PRIKAZI O OSVRTI 2009

                                      Prikazi i osvrti
                         Svetislav Basara u listu Danas, 14. 12. 2009.                 

BASARA: Famozno

Revolucija dosadnjakovića

ZA SFRJ BILO JE VIŠE DUHA

Kud se dede nekadašnja duhovitost? Gde nestadoše onoliki šereti? Šta bi sa ključnim čimbenicima srpskog „identiteta»: neposrednošću, druželjubljem i veseljaštvom? Su čim ćemo jadni u Jevropu? Kakvi ćemo biti kad nam vreme zaista postane novac kad smo smorni i sumorni i kad smo švorc? Nema više dobrih viceva. Zamukli su i naši legendarni aforističari (iako bi logično bilo da im ova vremena idu naruku). Nema se danas u Srbiji čovek čemu čestito nasmejati.

Neka priča ko šta hoće o tome da su vremena teška,a situacija ozbiljna; ja ne pamtim vreme kada ovde vremena nisu bila teška (i teža od ovih), a situacija ozbiljna, pa ipak do pre petnaestak godina, bolje srpske kafane bile su svojevrsni smehotresni kabarei. Da i ne govorim o bufonerijama u pozorišnim bifeima. A kad smo već kod pozorišta - i komedije se sve ređe stavljaju na repertoar. Preovladala filozofija. I politička filozofija. Ko ne zna šta hoću da kažem, neka ode na ručak u „Maderu“. Samo će mu se kasti.

Odsustvo duhovitosti, pozitivnog lakrdijašenja, prostonarodski - svakovrsne zajebancije - uopšte ne znači da smo postali ozbiljno sumorno društvo, kakva je na primer bila Pruska Fridrija Velikog; to u našem slučaju znači nešto mnogo gore - da ovde više nema duha. Ali ni to još nije najogore, i teolozi i filozofi se, naime, slažu da duh obitava isključivo tamo gde i sloboda. Pošto i teolozima i filozofima verujem više nego aktuelnim spin doktorima i analitičarima, moram zaključiti da je za autokratske vladavine druga Starog i SFRJotovskog vakta paradoksalno ovde bilo više slobode nego danas u - doduše na silu - samostalnoj i demokratskoj Srbiji. Stojim iza toga. Sloboda se ne iscrpljuje isključivo nesputanošću kretanja i papirantim spiskom ustavnih i zakonodavnih lepih želja. Sloboda je, možda više od svega toga, mogućnost oslobađanja. Tako je nekako govorio i Hegel: „Sloboda nije ništa; ali steći slobodu je sve“. U tom smislu, pod čvrstim Valterovim režimom mogućnost oslobađanja je bila snažan vetar u leđa svim ljudima koji su težili oslobađanju. I ta težnja se manifestovala, istovremeno vršeći tihi rad oslobađanja, na dva načina: kao opšta i osvežavajuća duhovitost i kao vrhunska umetnost. Onda su došle „demokratske promene“ posle kojih je sloboda formalno osvojena (višepartijski sistem, sloboda govora, bla,bla,bla), ali je sve drugo ostalo po starom. Nije se nastavilo sa procesom oslobađanja. Po običaju, stalo se na pola puta. Mogućnost slobode je osujećena sumulakrumom slobode. Možda i zauvek. Tu sistemsku grešku petooktobarskog prevrata instinktivno su iskoristili svi oni koji vrhuncem slobode smatraju činjenicu da nisu u zatvoru (mada bi mnogima tamo bilo mesto) i ti su se razbaškarili u svojoj prirodnoj sredini - zatucanosti i neslobodi. Bojim se da smo dospeli u ćorsokak. Da ćemo se načekati dok ponovo ne krenu bar dobri vicevi, ako ne i više forme duhovitosti i duhovnosti. Jer, potegne li se pitanje slobode, deržavnici upiru prstom na papirnati višepartijski sistem, slobodu govora i na bla,bla, bla. Zdravo se ljute. „Nema više državnog progona političkih protivnika.“ To je donekle tačno. S tim da profitabilni sistem neslobode sada nasiljem održavaju navijači i patriotske NVO. Nego, jeste li čuli onaj vic: „Šeta Boža Đelić Knez Mihajlovom sa mrtvom kokoškom na glavi?“ Niste. Nisam ni ja. Nadam se da ćemo ga uskoro čuti.

                      NAŠIOT  PRIJATEL -Vasil Tolevski                        

 Piše: Ilija Marković

Prijateljstva prestaju kada se ljudi upoznaju. Vasil i ja se još nismo upoznali – da ne rizikujemo. Dok sam uređivao JU-satiru, u Književnoj zajednici Novog Sada objavili smo, u prvom kolu, i dvojezičnu Antologiju makedonskog aforizma (priredio Ljupčo Siljanovski, tadašnji urednik “Ostena”), u kojoj je zastupljen i Vasil Tolevski, potonji urednik ”Makedonskog ostena”. Od tada ga pratim (nisam jedini) i radujem se njegovim uspesima. Da ga nema, trebalo bi ga napraviti. Pogotovo što dobar satiričar mora da bude kao Isus. Mudar, pravedan i da živi od hleba i vode. Kad objavi svoj najbolji politički aforizam, sluti, čekaće ga rezervisano mesto u čituljama. Valjda zato što su mrtvi van životne opasnosti?!

Otkad teče između Kaina i Avelja, Vardar je sinonim za Makedoniju. Kao što između Avelja i Kaina Drina krivuda između srpskih zabluda. Nije baš neka  vest da se država i crkva ponovo ujedinjuju, te da nas spremaju za zagrobni život: crkva propisuje postove, država ih sprovodi.

Što se tiče tradicije, ne prenosi se više s kolena na koleno, već – između. U stvari, nekada je bilo s kolena na koleno, a sada - s lakta na lakat. Život je borba do poslednjeg, međutim, kako se možemo boriti do poslednjeg, kad je narod izabrao poslednjeg da bude prvi. Izabrao najgoreg. Nije smeo da reskira. On je prvi među jednakima, mi poslednji među sebi ravnima. Ohridski okvirni dogovor je kao goblen. Ubadanjem neko će doći do celovite slike. Slika predsednika postala ja kao ikona. Narod stoji ispred nje, mrmlja nešto i krsti se. Preslišava se da li može da izdrži bez vode pet dana, bez hrane – deset, a bez demokratije – ceo život. Narod se hrani demokratijom, a demokratija jede narod. Demokratija u našoj zemlji nije zakopana. Još joj vadimo dušu.

Televizija zatupljuje ljude i životinje. Jedno je sigurno: još nisam video životinju koja gleda televiziju. Čobani tvrde da stoka nema nikakve političke ambicije. Naravno, neka goveda ne dele takvo mišljenje. Mene nemojte računati u stočni fond - to mi je samo način življenja. Za to što nema pas gde da me ugrize krivi su kerovi. Toliko smo utanjili da ni savest nema za šta da nas ugrize.

U prošlom životu bio sam Glupi Avgust. U ovome glup sam preko cele godine. Želeo sam da budem najpametniji na svetu. Ali kome treba takva budala?! Ovakve budale majka više ne rađa. Zato se prešlo na kloniranje.

Neki političari su se srasli sa govornicom samo zato što su od istog materijala. Zalutali u politiku drve o evropskom  putu. Jašući magarce krenuli su ka Evropi. Da nismo na pragu Evrope, ne bi svi brisali noge o nas. Uverili smo se da je Evropa kompletna. Samo smo joj mi falili. U međuvremenu je visoka delegacija vanzemaljaca posetila našu zemlju. Dočekala ju je delegacija istog sastava. Dogovoreno je da susret između naše omladine i Evrope bude izvan granica naše zemlje. Van granica razuma. Idući prema Evropi svratili smo u Hag. Hag je grad kao i svaki drugi. Nirnberg, na primer. Turistička putovanja i te kako deluju na emocije. Kada sam upoznao svoju zemlju – zaplakao sam. I dok se u našem podneblju ukrštaju ruže vetrova i jebivetri, naši  prave cunami. Kad biste jebivetrima oduzeli imunitet, ubila bi ih promaja. U mojoj zemlji nema masovnih grobnica. Osim ako ne računate moju zemlju.

Voleo bih da uđem u politiku, ali me je strah da  me jednog dana ne uhvate. Znamo svetle primere. Kad su bili na vlasti, bili su strah i trepet. Sad trepere od straha. Naša je Vlada najduža: glava u oblacima, dupe u fotelji. Fotelje su za velike zadnjice. Male ne mogu da stanu u njih. Govno ostaje govno. Samo menja funkcije. Kad mu dođe iz dupeta u glavu, postaće Govno Koje Misli. Misli da je papa. Jer mu je stolica sveta.

Vlast je rešila da štedi. Umesto skupih gorila zaposliće obične majmune. Izgleda da je Vlada preterala sa štednjom. Radi s pola mozga. Pošto je Skoplje srce Makedonije, mozak još nismo pronašli. Mali mozak je (ne samo po Milošu) zarobljeni um - u senci velikog. U Vladi se poštuju različita mišljenja. Čak i ako dolaze od istog čoveka.

Naša drama nema činova. Sve je u aktima. Fakat da imamo više lopova nego naučnika je korpus delikti da lopovi uče brže nego naučnici. Lopovi su među nama, a mi među njima. Od lopovluka se može pošteno živeti. Pljačka im materina!

