Нова књига афоризама "Пријеки суд" Миленка Мире Шарца

Наслов књиге: „Пријеки суд“

Аутор: Миленко Миро Шарац

Издавачи: Штампар Макарије, Београд

Ободско слово, Подгорица

Година издања: 2019.

Рецензенти: Вељко Рајковић

Бојан Рајевић

Број страница: 116

Тираж: 300

Избор афоризама
за сајт
Јово Николић

Због боравка у иностранству,

издајем државу на одређено вријеме.


Како се каже „Божија воља“ на црногорском?

То ти је завршено!


Благо неписменима!

Њихово је царство земаљско.


Како у Црној Гори лијече говорну ману?

Проговоре језиком власти.


Лако је будали дати власт.

Како је од будале узети?


Отац ме је спријечио да потрошим ђедовину.

Прокоцкао је очевину.


Ушао сам у поступак легализације.

Запросио сам швалерку.


Годинама не примам плату.

Умријећу, навићи се нећу!


Чим завршимо ово што нисмо почели,

почећемо оно што нисмо завршили.


Уређена смо земља.

Већина зна шта нема,

само појединци не знају шта имају.


Сусрео сам голог лопова.

Био је добро обучен.


Кажу да Бог види све.

У, Бог те видио!


Не дамо им ништа.

Макар нам узели све.


Не обећавајте ништа.

Нека се и паметни мало радују.


Хтјели сте дијалог?

Е сад ме слушајте!


Утврђено је да Србин из Црне Горе и

Црногорац из Србије имају нешто заједничко.

Оца и мајку.


Нисам продао вјеру.

Вечерао сам у народној кухињи.

Рецензија, Бојан Рајевић

БЕЗ ПРАВА НА ЖАЛБУ


Насловљавајући своју књигу афоризама синтагмом "Пријеки суд", Миленко Шарац одмах даје неколико кључева за тумачење. Јер "Пријеки суд", осим што већ пружа један аутопоетички осврт, откривајући ствараоца окренутог, прилично, природи и функцији властитих записа, открива нам и још понешто. Наиме, "пријеки суд", осим изузетности суда који изриче, подразумијева и одређене изузетне околности у којима се такав суд изриче, по кратком поступку и без права на жалбу. Те околности, код Шарца, имају, наравно, доминантно политички карактер, што је, такође, сугерисано насловном синтагмом, јер је пријеки суд и политички инструмент.


Тако је, унутар корица ове Шарчеве књиге, могуће издвојити један посебан тип афоризма, које је с обзиром на њихову тематску усмјереност, могуће означити као поли- тички актуелан афоризам. С њим у вези, а у сврху одагнавања било какве примисли да би на врједносни суд о таквим афоризмима, њихово тематско опредјељење могло утицати, поготово негативно утицати, корисно је присјетити се запа- жања Николе Милошевића, када је у питању однос између афоризма и политичког ангажовања: "Афоризам више од других књижевних облика погодује и различитим видовима политичког ангажовања, па афористичар може бити и сасвим директно политички опредељен а да то нимало не

науди уметничкој вредности његових текстова". Наш угледни теоретичар књижевности ову могућност афоризма објашњава његовом способношћу да "налик неком интелектуалном блеску који краткотрајно, али зато јарко и упечатљиво осветли какав духовни предео; истина, делимично изобли- чавајући његове обрисе, но управо тиме чинећи видљивијим и изразитијим извесна кључна обележја поменутог пред- ела".

Да се управо могућношћу афоризма да у себи сажме читав један политички пејсаж Шарац и служи, читалац се брзо увјерава, када, рецимо прочита афоризам: "Сва срећа да градимо аутопут за нигдје. Управо смо тамо и кренули." На примјеру овог афоризма могуће је увјерити се у актуел- ност Шарчевих текстова, који, међутим, као што видимо, уопште не укидају њихов универзални карактер. Треба примијетити и то да Шарац рачуна на обавијештеност читаоца о томе шта је, према официјелним мишљењима, "најкомплекснији развојни инфраструктурни пројекат у историји", да би преношење поруке са димензије инстанце која афоризам саопштава у домен плана читаоца било могуће. Другим ријечима, за разумијевање првог слоја поруке, Шарац рачуна на саприсуство аутора и читаоца у истом предјелу да би се хуморна игра могла спровести до краја. Шарчев афоризам је, без сумње, отворено дјело којег читалац нужно допуњава и без чије сарадње смисао не може бити потпун. Мања би духовна концентрација читаоца била потребна да се Шарац ослања искључиво на пуке језичке досјетке и игре ријечи, међутим, не – аутор се ослања на актуелни друштвено-политички контекст, нала- зећи у њему довољно потенцијала да пошаље своју поруку која, као најупечатљивије импресије, читаоцу нуди осјећање апсурда које, међутим, не оскудијева ни у ведрини, ни у оптимизму, у чему се, а то је једна од доминантних порука ове књиге и састоји надмоћ човјека над свим оним што може бити узроком његовог незадовољства.


