овом издавачу повјерили десет, петнаест па и више својих остварења, који су укоричени у књиге баш код “Пелагића”.


Ранко ПРЕРАДОВИЋ



Биографија


Стеван. Р. Стевић је рођен 26. марта 1957. године у Трњацима, општина Брчко. Докторирао је статистичке науке на Универзитету у Београду. Редовни је професор Статистике на Универзитету у Источном Сарајеву.


Од 1993. године пише афоризме. Аутор је сљедећих књига: Афоризми, Разведравање, Може бити и да не буде, Више него мало, Има и да нема, У минут до дванаест, Право на реплику, Живот у лежећем ставу, Дијељење без остатка, Човјек на снижењу, Кад празна глава заболи, Кад балван пусти коријен.


Заступљен је у неколико домаћих и међународних антологија и енциклопедија афоризама. Поред афоризама, пише кратке приче и пјесме. Аутор је збирке кратких прича Ухваћени у раскораку и збирке пјесама На кружном току живота.


Стеван Р. Стевић је добитник награде “Умовање здра- вога разума”, Књижевне заједнице Васо Пелагић из Бањалуке, за 2004. годину и награде “Печат Давидов”, Друштва књижевних стваралаца из Бањалуке, за 2006. годину.