Redovno gledam emisije o ruskoj mafiji. Daleko su od naše.

Zbog afere u urbanizmu, zabranio sam ženi da pravi tortu na dva sprata. Sa ženom se tucam samo na Dan veštica. Kada joj čestitam praznik.

Dosta mi je veslanja. Molim boga da brod potone. Prvi znak da ste potonuli je ako svi oko vas ćute kao ribe. Budite bez brige! Isplivaćemo! – reče som. I bez molbe naš brod je postigao maksimum. Potonuo je do dna. Slepi putnici su napustili brod koji tone. I otišli u Skupštinu. Ispred Skupštine nema kontejnera. Đubre je unutra. Da bi naši slepci mogli da čitaju zakone, pišemo ih Brajovom azbukom.

Postim sedam dana u nedelji. Ostalim danima tražim hranu. Deo naroda hrani se po narodnim kuhinjama. Oni srećniji – po kontejnerima. Za sreću ne treba mnogo. A nekad čak ni malo. Malo po malo – nimalo.

Bog je izrazio želju da nam pomogne. Razočarao se kad je video da ni on nije svemoguć. U ime oca, sina i svetog duha član sam tri partije. Juče sam ušao u koaliciju s đavolom, a već danas živim ko bog!

Samo jednom se živi. Ali ne ovde. Od pokojnika zavisi da li će biti dan žalosti ili masovno veselje. Živi spomenici nas žive jedu. Manje spomenika – više životnog prostora. Živi zavide mrtvima, mrtvi živima, a nama – baš niko.

Ne daj bože da vlast postane idealna. Vasil Tolevski ne bi mogao da napiše satirični aforizam.

          О збирци Претакани Срби, пише Александар Чотрић     

 ДУХОВИТО И БРИТКО

(Милан Тодоров, „Претакани Срби“,
збирка сатиричне поезије, 91. страна)

Милан Тодоров који се последњих година у Петроварадину бави прављењем одличних вина и писањем још боље сатире, „исцедио“ је из своје стваралачке „бачве“ „Претакане Србе“, књигу сатиричне поезије („Алма“, 2009).

Као и у вину, и у овој књизи налази се истина. Истина о Србији данас црна је као и вино, црна као и корице књиге, као и црни хумор у њој. А и много тога у нашем друштву и држави постављено је наопако, што сјајно и верно симболизује наопако исписани назив ове књиге. (Ликовно решење корица урадио је Милан Бештић који се све више потврђује и афирмише и у овој уметничкој области).

Милана Тодорова познајемо више од три деценије као изванредног аутора афоризама и сатиричних прича. Мање је познато да је оне године када је умро „неумрли Јосип Броз“, објавио књигу сатиричних песама под називом „Боца под притиском“. У међувремену „боца је експлодирала“, а Тодоров се вратио старој љубави и вештини, у право време и на прави начин.

Када би се у Србији проглашавала најбоља књига сатиричних песама, „Претакани Срби“ у минулој години не би имала премца. Аутор је у овом делу исказао своје песничко и сатиричарско умеће и пред читаоце подастро песме високог уметничког нивоа и снажне унутрашње кохезије. На црно-црним пољима печатане су 64 песме, сврстане у пет тематских поглавља.

Основно осећање које стихови дочаравају јесу изневерена осећања и изгубљене наде. Има у овим песмама и оне резигнације Радоја Домановића због ропског менталитета народа („Никад робом“), Црнчевићевског ламента над злехудом историјом Срба („Векови“) и врцавости духа и дубоке мисаоности као код Бећковића („Не замерите“).

Песме Милана Тодорова веома су различите по форми и тематици, а одликују се духовитошћу, проницљивошћу и бриткошћу. У овим својеврсним афоризмима у стиховима на мети песниковог „сатиричног копља“ су све саме „аждаје“ - осиони властодршци, директори стручни једино за уништавање предузећа, корумпиране судије, родољупци по занимању, недоличне владике, опседнутост националних радника месијанством, невладине организације у служби страних интереса, па и уредници појединих сатиричних рубрика у нашим медијима.

„Лажеш, сереш, бламираш се
У новинском српском блату,
А сатиру да објавиш не смеш.
Уредниче, чуваш плату!“

Тодоров на уверљив песнички начин саопштава гласну запитаност над судбином српског народа и неизвесном будућношћу. У његовом уметничком фокусу су издајство националних интереса, демографска осека и смањивање државне територије. Али он не би био даровит сатиричар као што јесте, када и у тим фактима не би пронашао искру хумора, па макар он био црн као гавраново крило:

„Искуство из последњег рата:
Земљу треба смањити!
Ако нас неко нападне
Лакше је мање бранити“.

Мисао у стиховима Милана Тодорова није спутана због метрике, слога и форме. Напротив, песник јој даје пуну слободу да се разигра и буде лепршава. Свака песма завршава се памтљивом поруком, односно поентом:

„Хвала Богу што је наш народ
Богат унутрашњим органима.
Јер да се на државне ослонимо,
Не би се надао бољим данима!“

Јован Јовановић Змај много је познатији по својим љубавним, елегичним родољубивим и песмама за децу. Змај Јова је, што се ређе помиње, и најзначајнији српски сатирични песник. Уз већ дуже времена на књижевној позорници присутне савремене ауторе сатиричне поезије, попут Растка Закића, Душана Поп Ђурђева, Анђелка Ердељанина и Миљенка Жуборског, аутор „Јутутунске јухахе“ добија достојног наследника и у свом Сремцу - Милану Тодорову.

    БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС, БР. 16 -17, 2009.
Љубодраг Стојадиновић 

ЖИВОТ И СМРТ СРПСКЕ САТИРЕ

Балада о воћкама

Срби за себе верују да су изразито духовити. Чак да у томе претерују и да им на свету нема равна. То ће рећи да је национална духовитост ирационални сербски ендемски феномен, настао још у фази распоређивања небеских народа по висинским сферама.

Оно јест, има овде много умног света који уме лепо да мисли, па да у свему што изгледа озбиљно пронађе семе апсурда, смешног лудила или лудачког смеха. Један је геније дефинисао хумор као амбијент у којем будала покушава да направи важне ствари.

Наравно, да се оваквом одређењу нема шта замерити, али недостаје бар још једна допуна, а она се тиче дефинисања будале као таквог. Исти геније (Емброуз Г. Бирс), чувени угурсуз, мизантроп, песимиста и несрећно заљубљен у сваки малер, покушао је да смисли шта будала мисли, мада је то, како сам рече био „псеће тежак посао“.

Признао је да у томе није успео, бар не потпуно и да му после тог мисаоног саплитања више није било до тражења посебних будалина које раде свој посао, као и сви други. „То није било могуће“ – рекао је, „зато што их има сувише, зато што их има сувише на важним местима, зато што је сувише важних места која без њих не могу“!

Није посао сатире да броји будале, нити да се њима бави. Много је горе кад се будала бави сатиром. Онда је то, може бити, заслужена криза духовности. Видимо је тек онда кад нам више није јасно чему се смејемо. „Разлози за смех – то је одјек туђе горчине коју смо прогутали у себи!“ Тако мисли (мислио је) Бернард Шо, сипајући досетке на некој вечери у своју част. Исте вечери, у дуелу са мајстором реплике опробала се нека надобудна времешна леди, која је на сваки начин желела Шоову пажњу.

Кад је најзад дочекала да каже своју пакост, одвалила је ово: „Господине Шо, да сам ја који случајем ваша супруга, неизоставно бих вам сипала отров у чај!“

Истога часа, брзомислећи Шо ућуткао ју је страховитим ритерном: „Чаробна леди, да сте ви којим случајем моја супруга, ја бих тај чај попио!“

Многи историчари духовитости наведену досетку сматрају једнoм од најбољих реплика у историји салонског цинизма.

Шта се, у ствари, догађа са српским хумором, а поготово са сатиром? Афористичари се хвале да су међу најбољима на свету. Али то је већ давно испричани хаику луцидности. Станислав Лец је исписао својих двадесетак најбољих изрека, а онда су његови бројни имитатори углавном свели већ окончани посао на боље или лошије резбарење оригинала.

Овде је запостављена сатирична прича на рачун кратке изреке „са епилогом“. Тако се појавила ресавска група афористичара, који преписују један од другога, вртећи се у истом афористичком кругу од ретке луцидности до владајуће тривијалности, без идеје како да се из круга избаве.

Српска читалачка публика, засићена животом апсурда има све мање разумевања за српску сатиру. Уопште, тешко је написати било шта што би било луђе или апсурдније од убоге стварности. Њено преписивање био би скуп најневероватнијих сатиричних огледа, али у то нико не би могао да поверује кад ова лудачка поворка протутњи кроз нашу трагикомичну историју. За такав оглед овде дара нема.

Но, не будимо надобудни! Нисмо ми прваци лудила или апсурда, нису само наше будале смешне само због тога што су на важним местима. Као што нисмо у духовитости прваци света, тако нисмо ни у лудости, мада је у ово друго теже поверовати. У својој збирци новинарских текстова „Риба је црвена“ Габријел Гарсија Маркес пише овако о преписивању живота: „Када сам се припремао да пишем Јесен патријарха, читао сам скоро десет година све што ми је дошло под руку о диктаторима у Латинској Америци, нарочито на Карибима. Чинио сам то у настојању да напишем књигу која би што је мање могуће личила на стварност. Ништа није вредело, живот је био маштовитији од било какве, од било чије фантазије.