На сличном механизму почивају бројни афоризми у Шарчевој књизи. Треба бити упознат са законима, правилима и пракси у предјелу који дијелимо да би се на исправан начин доживјели и разумјели афоризми попут сљедећих: "Будите патриота. Умрите у шездесетпетој!"; "Увјерих се да ми је син генијалац. Јавио се са аеродрома."; "Драга браћо, кумови, рођаци и пријатељи! Отварам прву сједницу Владе у новом саставу." Све су то примјери на којима се увјеравамо да Шарчеви интелектуални бљесци нису окренути само ка унутра, ка самом средству саопштавања порука, што често зна бити одлика поетике многих афористичара, него да своје снопове свјетлости они бацају и на простор изван гра- ница умјетничког дјела – на стварност. То је оно што ће Шарчевим афоризмима, без икакве сумње, бити у стању да обезбиједи актуелност, али и трајање, макар до тренутка док се стање у којем смо кренули за нигдје, у којем је умријети у шездесетој патриотски чин, у којем се генијалност младих најбоље огледа у њиховим одлукама да напусте државу, у којем цвјета непотизам, не промијени, а нема изгледа да ће се то скоро десити, мада смо сигурни да Шарац, у том случају, не би жалио за изгубљеном актуелношћу својих афоризама јер би, и у том случају, остали као трајно свједочанство о неким старим лошим временима када нам није цвјетало.


Другачији је тип афоризама који су, с обзиром на своју предметност, загледани не у актуелну политичку збиљу, већ у збиљу свакидашњих, опет махом, политичких, али и иних свакидашњих говора. Афоризми Миленка Шарца разбијају политичке језичке кованице као говорне клишее, чинећи то тако што их избацују из смисаоних лежишта у којима смо навикли да их затичемо. Биће јасније ако овај афористичарски механизам прикажемо на примјеру неко- лико афоризама овог аутора. "Убудуће ћу гласати за дикта- тора. Желим да допринесем његовој демократској побједи."; "Миш и мачка нису спавали заједно. Радило се само о краткорочном коалиционом аранжману."; "Имам стабилне текуће финансије. Продајем шљивовицу." Заједничко својство наведених афоризама је присуство, у њима, политичких језичких кованица које афористичар подвргава свом афо- ристичком скалпелу. Демократска побједа, као објективан идеал исхода избора у свим демократским друштвима, овдје је сучељена са чињеницом да се она веже за диктатора, што ефектно разобличава недемократски карактер побједе која, након што дочитамо Шарчев афоризам, убједљиво остаје без атрибута са којим је у њега ушла. Остаје само побједа, а читаоцу се оставља да дометне епитет који би побједи диктатора боље "легао". Синтагма "краткорочни коалиционим аранжман" представља један од оних досадних клишеа преко којих претрчимо читајући новине, али одличан афористичар, какав Шарац јесте, у стању је да и у тако анемичној фрази нађе материјал од којег гради свој афоризма. Шарац то чини сударајући ову скамењену син- тагму са језичким насљеђем из сасвим другачијег, фолклорног регистра. Судар тако диспаратних регистара гради смјехот- воран ефекат – сударен са елементима говора из неприпадајућег му говорног низа, окамењени фразем оживљава или, што би рекао владика Раде: "Удар нађе искру у камену", дакле, потребно је, као каменом о камен, ударити фразом о фразу како би се, и у једној и у другој, изнова, ука- зала нека искра смисла. На исти начин, животворном оне- обиченом виђењу подвргнута је и синтагма "стабилне текуће финансије", у којем је вишезначност придјева "текуће" иско- ришћена за стварање гротескног ефекта.


