RADOJE DOMANOVIĆ PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA

U pravu si, Slobodane, u svemu! Sve što si mi otpisao, rekao, mislio, pa i prećutao...je tačno. Čak, rekao bih, i više nego tačno!
Pre svega, trebalo je da mi ovaj razgovor obavimo u četiri oka. Što bi se danas, modernim rečnikom reklo, da postupimo transparentno. A ne ovako preko novina, da nas svi čitaju i gledaju. Bilo bi to, svakako, doličnije, kulturnije, pa i demokratskije (da li se tako kaže?) samo da sam se setio da nazovem tvoj, kako kažeš, privatni fiksni telefon ili službeni fiksni telefon. A moglo je i da te potražim posredstvom tvog privatnog ili službenog mobilnog telefona. Isto tako bilo je moguće i da te o svojim stavovima o stanju u srpskoj satiri danas obavestim i putem tvog privatnog imejla ili službene elektronske pošte. Imaš ti, kao što reče na početku tvog otpozdrava, i kućnu i službenu adresu. Postoje adrese novina i časopisa u kojima sarađuješ, pa je i tako moglo da se stupi u kontakt s tobom. Moglo je, a nisam, pa sad kad sve to znam, učini mi se da te ima svugde, pa me čisto kao neka nervoza, skoro strah uhvati. Ne, nemoj  ni slučajno da pomisliš da mi je zbog toga krivo ili da ti, ne daj Bože, zavidim. Ti si to sve, svakako i zaslužio. Mogu odista mirne duše da  ponovim tvoje reči, odnosno i ja tebi poručim da si i ti „prilično dobar jedan satiričar“. Nego pomislih nešto sasvim treće. Gde ja nađoh, ovako skrajnut i „isteranica iz službe“ da polemišem sa tobom?
Ali, gde sam, tu sam. Nema  mi druge nego da ti, kako tako, pokušam da odgovorim. Jer, kad se mora voditi demokratski dijalog nije ni teško.
Elem, i pre ovog tvog odgovora na moj tekst ZA POGANU REČ znao sam, Slobodane, da će se među Srbima opet pojaviti Radoje Domanović. Premda, pravo da ti kažem, nisam mislio da će se to dogoditi ovim povodom. Mislio sam, istinu govoreći, da će to biti zbog gubitka Kosmeta. A, ako i ne bude zbog KIM-a,  biće zbog nekog drugog začina u našoj čorbi. Tu je Vojvodina, pa Raška...Ima mnogo mogućnosti u ovoj zemlji, jer velika je Srbija. Velika kao tajna. I sad se tajna otkriva. Jer, eto, pojavi se Domanović povodom najveće srpske muke od svih muka, a ona glasi: ko je više a ko manje u pravu!
Sve može kod nas da bude. I zlo i obest vlasti i nemoć naroda. I zamlaćivanje i zaglupljivanje i obmanjivanje...Ništa to nama nije! Sve mi to junački podnosimo. Ali, kao demokratiji svim srcem privržen narod, ne podnosimo, brate, da je neko drugi a ne mi, u pravu.
E to već ne može!!! To je već previše. To je ona kap koja preliva našu čašu.
Srećom, sad, kad si ti, Slobodane, u svom odgovoru meni napisao tu lepu Domanovićevu pričicu umesto naivnog i neukog Domanovića -  odjednom mi se, kažem, sve rasvetlilo.  Pa i više od toga. Jer, pokaza ti i Radoju da je u zabludi proveo svoj književnički i novinarski i politički vek. Siroma, da mu je to neko rekao onomad, dok je bio živ, sigurno bi naš najbolji satiričar pisao bolje i više! Ali, takvi smo mi, propuštamo najbolje prilike a iskoristimo svaku, makar i neizglednu, nepriliku. Kao ja i ti, ovo sada, Slobodane!
Pa nas (i tu si u pravu!) u ovo duboko, što bi se reklo gluvo demokratsko doba, poduhvatila još jedna muka. Nema cenzure! To jest ima, ali nema. Ima loše, ali nema, kako ti kažeš: dobre cenzure.
Sve imamo, hvala Bogu, ali nam jedna dobra, vrlo dobra, pa što da ne i odlična cenzura nedostaje. Ne možemo ni da je uvezemo. Jer, cenzure više nema nigde u svetu. I to baš sada kada je nama tako preko potrebna!
A zašto je nema? Zato što je ovo, nažalost, najbolji od svih svetova na svetu! Naš divni, vrli svet! I kao takav, predmet naših satira i satiričara.
I šta sad  da se radi? Ima li leka toj našoj novoj boljci?
U očajanju, uzmem da prelistavam one novine koje si ti, Slobodane, srećom, pominjao na početku tvog otpozdrava na moje pismo. Kad u  njima leka koliko ti srce ište! Ono jeste ne radi se o „dobroj cenzuri“, kako ti kažeš,  nego u većini o zameni za nju, odnosno autocenzuri. Kao što kod našeg sveta i inače biva da odsutne prave vrednosti odmenjuju loše kopije i traljavi falsifikati. Anadol, kao što znaš iz lekarske prakse, zamenjuje Bajerov aspirin. Jeftinije je a deluje isto! Lako se guta. Nisu krupne pilule, nego sitne. U skladu sa vremenom. I u novinama nisu satire kao u doba pravog Domanovića, nego humoreske. Nisu realističke priče s kojima se Domanović, videsmo, sramotio - nego izmišljeni vicevi i verbalni geg. Čim pročitaš prvu rečenicu priče odmah pogodiš kraj. Ali, baš to naš narod voli. Da odmah zna kakav će mu kraj biti. Da ne luta kao pod Domanovićevim Vođom. A kad narod nešto voli, što da mu se ne da? Volja naroda je u demokratiji vrhunski zakon. Tu nema cile-mile. I nema ljutiš!

                                                                                                            Milan Todorov

P.S.

Slobodane, ne verujem da će ovih nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći da razjasne suštinu naših različitih pogleda, ali možeš da izbegneš moju grešku ako se javiš na moj službeni i privatni mobilni. Sve ti je to kod mene u jednom plastičnom komadu u istom džepu plave bluze. Nadam se da ću te čuti uprkos nesnosnoj buci koju moj  stari traktorčić „Tomo Vinković“  pravi u vinogradu na Fruškoj Gori.

<< I >>