Дивал је на Хаитима наредио да се побију сви пси црне боје, јер је веровао да је један од његових непријатеља преузео обличје црног пса. Антонио Лопез де Санта Ана је сахранио сопствену ногу, приредивши јој величанствен погреб. Анастазио Сомоза Гарсија из Никарагве имао је у дворишту резиденције јединствени зоолошки врт, са две врсте кавеза. У једнима су биле дивље животиње, а у другима његови политички противници.

Диктатор из Салвадора, Мартинез, наредио је да се светла у држави прекрију црвеним папиром, верујући да је то најбољи начин за одбрану од богиња...“

Новинар Маркес закључује како је стварност маштовитија од сваког стваралачког генија, те закључује: „Наша судбина и можда наша слава састоје се само у томе да што верније и понизније преписујемо стварност!“

У Србији то више није могуће, јер је донет драконски Закон о информисању. Сатиричари и други писци мораће да се врате стаљинистичкој езоповштини и нејасној симболици: метафорама, параболама и другим стилским фигурама парадокса. Али, независно од тога, гасе се најпознатији сатирични часописи. Ошишани јеж, који је благо нама поживео више од 70 година, можда је и почино, не зна се. Практично је био на слабашној инфузији још пре неколико година. Док је аутор овог штива био уредник текста у Јежу, успели смо некако да створимо кратку телевизијску форму сатире, али нас је угасио тадашњи градначелник Београда Небојша Човић, по налогу прве другарице.

Јеж се довијао колико је могао. Сатире се више нико није бојао, Милован Витезовић је последњи који је судски прогањан због исмевања власти. А онда је постао њен део. Он је ипак аутор најсмешније изреке у српској политичкој историји: „Догодио се народ!“

У последњих двадесет година власт више није морала да ућуткује или купује неке сатиричаре високим местима у Служби ДБ. Они су се сами јављали, као регрути у трупама нове политичке моћи. Јеж је ипак пао због недостатка идеја, због сувише овлашне сатиричне симболике и кадровског краха. У историји од седам деценија, за Јеж су писали највећи српски писци. Пред распад ко је стигао и ко је хтео.

Може бити да Јеж није готов, пошто се осећају покушаји његове обнове простом ћелијском деобом. Кад није могуће да постоји један, изгледа да су формирана два. Удружење новинара Србије окупља групу младосатиричара са маторим управним одбором, а Радивоје Бојичић је већ направио нову верзију, и то у просторијама Клиничког центра Србије. Идеално место за ургентну интервенцију.

Није опстала ни Страдија, настала на духовном капиталу Радоја Домановића. Неколико покушаја да се она оживи, показало је да оснивачи и ствараоци нису имали духовне енергије за такав подухват. Текстови су били само бледа успомена на блистава времена српске сатиричне приче. На крају, Страдију су престали да читају чак и аутори, а покушаји да она преживи само на танушној афористичкој грађи били су узалудни.

Можда је Петар Лазић искорачио најдаље у модерним временима. Ишао је у два правца, користећи предности радија и мане штампаних ствари. Најпре је створио „Индексово радио позориште“, као врсту кабареа на даљину, у коме се имитирало, причало и певало. Био је то урнебесни хепенинг при најави велике пропасти. Позориште на Радију 202 престало је да постоји кад су његови јунаци били уверени да су прерасли медиј који их је створио и отишли у естраду.

Бина је појела све што је било добро, пре свега добре писце који ту нису имали, нити желели било шта да траже. Од савршене радио–сатире настала је испразна, популистичка кич–забава, лишена свега из чега је настала, па је као таква природно нестала у експанзији неукуса.

Лазић није био лењ, него је ишао даље: створио је Нашу крмачу, сатирични оглед чији су ствараоци секли месарском сатаром. Та штампана ствар није била лишена духа, али је, у неку руку започела са неговањем верзије „таблоидне сатире“, из које је касније на пример, настао Скандал и слични ексцеси.

То није обесхрабрило Петра Лазића, једног од најобразованијих и најталентованијих српских сатиричара данашњице. Поново је кренуо на два колосека. Са групом пријатеља формирао је часопис Бре, неку врсту алтернације Ферал Трибјуна у нас. Дакле, хибридно гласило са озбиљним и сатиричним логовима. Још се не зна да ли је тамо била озбиљнија сатира или сатиричнија сериозна анализа, али то је био сасвим добар, чак веома добар часопис. Бре је имао и своју радио верзију на 202, и музички састав са модерним именом „Бренд“.

Изгледало је како нема разлога да се угаси лист, а још мање Радио Бре. Али, часопис је „појела“ киоск мафија, једноставно не плаћајући своје рачуне. Бре није имао моћ да наплати дуговања и умро је од глади.

Радио „Бре 202“ укинуо је лично Александар Тијанић, пошто му се из неког разлога нису допали прилози о њему. А онда је Лазић отишао у кафану, попио четири до пет препеченица и један „горки лист“ одозгоре, и написао сјајну Монографију о шљиви.

Ако не бројимо два млада фетуса јежића, који се кобељају у српској насилничкој стварности, других сатиричних листова или емисија нема. Има неких покушаја на радио Индексу, али то су огледи без много дара. Добро, треба покушати и тако нешто.

Све то, међутим, не значи како српске сатире нема. Можда смо у амбијенту где она управо доживљава своју невероватно оригиналну инверзију и ситуирана је тамо где су изабрани народни представници, где је власт. Можда нам сатиричари или сатирични листови неће бити потребни, него само преписивачи.

Они би само сабирали оно што се говори на високим местима. Ако се те несу вислости очисте од припадајуће, али за литературне потребе сувишне простоте, ето нама света за којим је чезнуо овде већ речени Еброуз Г. Бирс. Луде ће владати нашим духом, а умни само скупљати њихове мисаоне секрете.

То, наравно, јесте одвратан посао, али нешто се радити мора. Ко нам је крив што смо пристајали да бирамо то што смо изабрали, или да нам господари духа буду они који немају свој. Зашто смо допустили да нам се подсмехују они који су сваког подсмеха достојни?

Само због тога што нам је тако било лакше. Само зато што се овде нисмо држали мудре лозинке: „Никада паметан не може да попусти онолико колико будала може да затегне.“

Питао сам ономад Перу Лазића има ли накану да крене у неки нови сатирични подухват. А он ће мени: „Ма јок, таман посла. Пишем монографију!“

„О чему, кад си о шљиви написао све што се може!“

„Знаш, а можда и не. Има много воћки у земљи Србији које се пију после дугог врења!“

                            Orgazam duha, piše Ilija Marković

 

 Zoran T. Popović, D BEST OF ..., Udruženje književnika i književnih prevodilaca i Skupština grada Pančeva, 2009.

            Da je aforizam orgazam duha, Zoran T. Popović dokazuje na
svakoj strani, u svakom redu, između redova. Kad je vrag odneo šalu, na scenu je stupio satiričar. Rođen 1957. Pamti 1948. Te godine kukuruz je totalno podbacio. Ima dva svedoka da nije bio u partizanima.

           U novinama su ga pogrešno interpretirali: „Ja to jesam rekao, ali nisam tako mislio. Ja ne bežim od onoga što sam rekao, već od onih koji su čuli šta sam rekao.“ Pošto je najbolja čujnost u gluvo doba, vlast je sve građane dovela u red, a njega svrstala u petu kolonu. Valjda zato što je peta kolona fenomen prve vrste.

            Rasulo ove zemlje nije nastalo preko noći. Za to su bile potrebne decenije organizovanog rada: jedan radi, a trojica gledaju šta mu je. Treba mu verovati na reč. Kao junak socijalističkog rada, godinu dana nije primio platu. Inače plate su iz dva dela - od šake do lakta. Kad platu primi iz dva dela, ne zna koji mu je.

            Postigli smo ogromne uspehe na svim poljima, za koje još niko nije preuzeo odgovornost. Ubeđen je da bi Srbi preuzeli odgovornost da znaju šta su uradili. Ni komšija ne misli drukčije. Nikako da mu crkne krava. Ne znam zašto mi to radi. Radi reda, crkao mu bik. I dok se mi radujemo, naša krava samo što ne svisne.

            Nakon svega, inteligencija nije bila uz Vođu. U pravu su oni koji kažu da ga je izdala pamet. Međutim, odliv mozgova je dokaz da mi imamo pameti za izvoz. Što je slučaj i sa istinom o Srbiji. Kad obiđe svet, vrati nam se u vidu bumeranga. Naš bumerang je najbolji. Vraća nam se više puta.

            Kosovo  je kolevka srpstva koju danas ljuljaju Albanci. Međutim, da je Veliki Srbin ljuljao Marka, ne bi se rodila ideja o Velikoj Srbiji. Niti bi veća riba gutala manju, Velika Srbija – Srbiju. Srbija je moderna država. Njeno društveno uređenje je poslednji krik demokratije. Demonstranti su zahtevali više slobode i  demokratije. Zahvaljujući organima reda i mira, dobili su što su tražili.