Трећи тип афоризама који издвајамо у овом приказу јесте онај у којем се проблематизује важење фолклорних клишеа, оних народних, у обичај узетих, како је говорио Вук Караџић, изрека, које се, по правилу, узимају као еталон мудрости, рационалности, етике... Ни њих Шарац није поштедио своје стваралачке сумње. Тако, Шарац народну изреку "Не може и јаре и паре" окреће на њено наличје, реализујући њену негацију, ефектно градећи аргу- ментацију да може и, чак, дајући бесплатан савјет како: "Може и јаре и паре. Само продајте козу у право вријеме." На неумитност престанка важења општеприхваћених "истина", ако су икад и важиле, упозорава и афоризам: "Ни ђаво више не долази сам по своје. Претходно побиједи на демократским изборима." На експлицитно упућивање на народну изреку и огрешење о норму која она прописује наилазимо и у афоризму: "Није читала пословице. Дала је на мосту, даће и на ћуприји". Треба напоменути, међутим, да афоризми овог типа, колико проблематизују истине у њима прокламоване, толико и реафирмишу, на срдачан, комичан начин, њихове наративе: "Само нека да Шарцу! Макар и све сама попила." Из оваквог, критичког односа према говору свакодневице буди се критички однос према њој самој и подстиче чин њеног сталног преиспитивања, што представља посебан квалитет Шарчевог сатиричног стваралаштва. За Миленка Шарца се, међутим, не може рећи да се држи сартровске премисе – „пакао, то су други“, јер у његовом рукопису затичемо и велики број афоризама који почивају на хумору на сопствени рачун и аутоиронији. Такав тип афоризама код Шарца веома је заступљен и реа- лизован је, доминантно, на плану мушко-женских односа који не важи за примаран у тематском погледу, када је у питању сатира. Но, афористичар Шарац ни овдје себи не допушта да склизне у баналност, него, напротив, показује да је најмањи жанр довољно широк да своја врата одшкрине и оним темама које, као што рекосмо, нису његово тради- ционално подручје, али би то могле постати, што и чине, нарочито у посљедње вријеме – афористичари се све више окрећу свакодневним проблемима обичног, малог човјека, свједочећи да нема тематске сфере у којој се афоризам не може окушати, те да ниједна тема не може имати монопол над овим жанром.


Језик је основно и оруђе и материјал афористичара и показује се захвалним која год тема да се жели афористички обрадити. Тако, о женској благоглагољивости Шарац пише:

„Донијела је језик у мираз. Сада се наша кућа надалеко чује“. О спонзорушама: „Спонзоруша вози скупоцјени мотор. Ко нема у глави, има међу ногама“. Видимо, дакле, да се различити типови Шарчевог афористичког умијећа могу сусрести и у истом афоризму; посљедњи примјер функционише и као илустрација за онај тип афоризма који проблематизује смисао и значење народних умотворина. Исти је случај и са „'Боље никад, него икад' – рече сифилис- тичар“, што само говори о томе да Шарац вјешто синтетизује властита смјехотворна умијећа и, подједнако вјешто, измиче свим типологијама у које бисмо покушали да смјестимо његове афористичке досјетке. Зато, и типологију која се настоји дати у овом приказу треба узети веома условно. Коначно, посљедњи тип афоризма који се уочава у Шар- чевој књизи афоризама „Пријеки суд“ може се означити као аутопоетички. Као предмет овог типа афоризма у Шар- чевом стваралаштву најшире би се могао означити афоризам сам, као жанр, његова природа, али и све у вези с њим – девијантне појаве у афористичарској заједници као што су феномени плагијата, награђивања по необичним крите- ријумима, сујета код афористичара и слично. Навешћемо неколико примјера који говоре сами за себе: „Узалуд пишем лоше афоризме. Награде ме и даље заобилазе.“; „За себе мислим да сам најбољи афористичар. Исто мисле и други.“; „Захладњело је. Пишем афоризме у рукавицама.“...

Књигом „Пријеки суд“ Миленко Миро Шарац пресудио је свим друштвеним промашајима, свим промашајима политичке, али и народне памети, свим нашим индивидуалним заблудама, свим покушајима да нас обману или да се обманемо сами, и коначно свим непожељним појавама

унутар самог афористичарског заната. Као таква, његова књига која успјело и убједљиво афирмише критички однос према стварности сигурно ће имати драгоцјену функцију у нашој књижевности, култури и друштву, уопште.


Миленко Шарац

БИОГРАФИЈА


Миленко Миро Шарац је рођен 17. 12. 1959. године у Пљевљима. Завршио гимназију у Пљевљима, а дипломирао на смјеру опште економије на Економском факултету у Београду. Ради као професор економске групе предмета у Средњој стручној школи у Пљевљима.

Пише поезију, сатиричну поезију, хаику и афоризме. Објавио књиге поезије:

• Позни откоси

• Кућа на далеком брду (хаику)

• Повратак кући

• Умножавање страха

Као и књиге афоризама:

• Рафална паљба

• Пописивање жртава

Својим стваралаштвом заступљен у више зборника и антологија, те различитим публикацијама у Црној Гори, Србији и региону.

Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Хаику удружења Србије и Црне Горе.