PRIČA O SATIRI I  LJUTINI
    
    Prilično dobar jedan satiričar izgubio je broj mog fiksnog, mobilnog i službenog telefona, privatni i službeni mejl, kućnu i službenu adresu, adrese novina i časopisa u kojim saradjujem i sve kontakte svih naših kolega satiričara, pa se u toj nezgodi odlučio da mi pošalje pismo preko međunarodnih bosanskohercegovačkih veza oličenih u odličnom sajtu »Na prvom ste mjestu« .
    Stiglo mi pismo. I momentalno me zabrinulo.
    Čudi i uznemirava satiričnog kolegu moj stav da „pravi satiričar mora da ovlada veštinom distanciranja od jakih i nekontrolisanih emocija, izliva gneva ili netrpeljivosti prema svojim temama i metama ili iznošenja svojih eksplicitnih političkih stavova“. - Nije li to samo drugi naziv za pretsoblje tako pogubnog i nedelatnog konformizma u kritičarskom poslu? - grmi gnevni satirik. - Da je, Slobodane, tako kako ti izričito tvrdiš,  ne bi Domanović slovio kao naš najbolji pisac političke satire. Naprotiv!

    Odmah sam shvatio da pominjanje učitelja srpskih satiričara ne može proći tek tako. Moralan i dosledan kolega zaslužuje pravi odgovor.
    Nije mi bilo druge, pravac Lomina ulica, poslednja adresa legendarnog Radoja.
    Bife Banija.
    Posle sedme ljute rakije i šestog piva, negde pre prvih petlova, najzad dobro poznat glas.
- Što me tražiš sinovac?! - prostruja kroz mene prozukli glas Domanovićevog duha.
- Poštovani učitelju, izvini na smetnji stvar je hitna i vrlo ozbiljna...
- Znam ja vas srpske satiričare, vama je svaka stvar hitna i vrlo ozbiljna! A  zaista važno i bitno vam prolazi ispred nosa! Ajde pričaj šta te muči..
- Radoje dragi, jedan baš ozbiljan kolega satiričar kaže da nema ubedljivog i vrednog stvaralaštva, pogotovo ne jetkog satiričkog, ako stvaralac ne reaguje jako. I smatra da, što je satiričarevo reagovanje jače, ono je time i svrsishodnije, te da je apsolutno pogubno distancirati se i od jakih emocija i od žestokog gneva i od netrpeljivosti prema svojim temama...
- To!!! - oduševi se momentalno Radojev duh. - Tako je! Pa taj kao da je mene slušao! A mislio sam da više nemam dobrih učenika...Tačno je da ne može tačnije biti!
- Pa on i kaže da si ti svoj nesporni književni talenat baš osovio na satiričkoj putanji  zahvaljujući osećanju srdžbe i nemirenja sa prilikama u kojima živi srpsko društvo..
- Taj kolega je genije! Sve je u pravu od reči do reči! Nema prave satire, moj  sinovac,  bez srdžbe i žestokog gneva! E fala bogu da među vama, da  prostiš, kilavcima,  ima  pravog satiričara...
    Popio sam još jednu rakiju da bih bolje razumeo učitelja.
- Ja kao bivši prosvetni radnik znam da se najbolje uči na primeru. Zato za vas, da prostiš, satiričarske kilavce, evo moje najbolje satirične priče, da naučite kako se to radi....
    Uskoro se na salveti ispred mene počela printovati Radojeva priča.

        PAŠIĆU, TI  GOVNO POKVARENO

    Srbiju nije mogla snaći veća nesreća nego što je povratak na političku scenu tog bradatog pokvarenjaka i lopova Nikole Pašića. Koje je to đubre ljudi moji! Kako taj laže! Skupio je sa koca i konopca kojekakve bitange i probisvete ali pre svega kriminalce i nazvao to Radikalnom strankom. Radikalnom, u čemu? U kradji i lopovluku! Idu okolo po mitinzima lažu i mažu, obećavaju naivnom narodu kule i gradove.
    A vide li kako živi taj narod!? Vide li da dečica nemaju šta da jedu, da majke plaču pored praznih tanjira, da očevi ne mogu da nađu čestit posao i naplaćaju se globa i zuluma! Beda i jad je ušao u svaki čestiti srpski dom, sa suzama se leže i sa suzama  ustaje!
     Ali to Pašićevu bandu ne zanima! On zna put! Možeš misliti! A ne kaže da je taj njegov put u pakao, tačnije u raj za njegovu hajdučku bandu a u pakao za jadni napaćeni narod. Svi koji znaju Nikolu Pašića, znaju i da je bio strašan smetenjak, šeprtlja i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva! Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. Smoto smotani! On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. Govno bradato! On hoće sve i neće ništa. Kilo kilavi! On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima.
    Slepac jedan, dabogda crko!

    Salveta je bila ispisana do kraja. To je bila ta priča.
- Poštovani učitelju - najzad sam se usudio da progovorim - mislio sam da odlično poznajem sve tvoje priče... Ova je za mene potpuno nepoznata...
- Naravno da ti je nepoznata! - iznervira se Domanovićev duh.- Tu moju daleko najbolju priču iskasapila mi je obrenovićevska cenzura! Sve su mi promenili i upropastili! Na kraju su promenili čak i naslov!  Objavljena je pod sterilnim i impotentnim naslovom „ Vođa“!
    To je dakle bio original legendarne priče „ Vođa“, o slepom vođi i narodu koji za njim ide samo zato što ćuti i izgleda mudar, a oni mu potpuno veruju....
- Nema ništa strašnije za besnu, gnevnu i strasnu satiru, moj sinovac, od cenzure! - zaključio je Radojev duh i nestao u duvanskom dimu.
    Zahvalio sam se učitelju, platio piće i polako isteturao iz bifea Banija.
    A tada me je preplavila zabrinutost. Šta da odgovorim ljutitom kolegi...
    I gde današnji satiričari da nadju dobru cenzuru...

Slobodan Simić
 
<< I >>