               U Policijskoj akademiji glavni predmet je vaspitna palica. Pendrek postupa po naređenju, vaspitna palica – po bontonu. Policijska stanica je razglasna. Uzvici podrške mešaju se s vapajima zapomaganja. Ozvučenje je dobro. Čuje se samo aplauz. Njime se može štošta zataškati. Pošto laži i krađe nisu primerene komunističkom moralu, na njih se ne treba ni osvrtati. Policija ne hapsi kriminalce, da je javnost ne bi dovodila u bilo kakvu vezu s njima. Interesne sfere podeljene su na ravne časti. Svako radi svoj posao.

               Komunisti su se prerušili u demokrate, ali im varka nije uspela. Narod ih je prepoznao i opet glasao za njih. Stoga se postavlja pitanje: kako verovati narodu koji jedanput glasa za jednu, a drugi put za iste? Gde je logika? Šta je istina?

            Istina je bila najjače oružje do pojave televizije. Da prozor u svet nije puškarnica, ne bi se istina zaglavila u katodnoj cevi. Cela Srbija je uz TV prijemnike. Vlast nas aparatima održava u životu.

            Oni što misle da je potrebno uvođenje vanrednog stanja neće da shvate da je rat kod nas normalna pojava. Baš kao i masovne grobnice. Na ovim prostorima oduvek se masovno ginulo. Svi Srbi u jednoj državi. Koncentracija koja ubija. Mi ubijamo njih, oni ubijaju nas. Prirodna ravnoteža ne sme biti narušena. Srbi i Hrvati će se međusobno poubijati - i mirna Bosna. (Ko pređe na Drini ćupriju, uđe u Prokletu avliju.) Hrvati su sanjali svoj san hiljadu godina. Kada su se probudili, od Srba ni traga, ni glasa. Nema pobeđenih, nema poraženih, nema preživelih. One koji su ginuli za bolje sutra sahranili smo danas.

            Neupućeni se i dan-danji pitaju: što smo se međusobno ubijali, kad ćemo opet živeti zajedno?! Oni koji misle da se od vazduha ne može živeti nisu dobro savladali tehniku disanja. Možda bismo mogli da živimo bolje, ali nećemo da izazivamo sudbinu. Naravno, mogli bismo i bolje, ali to onda ne bismo bili mi. Nebeski narod nikada nije živeo bolje. Uvek je živeo gore. Gore su podočnjaci, otoci.

            Ništa od kontinuiteta. Ostadosmo i bez Golog otoka. Očigledno, nema više potrebe za Golim otokom. I kontinentalni deo zemlje daje zadovoljavajuće rezultate. U tom smislu, suđenja nevinim osobama značajna su sa stanovišta obogaćivanja teorije i prakse našeg pravosuđa. Glavni sudija nije primetio da je udaren, jer mu pomoćnik ništa nije signalizirao. Osuđeni ima pravo žalbe. Može da se žali kome hoće.

Pravi čovek na pravom  mestu je naše najveće bogatstvo. Stoga se njegovoj eksploataciji poklanja posebna pažnja. Da nije presedan, ne bi Vođa bio naše blago neprocenljive vrednosti. Još ne znamo koliko nas košta. Ono što ne valja najviše nas košta.

            Kriza je zahvatila ceo svet, a jedino se kod nas manifestuje. Srbija izlazi iz svetske krize i nastavlja gde je domaća stala. Zato, ako mi pomognete i pozajmite novac, ostaću vaš doživotni dužnik. Ne gubite nadu. Najgore tek dolazi.

            Redovno obavljam svoje bračne dužnosti, a niko za to ni hvala da mi kaže. Moja žena je čekala princa na konju, ali je morala da se zadovolji polovičnim rešenjem. A što se tiče ravnopravnosti polova, ona ne može da me vidi kad sam pijan, a ja nju kad sam trezan.Zoran T. Popović je davno napisao: kad porastem, biću veliki. Potom je demantovao sebe - ne prestaje da raste.                                                                                            

              I povest se ponavlja... samo život ne! Jože Volarič
 
Piše:Jože Volarič

Otkad počeh logično razmišljati i bih svestan sebe, u mozgu mi se stvori pitanje: OTKUD – ZAŠTO – ČEMU i – ČIJI…sam! I zatim ono dramatično: od KADA do KADA budem… ???

O tim pitanjima su od pamtiveka a zasigurno od praznanosti razmišljali njezini stvaraoci i zatim mnogi ponešto zapisali… najpre u slikopisu -  klinopisu… do savremenih - laserskih i još kojekakvih zapisa. Meni laiku ostaje, da o tome samo jednostavno razmišljam i u umu stvaram svoje viđenje razmišljanja, koje povremeno i zapišem… kao što sa tim sada vas davim – uznemiravam, a to mi je i cilj!!!

***

Zašto se događa, da se kod raznih aforističara pojave… u istom gradu, pokrajini, državi na kontinentu i sigurno na svetu pojave, ako ne identični, a ono manje ili bolje sadržajno i smisaono slični aforizmi – dosetke.

Život čoveka na ZEMLJI je u svojem razvoju prolazio po sličnim putevima… svi smo nastali, boravili i sigurno ćemo umreti na Zemlji… osim jednog psa i prstohvat ljudi, koji su razgovarali i pas lajao na mesecu. Pođimo od onih, koji su skakali po granama drveća… i kada ih je nešto streslo na zemlju, ustanovili, da i po zemlji mogu, pa makar četveronožno bežati od mamuta i drugih zveri… u zaklon, možda najpre u pećinu sa što manjim ulazom kroz kojega zveri nisu mogle, a i dosetio se tadašnji mudrac, da se može sa granjem i kamenjem ulaz zatvoriti. Neki još u takvim jazbinama, a za to su odgovorni oni u neboderima, vilama, na jahtama i u avionima.

***

Preskočit ću stotinjak hiljada godina praČOVEKOVA tumaranja po globoidu i zaustaviti se u godinama, koje zapisuje naš kolendar.

Već godine 0001 su PISMENI obavezno upotrebljavali znakove – slova – za zapisivanje onoga što su videli i onog što su na osnovu viđenog osećali i o čemu su razmišljali. Svatko hoće biti pametan i ostabiti trag pred sobom!

Već tada se događalo, da su mnogi u raznim krajevima sveta videli jednake ili slične događaje i o njima zapisivali, ako ne potpuno identične, a one približno jednake – manje ili više slične misli.

Pa preskočimo – brez motke -  u TREĆI MILENIJ, kojemu  već ističe prvo desetljeće. Pričaju, da je na Zemlji aktivnih dvesto različitih jezika, u kojima većina ima svoje reči za iste stvari i događaje.

Makar je za izražavanje i opisivanje mogućnost omeđena sa brojem SLOVA u azbuci – abecedi, a kao što se vidi i dvadesetak slova omogućuje veliki izbor kombinacija… od onih znanstvenih, filozofskih, političkih, ekonomskih… pa do bedastoća, kao što ja sada nastojim dokazati.

Uzmimo na primer moj slovenački jezik, makar za sada ima službeno – zvanično 25 slova i za pola ducata pravopisnih znakova, koji su, makar vidno skromni, a izvanredno nužni za upotrebu smisla rečenica, po onoj iz povesti:

Ubiti ne, pustiti!  ili  Ubiti, ne pustiti!

Po matemačkoj logici je broj mogučih kombinacija = permutacija ovisno da li računamo po aritmetičkom pravilu ili po geometrijskom pravilu: 1 x 2 x 3 x 4….. x 20 x 21 x 22 x 23 x 24 x 25…………probajte izračunati koliko je mogučih permutacija – kombinacija izraznih mogućnosti u sastavljanju rečenica, koje mogu da sadrže od najmanje jednog slova… do desetak!

Ovom mojem sadašnjem razmišljanju ću dodati i sledeća,  zapisana u moju knjigu izbora aforizama, koja je izdata 2001. godine:

PRAVI SATIRIČAR, I KADA NAM BUŠI KOLENO, TO RADI TAKO, DA SE SMEJEMO.

KADA AFORIZAM HVALI - JE IRONIJA, KADA KUDI - PARODIJA.

                           Satira na aforistički način, Goran Kljajić


Piše: Goran Kljajić

Što se tiče pojave sličnih aforizama, morali bismo početi od korena, a u ovom slučaju to je definisanje pojmova.

AFORIZAM: To je sažeto pisanje, koje može da se primenjuje u mnogim oblastima, a dosadašnji vrhunac je doživelo u filozofiji (npr. Heraklit). Jedna određena grupacija, kod nas (“nas”, mislim na “srpski kulturni krug”, i neke jezički bliske), kad se kaže “aforizam” podrazumevaju u tome samo: humoristično-satirični. Ispravno bi bilo da se pred imenicu dodaje ova odrednica, međutim stvar se komplikuje dodatno, jer oni koji potenciraju “aforizam” bez odrednice, svode i satiru na aforistički način pisanja, pa tako imamo okupljanja humorista i satiričara, koji pišu na aforističarski način, i gde se isključivo zastupa ta forma pisanja. Kratko, aforizam je forma izražavanja, a on se prikazuje kao suština. To je greška upotrebe ovog pojma.

