NA PRVOM STE MJESTU

У времену свакојаких економских, безбједносних, политичких, здравствених и других изазова у друштву, један аутор је, потпомогнут социолошким и филозофским искуствима и разумијевањем Народне библиотеке из Зворника, успио да објелодани књигу афоризама „Умњаци израстају касније“.

Када сам прихватио да сачиним избор афоризама и да будем стручни консултант књизи Станислава Томића, ни једног тренутка нисам сумњао, да ћу имати на располагању колорит идеја преточених у занимљиве и поучне мисли, примисли и сентенце. И нисам се преварио, међу понуђеним материјалом је било много креација у којима се укрштају вјековни, савремени и будући парадокси, проткани знимљивим и сатиричним опсервацијама које читаоца често нагоне на размишљање у каквом времену живимо и шта радимо да све то поправимо.

Евидентно је да је Томић вјешт сатиричар који своје афоризме гради на искуственим покушајима извлачења себе и свих нас из колотечине друштвене збиље и незбиље, супротстваљајући се оштрим, али праведним, пером против свега што му боде очи и остала чула.

Актуелни аутор је писац који радо прихвата, анализира и апсорбује сугестије, примјењујући их у афоризмима како би исти били пријемчивији за што ширу читалачку публику. У сваком моменту тражи најбоља и најоптималнија рјешења при грађењу реченица, коректно изводи закључке дајући им смисао иронијског, хумористичког, сатиричног и објективистичког посматарања свега око нас и у нама.

Његове констатације су јасних стремљења и имају смисаону конструктивност, чак и о бесмисленим постулатима који су нам наметнути као званична истина. Он се томе опире јер има своје виђење онога што не може да гледа, односно, оног што гледа а не жели да види, ни једног тренутка не покривајући очи пред савременим изазовима које намећу провокативни узуси нових индоктринација.

Дотично штиво је интригантно, сатирично, хумористично, духовито и обдарено вјештим комбинацијама поучног и домишљатог резоновања егзактних друштвених очевидности.

Очевидно је, прије свега, и да је квантум тема инвентиван са широким дијапазоном мисаоних рефлекција којима се дотиче невесела и помућена стварност.

Дотични сатиричар, рецимо, о прошлости каже: Ако побједници пишу историју, онда није ни чудо што имамо толико неписмених. Затим додаје: Образовани људи су били дипломате кад је било пуно неписмених. Сада су неписмени дипломате јер је пуно образованих. Поучен сопственим искуством, износи тезу да је наше основно образовање осредње, а да је у средњем образовању важно само основно. Запажа да је просвјетни радник унапријеђен, јер је постао администратор. На питање да ли је важнија школа или библиотека, виспрено одговара да школа мора имати библиотеку а да библиотека не мора имати школу. Сагласан је да школа није кафана и да ту не треба лупати. У једном његовом афоризму ученици су у дилеми када ће профеор питати, нико не зна.

Томић тврди да је Талес гледајући звијезде упао у бунар, а наша дјеца у лоше друштво. Забиљежио је запажање једног родитеља који је рекао: Дјеца да имају слободу, не будите цјеца. Из тога је апсолвирао закључак да је некад изазов био имати економски независну дјецу, а данас економски независне родитеље.

Аутор се, поред осталог, бави и проблемом младих на сатиричан начин констатујући: Кад млади брачни пар намијешта стан најважнија је спаваћа соба. Све остало ће се направити.

Опхрван потрошачким менталитетом каже да нашег човјека треба само ударити по џепу па ћете видјети како се хвата за срце. Ако не цијениш новац, твди писац, никад нећеш имати кров над главом, па наставља: а будеш ли цијенио кров над главом никад нећеш имати новац.

Сатричар се бави и политичим премисама, тврдећи у једној, да наша политика дијели судбину сеоског фудбала, односно, да нас нема за поштену партију. Каже да су политичари људи од духа и да се зато њихов рад не види. Примјећује да пут мафије у привреду води преко политике. Другим ријечима, да ће се изградњом аутопута скратити вријеме путовања. Преноси жалбу једног грађанина који каже да му једно дијете неће ни да чује за странку, а друго је политички активно. Односно, једно мисли, друго ради.

У једном другом афоризму одговорно поручује: Хоћемо да градимо питому будућност. Зато имамо проблем са дивљом градњом.

Овдје су наведена само нека спорадична умовања, мада ни остала нису ништа мање запажена, занимљива и поучна.

И најзад, због високих критеријума у грађању свог погледа на свијет, његове мисли су, дефинитивно, филозофске опсервације социолошких хипокризија и треба их посматрати као такве.

У нади да ће сваки читалац наћи нешто за себе у овој књизи, топло је препоручујем свима, а Станиславу желим да и у будућем времену ради овако предано на расвјетљавању уочених анахронизама душтва у којем живимо.

Јово Николић