SUŠTINA: Isti onaj umetnički krug, koji forsira aforizam kao sinonim za satiru, ima i priču o “rodonačelniku”, a to je prema njima poljski pisac Stanislav Jerži Lec. Kao pripadnik neuporedivo više književne kulture (poljske), nesumnjivo je da je Lec uticao, svojim dolascima u Beograd, na književnu scenu Beograda, a preko njega i šire. Ali, oni koji se pozivaju na Leca kao utemeljivača, nemaju poljsku tradiciju, sa nemačkom i češkom blizinom, za svoj književni “bekgraund”. Imaju nešto drugo, a to je usmena narodna književnost, u kojoj je kratka forma izražavanja (narodna aforistika) veoma raširena, a to su: poslovice, poskočice, doskočice i sl. (Npr: “U radiše svega biše, u kradiše još i više!” – narodna poslovica)

SRŽ: Dakle, ono što se uobičajilo nazivati kao “aforizam”, po suštini je “doskočica” (nekoj aktuelnoj temi, prvenstveno političkoj), povremeno “poskočica” (naročito ako je erotska), a vrlo retko “poslovica”, s obzirom da su tu potrebne “jače ruke za kovanje”. (Ovaj fenomen preimenovanja sopstvenog u strano, opevao je još čika Jova: “Dušanova dva potomka/ slave novi vek/ on je nobl, ona kek!”

ODGOVOR NA PITANjE: Pitanje s početka je bilo “zašto se pojavljuju slični aforizmi”. Odgovor je: Pojavljuju se slični, jer su aforizmi u stvari doskočice, narodna umetnost koja je sad dobila potpise, ali nije izgubila odlike. Naime, oduvek su postojale, po raznim regijama, slične, ali ne baš iste, poskočice, doskočice, poslovice. Pa kad se to prenelo na književnu scenu, onda je sasvim prirodno suštini forme, da se javljaju i slični, ili gotovo identični sadržaji, iako su autori razdvojeni geografski, i nisu plagijatori.

RODOSLOV: Pominjanje Leca je isto što i pominjanje aforizama, naime “Pokondirena tikva”. U stvarnosti, prvi koji je doskočice primenio u politici, sa imenom i prezimenom, bio je pop Vlado Zečević, sa svojom poznatom doskočicom: “Krst nosim, zvezdom se ponosim!”

ZAMAGLjIVANjE: Ali, ovde je sve lakše zamagliti, nego istinito prikazati. Verujem da će tako i ostati, sa malim izuzecima.

              Prikaz knjige Miladina Berića Na evropskom prutu

NOVA KNJIGA
Piše: Đorđe Latinović

                       KORPUS DELIKATES                        

 Miladin Berić, «Na evropskom prutu», KZ «Vasa Pelagić», Banja Luka, 2009.

Ovih dana iz štampe je izašla nova knjiga aforizama «Na evropskom prutu», banjalučkog pjesnika i aforističara Miladina Berića. Da živimo u zemlji i vremenu apsurda odavno je poznato. Ipak, svaki dan neka nova vijest iz svakodnevnog života ponovo nas podsjeti na to. Prije neki dan meteorološki zavodi Republike Srpske i  Federacije BiH dali su za isti dan  različite prognoze vremena. To je bio mali doprinos našim  navodno velikim razlikama. Nedavno su „Nezavisne  novine“ iz  Banja Luke, štamparskom greškom, zamjenili TV program  Televizije Federacije BiH i Radio-televizije Republike Srpske. Tako su gledaoci, ničim izazvani, morali čitati  program tuđe im i mrske televizije. Nepripremljini gledaoci doživjeli su mnoge neočekivane traume. Regulatorna agencija za komunikacije (RAK) je obezbjedila adekvatnu odštetu svim teve ovisnicima. Nije bilo uobičajenog upozorenja za gledalačku pažnju. Ova država je samo za zrelu publiku. Prije nekoliko godina u novinama čitam kratku vijest: U osnovnoj školi u Kupresu djeci Bošnjacima, predaje učitelj Srbin,  po hrvatskom nastavnom programu. Sve po Dejtonu! U Bosni postoji čovjek koji se zove Ibrahim Hrvat, koji je etnički Bošnjak, Mladen Bošnjak, koji je  etnički Hrvat i Dragan Bosanac, koji je etnički Srbin. Kako napraviti demokratsku državu, kad se toliko ljudi lažno predstavlja!? U novembru 2008. godine Radio-televizija Republike Srpske objavila je prilog u kojem se tvrdi da se u Republici Srpskoj prodaje tuzlanska so koja ima dvije, a u Federaciji BiH tri godine rok trajanja. Svaki prosječan gledalac, dobrovoljni saradnik službe državne bezbjednosti, odmah je u tome prepoznao predskazanje skore propasti Republike Srpske!? Nedavno je policija u Sarajevu prilikom hapšenja većeg broja kriminalaca utvrdila da je nekoliko njih, kao svoju adresu stanovanja prijavilo i navelo Predsjedništvo BiH. Prijatelj mi je rekao da u službenoj biografiji jednog našeg diplomate piše: Završio osnovnu školu u roku. U Mostaru su skoro neki šereti pustili u opticaj novčanicu od 25 KM. Narod je čitav dan razmjenjivao pare, ne sumnjajući da je riječ o lažnom i krivotvorenom novcu. Ovdje je moguća vijest: Ministar  je posjetio  zatvor Tunjice, i zadržao se u njemu deset godina. Nadrealizam je dostigao svoj vrhunac, tako da se najbolje stvari u ovoj zemlji dešavaju slučajno ili greškom. Nije bolje stanje ni u susjednim državama. Bošnjaci u Crnoj Gori govore bošnjačkim, a u Bosni bosanskim jezikom. Zato nije ni čudno, što se ne razumijemo. Vlada Srbije dala je pare iz budžeta za kupovinu žirafe za Zološki vrt u Jagodini. Žirafa je stigla u ZOO vrt, a predsjednik «životinjske stranke» u parlament i vladajuću koaliciju. Prema pisanju štampe na granici Strbije i Hrvatske uhapšen je Edvard Broz, unuk Josipa Broza Tita. Kakav djeda takav unuk, rekao bi narod. Kako je rano krenuo mali će  daleko dogurati,  kao i djed, koji je iz zatvora stigao do predsjednika. Za vrijeme predsjedničkih izbora u Srbiji novine su donijele sljedeću vijest: «Radivoj Milutinović, alijas Muja Lopov, izjavio je da će se kandidovati i pobjediti na narednim izborima za predsjednika Srbije.» Bože, kako su se vremena promjenila.
Nova vremena, novi običaji. Nekada se za predsjednika biralo stare zaslužne borce, narodne heroje, partizane bez škole, zaboravljene penzionere, «očeve nacije», a  danas kojekakvi lopovi? Muja Lopov hoće da bude predsjednik države. Zamislite slogan u izbornoj kampanji: Lopova za predsjednika! Ne ide brate, pa makar i u demokratiji. Na izborima u Hrvatskoj kandidat Stranke penzionera, pozvao je birače da glasaju za njih, jer je to stranka vaše budućnosti. Jedan zabrinuti hrvatski građanin uputio je imejl pisma na adrese vlade, Sabora i predsjednika države i domaćih medija, kojim upozorava da se bliži smak svijeta, te ih proziva što nisu o tome obavijestili narod. Naime, nepoznati planet X 2012 godine će udariti u zemlju. Narod treba biti obaviješten da može kupiti zaliha ulja, brašna šećera, piva i cigara, a i država bi mogla da potegne nešto sledovanja za smak svijeta.

            Evropa i svijet su poludjeli još ranije. Dva obožavaoca  filma «Rata zvijezda» osnivaju crkvu džedaja u Velsu. U Norveškoj su  psi ( policijski ) dobili status državnog službenika, i u rangu su policajca. Španski parlament dao je čovjekolikim majmunima ljudska prava. Za sada, nije poznato hoće li ljudi uskoro dobiti majmunska prava. U Palermu glavnom gradu Sicilije postoji spomenik i Trg žrtava mafije. U Varšavi se otvara Muzej komunizma. Stanovnici gradića Komsomolska u Ukrajini odlučili su da podignu spomenik «pijanoj svinji». Policija u Meksiku je nedavno jednog magarca strpala u zatvor zbog napada na dvojicu muškaraca, na jednom ranču u južnoj državi Čijapas i nedoličnog ponašanja. Kod nas je poslanik državnog parlamenta napao novinara na očigled kamera i okupljenih građana, i nikom ništa. Ni partijske opomene! Nedavno je saopšteno da se zvaničnici UN spremaju za dolazak vanzemaljaca. Na vijest da jedna američka agencija prodaje placeve na Mjesecu, morala je reagovati i  svjetska organizacija sa najvišeg nivoa i podsjetiti na raniju odluku Ujedinjenih nacija kojom se kaže da nijedna država ne može sama uzeti svemir, već samo pojedinci. Eto prilike da mnogi narodi i  nacionalne manjnine dobiju svoje države.

            U takvom apsurdnom svijetu nemoguće je ne pisati satiru. Toga je bio svjestan i Miladin Berić pišući svoju knjigu aforizama višesmislenog naslova «Na evropskom prutu». Zato on i gorko priznaje „Sramota me je što u ovakvoj državi nisam bolji humorista.“ Dobar aforističar ispunajava stari nalog pisanja ove književne vrste, koji zahtjeva «da riječima bude tijesno, a mislima prostrano». Upravo taj uslov ispunjavaju aforizmi Miladina Berića.

            Jednom je Gabrijel Laub, očigledno nesklon sedmoj umjetnosti, duhovito rekao: «Budućnost literature je u aforizmu. Od njega se ne može snimiti film.»  Ali, oni koji danas pišu aforizme, njima je već odavno pukao film. Valter Benjamin, njemački kritičar i esejista između dva svjetska rata, rekao je jednom prilikom, da je za njega esej bio vulgarno opširan i da bi radije izabrao da piše aforizme, da ga nisu plaćali po broju ispisanih redova. Tako je i danas. Pišući aforizme ovdje se niko nije obogatio, ali čitajući jeste. Za slobodno mislećeg  čovjeka,  nema ništa sumnjivije nego kada ga vlasti stalno nekuda vode, juče u svijetlu komunističku budućnost, danas u Evropu. Na tom evropskom p(r)utu čovjek se često izgubi i zaluta. U toj kolektivnoj laži se rađamo, odrastamo i umiremo, uhvaćeni u kovitlac ubrzane istorije koja nam na usta izlazi. U zemlji Visokog predstavnika i domaćih političara koji vedre i oblače, aforističar Miladin Berić nastupa kao skromni i veseli Mali predstavnik naroda, čije je jedino oružje, „kad dođe muka“,  pisana žaoka, bodljikavo pero, strijelica duha, misaono koplje - britka riječ zvana aforizam. Za njegove aforizme se može reći isto ono što je Jovan Skerlić rekao za misli jednog drugog autora: To je «srebrna poluga raskovana u sitan novac». To su  varnice duha, glavolomije misli, verbalne akrobacije i lapidarne formule, ali nerijetko i lucidne moralne i filozofske  maksime. Evo ga,  „korpus delikti“ je pred nama, nekoliko aforizama koji dokazuju autorovu umješanost u vrhunsko umijeće  pisanja: „Otkad gledam svoja posla ne radim ništa.; Danas je skuplji glas poslanika nego operske dive.; „Na mladima svijet ostaje“ svagdje sem ovdje gdje mladima ostaje samo svijet.; I prije pojave Interneta mi smo bili u svjetskoj mreži.; Nije problem što su nam vladari doživotni, nego što su dugovječni.; U Bosni je sve krivo nasađeno. Faraon na zemlji, a piramida pod zemljom.; BiH. Bijes i Hir.; Lakše je napravi etničko nego etičko čišćenje.; Privatizovali smo mljekaru. To je bila odlična prilika da se pokupi kajmak.; Naša milicija kad ne mlati narod, mlati praznu slamu.“  Tako zbirka sa preko 250 ovakvih i sličnih aforizama postaje pravi „Korpus delikates“ za čitanje.

         Prut je šiba, batina, najčešće s dva kraja.  Prut je i štap u diplomatskom rječniku, koji obično ide uz šargarepu. Ali, i „ona muška stvar“,  u svakodnevnom govoru i prenesenom značenju. Prut je rijeka u Moldaviji, granica između Evropske unije,  NATO-a i komunizma moldavskog tipa. Na šta je sve mislio autor, možda na nešto konkretno, određeno, ali i na sve to zajedno, ostaće zagonetka. Tajna koja se otkriva samo čitanjem.            
(Prikaz knjige i izbor aforizama, po J. Nikoliću, takođe je objavljen na ovoj stranici.)                                                     

                                       Kritika plagijatorskog uma

 
Piše:Đorđe Latinović

Neko je rekao da je sva istorija neka vrsta plagijata. Drugi, domišljati i pragmatični ljudi su govorili ne izmišljaj, već plagiraj i proživjećeš mirno i lagodno svoj život. Čini se da je originalno stvaranje kreativna muka koja donosi samo probleme, za razliku od plagiranja. Ipak plagiranje nije nešto što bi samo po sebi bilo za svaku osudu.

Kritikovanje stvaralaca zbog plagiranja meni se čini gubitkom vremena. Samo sitna duša može se još baviti time. Veliki stvaraoci ne obaziru se na plagijate svojih radova. Njih to i ne zanima.

Goran Bregović je jednom rekao da se on bavi kopiranjem i da njegova umjetnost nastaje iz „greške u kopiranju“. Meni je bliska ova ideja. Zato su lapsusi vrhunske izjave, jer su krivotvorene misli ustaljenih fraza. Oni su posljedica nekontrolisanog, neočekivanog, automatskog mišljenja, što je bio nedostižni ideal nadrealista.

Nepriznati genije i pjesnik  Branko Čučak, ispričao mi je jednom prilikom kako je ozbiljno bio zamislio da napiše  roman koji bi se zvao jednako kao i roman Ive Andrića „Na Drini ćuprija“, ali sadržajno sigurno ne bi bio isti. Pa, kad neki čitalac dođe u biblioteku i zatraži knjigu „Na Drini ćuprija“, onda ga bibliotekarka pita: „ A, od koga ćete, od Branka Čučka ili Ive Andrića?“ On nije stavljao navodnike ispod tuđih citata ili opštepoznatih misli iz istorije nauke, kulture i umjetnosti niti navodio autorstvo. Smatrao je da je ono što je ušlo u civilizacijski kulturni kod čovječanstva postalo opšte javno dobro i jednako pripada svim ljudima svijeta.

Sredinom devedesetih godina napisao sam aforizam: I poslije Tita Titanik!. Nekoliko godina kasnije isti naslov vidio sam na naslovnici splitskog „Feral Tribjuna“, iako nije postojala gotovo nikakva mogućnost da su znali za moj aforizam. Dakle, slučajnosti su moguće i dešavaju se. Mnogo puta mi se desilo da u mislima sročim ili izgovorim, pa i napišem poneki aforizam za koji kasnije utvrdim da sam ga već ranije pročitao i da mi je došao iz  „ida“, odnosno da ga je neko već prije mene napisao. Sa kratkim i duhovitim mislima je tako. 

Devedesetih godina u banjalučkom listu „Novi Prelom“ objavio  sam tekst „Replika na repliku: Male prepravke velikih misli poznatih ljudi kako bi bile još veće“. Uzimao bih poznate misli poznatih autora i u njima  promjenio samo jedno slovo, najviše jednu riječ, tako da bi one dobijale potpuno drugačiji smisao i značenje. Tako su nastale nove misli: „Koliko papa ima deviza/divizija?“, „Deset na jednoga, o zar se i to m(n)ože?“, „Sve steče!“, „Ubi me prejaka replika!“, „Nije važno da li je mačka crna ili bijela, važno je da je crvena“ itd. U  svojoj  prvoj  knjizi  aforizama "Po glavi stanovnika", u poglavlju pod  naslovom "Parlamentalne  vježbe",  poznatu Dekartovu  misao Mislim, dakle, postojim, napisao  sam u 25  različitih verzija po ugledu na "Stilske  vježbe " Rejmona  Kenoa. Je li ovo plagijat ili kreacija na poznatu temu? To je umjetnički potpuno legitimno kao književni postupak. Za svoju drugu knjigu aforizama brižljivo sam odabrao naslov »Molotovljev koktel«. Mnogo godina kasnije,  Stevan Tontić, pjesnik i prevodilac njemačkog jezika, rekao mi je da je pod istim naslovom Peter Gajst objavio knjigu-izbor protestne poezije pjesnika iz Istočne Njemačke. Naravno da nismo znali jedan za drugog.

Drugom prilikom desila mi se zanimljiva anegdota. Aforističar Vječeslav Krsmanović, poslao mi je na recenziju rukopis svoje prve knjige aforizama. Ja sam počitao rukopis i napisao svoje mišljenje o rukopisu uz primjedbu da u tekstu postoje aforizmi koji se ponavljaju i neki aforizmi koji svojim sadržajem liče na već poznate aforizme i da bi mogli biti plagijati, uz preporuku da ih autor još jednom provjeri i izostavi iz knjige. Među tim aforizmima bio je i aforizam Ko leži na parama, ima pravo da ih ponekad i opere. Nedugo zatim autor mi je poslao isječak iz novina iz kojih se vidi da je on autor navedenog aforizma.

Kod dvorečeničnih aforizama prva rečenica može biti ista, ali umjetničko, kreativno rješenje, poenta aforizma, uvijek se nalazi u drugoj rečenici, i ako ona nije uspjela, džaba mu i prva rečenica.

Pisanju se uči pisanjem. Kao što se trčanje vježba i usavršava samo trčanjem. Čitanje aforizma djeluje podsticajno na aforističare. Tu negdje nastane i onaj „kratki spoj“ koji zovemo sličan aforizam ili nenamjerni plagijat. Dar i inspiracija su ono po čemu se autori razlikuju. Kvalitet pisanja se brzo prepozna i nemoguće ga je plagirati na duži rok. Prije ili kasnije svaki pisac otkrije svoj trag. Zato plagiranje aforizama ne nanosi mnogo štete ni plagiranim autorima ni aforistici, već prije svega onome ko se bavi ovim uzaludnim poslom. Od plagijata aforizama glava ne boli. Mnogo opasnija pojava od plagiranja aforizama je nekritičko recenziranje knjiga i autorska hiperprodukcija. Autorska prava dobrih aforističara već odavno su prešla na narod. I zavještana budućim generacijama na vječnost. Kao što su plagirane misli i autori osuđeni na zaborav. Loše kopije nikada ne mogu nadživjeti dobre originale.

Ipak, kod pisanja treba imati na umu onu staru latinsku izreku: "Si duo faciunt, non  est  idem", odnosno "Ako  dvojica  rade  isto, nije  isto."

                                      PRIČA O AFOPLAGIRANJU

 

Piše: Dr Slobodan Simić 

 

 I poglavlje. Postoji bolest.


Bio jednom neki L.K. iz grada K., bog da mu dušu prosti, koji je imao neobičnu naviku da potpisuje tuđe aforizme. Naime, nađe negde neki aforizam koji mu se  sviđa i učini mu se da ga je upravo lično napisao, pa  ga  uskoro objavi pod svojim imenom. Istine radi, L. K. je pokušavao da napiše nešto i sam, ali na žalost, što se moglo videti i u njegovim brojnim knjigama, nisu bili tako uspešni kao oni tuđi. Voleo je recimo da uzme po ceo stubac iz novina od jednog autora, ili da napravi izbor iz nečije nove knjige a sve to lepo potpiše sa L.K.. Nije prihvatao bilo kakve sugestije i upozorenja, jednostavno je bio autentično ubeđen da je upravo on autor svih tih sjajnih aforizama.

L.K. je verovatno bio bolestan. Ali je napravio prillično uspešnu aforističarsku karijeru, bio je član Udruženja književnika, dobijao brojne nagrade na raznim konkursima i festivalima i objavio čitavu gomilu knjiga. Bio je mnogo uspešniji od nekih originala.

L.K. sindrom različitog intenziteta postoji od kada je sveta i veka. Istorija svetske književnosti vrvi od plagijata i plagijatora. Onih koji  su u svom pokušaju da dostignu zvezdane visine nekog svog književnog idola, a zbog  lične literarne nemoći, pribegavali magiji prepisivanja i plagiranja.

Često to sve nije bilo podmuklo i planirano. Često je to bio onaj tamni trenutak kada se gubi razum a mrak iluzije postaje lična stvarnost. U psihijatriji se to zove psihoza, gubitak testa realnosti. I to jeste bolest. A prema svakoj bolesti pa i takvoj treba biti maksimalno tolerantan.

U vicevima ludaci umišljaju da su Napoleoni. U kliničkoj praksi da su neke  važne ličnosti. U književnosti da su pisci.

 II poglavlje. Postoji bezobrazluk.

Namerno i svesno prepisivanje i  potpisivanje tuđeg dela moglo bi se nazvati bezobrazlukom. Smišljeno i podlo korišćenje tuđe kreativnosti zarad lične koristi i različite vrste lične dobiti sankcionisano je, srećom, i krivičnim zakonom. Na tom putu podlosti nekom se nađu i maleni aforizmi, kao zgodni za kopiranje zbog svog  obima i  forme. Srećom, takva drastična amoralnost je najređa.

Kopiranje , prepisivanje i citiranje aforizama od čitalaca, ljubitelja i simpatizera bez navodjenja autora ne može se smatrati ni tretirati kao plagijat. To je verovali ili ne upravo najveći uspeh svakog pisca. Postati anonimna narodna književnost, za pričanje i prepričavanje.

 III poglavlje. Postoji slučajnost.

Najčešći afoplagijati su upravo plod slučajnosti. Veliki broj aforističara misli i piše na istu temu i pokušava da je reši na svoj afonačin. Problem nastaje zbog ograničenog broja afo tema i nevelikog broja afonačina. Veliki broj strela u istu metu i neminovno, kad-tad, pogodi se nečija tuđa strela. To se naročito dešava aktivnim strelcima koji često ispaljuju svoje žaoke. Izgleda da u aforistici kvantitet uslovljava plagitet. Ta vrsta plagijata mogla bi se nazvati savremenim ratnim terminom - kolateralna šteta. Slučajno plagiranje nije  ništa loše i prosto je neminovno. Naravno, za potrebe rešavanja autorskih prava može se prednost priznati onome koji je prvi opalio strelu, a za to isterivanje prvenstva mogu poslužiti objavljene knjige i datumi u novinama. Mada, ruku na srce, ni tu ne treba terati »mak na konac«, kolateralne plagijate autor treba da evidentira pre svega zbog sebe, da ih ne bi nepotrebno uvrstio u knjigu ili javno govorio. Kvalitetan aforističar ne treba da se preterano brine za takve sitnice i treba da ih shvati kao neprijatnu beznačajnu neminovnost.

 IV poglavlje. Postoji poluplagijat.

Možda najviše ima poluplagijata. Njih ima zaista prilično i odnose se na vrlo slične i već objavljene afoideje. Poluplagijati su takođe u najvećem broju kolateralna šteta ali su ponekad i svesno variranje tuđe uspešno obrađene teme. Na primer, nekome se svidi nečiji  aforizam, super je, hajde da i ja pokušam nešto slično na istu temu i ideju... I tako nastane poluplagijat, koji  formalno nije potpuni plagijat ali nekakav ipak jeste, posebno što nastaje na svesnom nivou i sa namerom. Poluplagijati se teško mogu dokazati ali srećom ni za to  nema nekog posebnog razloga. Eksperimentalno je dokazano da najviše poluplagijata ima kod minornih autora skromnog kreativnog potencijala inspirisanih nekim određenim afo idolom. Gotovo je nemoguće napraviti poluplagijat bolji od dobrog originala.

 Pogovor. Postoji najveća opasnost.

Sve u svemu, plagijati različitog porekla i postojanja su sastavni deo naše aforistike. Vredni i temeljni dr Djordje Otašević nalazio je pojedine aforizme potpisane od preko pedeset autora. Lično verujem da ni jedan od njih nije u nekoj ozbiljnijoj antologiji, jer prave i originalne ideje su ipak prava retkost, naročito u aforistici.

Dakle treba pisati i pisati. A o plagijatima neka se brinu dokoni moralisti, perfekcionisti i odgovorni urednici.

I naravno, treba se čuvati  najvećeg od svih plagijata- plagiranja samog sebe!                                                                                                

                       Izbor aforizama  iz knjiga Milana Beštića

Milan Beštić
, rođen je1952.u Beogradu.
Objavio je knjige aforizama:
Cvrčak svira himnu (1990), Cvrčak je pojeo mrava (1996), Tako je govorio Pinokio (2001), Neću da trošim ćutanje (2006), Sabrani aforizmi (2006).
Za knjigu Tako je govorio Pinokio dobio je nagradu Radoje Domanović, koju dodjeljuje Udruženje književnika Srbije. Dobitnik je Prve nagrade za aforizme na VII Crnogrskom festivalu humora i satire u Danilovgradu i nagrade Dragiša Kašiković koju dodjeljuje Srpska reč.
Aforizmi su mu prevođeni na desetak jezika.
Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija.
Živi i radi u Beogradu.
 

Izbor aforizama iz knjiga
Milana Beštića

Genije se rađa jednom u sto godina.
Ja još ređe.

Ja sam jedan od mnogih,
a to nije malo!

Svoje prve knjige objaviću pred smrt
da bih se što kraće stideo ranih radova.

Izlečio sam se od samoljublja.
Ko će sada da me voli!

Volim seks
i rado ga se sećam!

Ja sam u pravu,
ali je ostatak sveta bolje naoružan.

Nisam pravi Srbin, 
ali vežbam do iznemoglosti. 

Ono čega nema
nigde pod kapom nebeskom,
ima pod šajkačom.

Opozicija juriša na vlast
ko muva na vladajuću stranku.

Ako atentator promaši Njega,
pogodiće sve nas.

Dva jarca su se srela na brvnu,
ali naći će koza trećeg.

Meso ne jedem iz verskih razloga.
Verujem da je preskupo.

Na železničkoj stanici puno je narkomana.
Tamo ima svega, od igle do lokomotive.

Prodajemo neispravne televizore.
Nema laži, nema prevare!

Olovo je plemeniti metal,
ako se metak pravilno usmeri.

Satiričari su pisci
koji su uticali na društvene promene
do kojih nije došlo.

Plan porinuća je premašen.
Brod je potonuo.

Pametni su dobijali metak u čelo.
Tako je počeo odliv mozgova.

Neki narodi nemaju dovoljno velikana,
a nama ih je dosta.

Šta vredi što je sat vodootporan,
kada ja ne umem da plivam.

Aforizam čitam otpozadi.
Hoću odmah da znam
šta će biti na kraju.

Još u dvanaestom veku ovde
se jelo kašikom i viljuškom,
a i danas bi da ima šta.

Neprijatelj je izumeo munjeviti rat,
a mi dugotrajnu pobedu.

U Americi je ratovao Sever protiv Juga.
A naši krajevi se protežu
na sve četiri strane.

Vatru proučavaju prirodne,
a lomaču društvene nauke.

O vođi nisam napisao ni jedan aforizam
jer ne mogu da ga smislim.

Kovčeg, molim!
Za ovde ili za poneti?
 
U miru smo ciljna grupa,
u ratu grupni cilj.

 

 Opravdano odsutne
zamenili su
neopravdano prisutni.

Ako dođu Karađorđevići,
biću oštar kao Domanović.
Kritikovaću Obrenoviće.

Lek nije delovao
jer je pacijentu
istekao rok upotrebe.

Imam trideset godina
i još nemam devojku.
Ne da mi žena.

Stari režim je mrtav,
ali je novom zaveštao organe.

Kad mi je reklamni pano pao na glavu
poruka mi se urezala u mozak.

Imam velike glasovne mogućnosti
pa ću glasati za sve kandidate.

Posle sedme, popio sam šestu čašu.
Posle šeste petu.
I tako sve, dok se nisam otreznio.

Vratite mi imovinu moga dede!
Moj deda se mnogo namučio
dok sve to nije nakrao.

Delimo postelju i trpezu.
Dok ja spavam, ona jede.

Kada sam rekao cenu,
nasmejao sam ozbiljnog kupca.

Pročitao sam roman svog kolege.
Dobar je! Gori je od mog.

Tako nešto ne bih ni u snu pomislio.
Dok spavam ja ne razmišljam.

Kada je svest divljači razvijena,
lovcu nije potrebna puška.

Hipohondar je izlečen.
Razboleo se.

Pišem memoare, 
a i on je meni psovao mater.

Kazna doživotne robije je nepravedna,
jer osuđenici ne žive jednako.

Iskopali su mu oči. 
Sada im je slepo privržen.

Akademik Popović
radi na novom naučnom projektu.
Ako, ako, neka radi 
kad nije hteo da uči školu!

Foto-robot ne liči na ubicu.
Policija će moći s njime da se slika.

Sudeći po zastavama,
pobeda je izmakla za pola koplja.

Našeg večerašnjeg gosta
ne treba posebno predstavljati.
Zato ga nismo ni pozvali u studio.

U ratovima je stradalo više ljudi
nego u zemljotresima.
Čovek je pobedio prirodu.

Ne mogu da obavljam bračne dužnosti.
Pokvario mi se usisivač.

Ugledni univerzitet,
osnovan još početkom prošlog meseca,
nalazi se u kiosku pored našeg.

U našoj banci vaš ulog je siguran. 
Ni vi ga ne možete podići.


                                 E-NOVINE, 2. 12. 2009.

 Vizije: Kako se Momi Kaporu 2002. u crtežu ukazao dr Dabić

Nagrada za genocidno tihovanje

Piše: Tomislav Marković

Senzacionalna vest da je Momo Kapor dobio nagradu "Radoje Domanović" za, kako stoji u vickastom saopštenju žirija, "ukupan doprinos satiri" iznenadila je samo poslednje ostatke naivnih koji, pod uticajem žestoke državne propagande veruju da je Srbija postala koliko-toliko normalna zemlja. Nagradu koja se sastoji od povelje i svega 50.000 dinara našem slavnom piscu uručio je izvesni Radoslav Tilger, direktor Fonda "Radoje Domanović" u odajama Ministarstva za dijasporu, što je sasvim prirodno pošto Momo Kapor već decenijama ne živi u dijaspori, niti se tako oseća. U bogonadahnutom govoru satirični laureat je izgovorio nekoliko rečenica sloboumnim stilom: "Domanović je ceo život bio protiv vlasti, i kada je Obrenović pobedio, odao se alkoholu i umro u bedi i nemaštini, jer nije mogao da podnese što su pobedili njegovi. Kada smo imali diktatora, imali smo o čemu da pišemo, pa je tako nastao Glas javnosti, Vreme, B92 i drugi. A sada su na vlasti kulturni momci koji govore jezike, koji su završili Oksforde i Harvarde. Nose crne čarape bez rupa, uopšte ne liče na socijaliste. I kako sada da pišemo protiv njih, kad smo ih mi doveli na vlast?"

Novopečeni satiričar koji, naravno, nema nikakvih problema sa bedom i nemaštinom, jer je uvek bio na lukrativnoj liniji nacionalističkog ludila, na kraju je odlučio da uteši sve ljude kojima već godinama ide na živce napominjući da je satira u Srbiji mrtva, a da se ni on „ne oseća baš najbolje“. Časni žiri koji je radio u sastavu Srba Ignjatović, Aleksandar Čotrić, Radoslav Tilger, Dragutin Minić Karlo i Miljurko Vukadinović, nije detaljno obrazložio zašto je baš Kaporu dodelio ovo prestižno priznanje, što nas primorava da sami istražimo motive za ovu nehotično duhovitu odluku.

Možda je Momo nagradu zaslužio dugogodišnjim članstvom u Međunarodnom odboru za istinu o Radovanu Karadžiću? Ili mržnjom prema Sarajevu koju je umetnički uobličio u svojoj Sarajevskoj trilogiji (Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada i Čuvar adrese)? Ili ratnim huškanjem i podrškom zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koju je promovisao u svojim kolumnama krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina? Miroljubivim izjavama tipa: "Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, nažalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor. Ali to nije čitava ova zemlja Srbija, koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve" (Borba, 7-8. mart 1992)?

Stavljanjem Milorada Ulemeka Legije i njegovog Gvozdenog rova u rang Paunda i Vijona? Širenjem ideologije krvi i tla? Ili zbog svega toga zajedno? Teško je ući u logiku žirija, ali je očigledno da su književni kriterijumi pali u vodu i ustupili mesto novoj ideološkoj podobnosti. Onaj ko zagovara etničku mržnju, podržava ratne zločince, lupeta bedastoće o ćevapčićima, kajmaku i pasulju kao dokazima srpske superiornosti - taj se automatski kandiduje za većinu književnih priznanja u zemlji Srbiji, uključujući i nagradu koja nosi ime nesrećnog Radoja Domanovića. Ukoliko se pisac, pak, usudi da misli malo drugačije - na primer, da nije baš u redu ubijati civile, žene, decu, starce, čak ni u ime srpstva; da Srbi nisu najbolji, najlepši i najpametniji; da hermetički zatvoren nacionalni tor možda i nije baš ideal kojem treba težiti - taj po hitnom postupku biva proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, izroda i dotiranog pisca.

Kapor, na sopstvenu sreću, nema takvih problema. On je izabrao stranu na vreme, čim je ugledao milo lice Slobodana Miloševića i zaljubio se u njegovu krvavu harizmu. Potom se Kaporova nežna emocija preselila na markantnu figuru Radovana Karadžića s kojim je uspostavio trajno malebonding prijateljstvo. Evo kako je, na primer, Kapor govorio o svom idolu nakon što je dotični uhićen: "U osnovi ličnosti Radovana Karadžića duboko leži želja da pomaže ljudima na bilo koji način. Pomogao je Srbima u Bosni da ne budu poklani kao njihovi očevi i dedovi 1941. godine, naoružavši ih i osnovavši Republiku Srpsku - dugogodišnji san svih Srba u Bosni. Pomagao im je i pre toga kao psihijatar klasičnog tipa, pomogao je Crvenoj zvezdi da osvoji mesto koje joj pripada, pomogao je svakome dok je bio predsednik Srpske, do njega je svako mogao da dođe - od seljaka do akademika. Svojom tolerantnom ličnošću pomogao je i međunarodnim pregovaračima kada se odlučivalo o sudbini Srpske. Ukratko, to je čovek čija je najistaknutija osobina pružanje pomoći drugima".

Zaista dirljivo. Nije onda nikakvo čudo što je upravo Kapor 2002. godine ilustrovao Karadžićevu knjigu koljačkih pesama za decu pod naslovom "Ima čuda, nema čuda" koju je objavio Miroslav Toholj (ratni ministar informisanja Republike Srpske) u izdavačkoj kući IGAM, specijalizovanoj za književne uratke ratnih zločinaca i njihovih jataka. Posebno je zanimljiva jedna ilustracija u knjizi koja prikazuje čoveka koji neodoljivo podseća na Dragana Davida Dabića, nadrilekarsku masku pod kojom se krio Karadžić. Zlobnici bi pomislili i ne bi pogrešili da je Momo Kapor još 2002. godine znao kako begunac od pravde Karadžić izgleda, te da mu je Radovan tihujući pozirao za crtež. Možda je skrivanje ratnih zločinaca ipak bio ključni razlog za dodelu nagrade "Radoje Domanović"?


 
            Knjiga odabranih aforizama, Zoran T. Popović, 2009

"D best of Z. T. P",
Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančevo

Satiričar Zoran T. Popović se pojavio u prošlom vijeku -osamdeset i neke. Počeo je majstorski zanat pisanja aforizama kakav njeguje beogradski aforističarski krug na čelu sa Aleksandrom Baljkom. Već nakon nekoliko godina pobijedio je na Prvom jugoslovenskom festivalu aforizama, 1990. godine u Prijedoru. Od tada Popović stvara još intenzivnije i još snažnije, što se može vidjeti i po šest objavljenih zbirki aforizama: Organizovano rasulo (1994), Kad porastem, biću veliki (1997), Periodični obračun (1999), Aforizmi i druge priče (2002), Spojeni sudovi (2004), Kad porastem, biću veliki – drugo  dopunjeno prošireno izdanje (2005). Kvalitet njegovog stvaralaštva krunisan je nagradama: Dragiša Kašiković, Radoje Domanović, Gradske biblioteke grada Pančeva, a dobitnik je i nagrade Đorđe Fišer koju dodjeljuje Drštvo književnika Vojvodine.

Popović spada među najznačajnije aforističare ovih prostora. Njegov opus je impozantan, i po broju napisanih ali i objavljenih aforizama. On je satiričar koji zna da preslika stvarnost u aforističku umjetnost, u onom dijelu koji  je čini apsurdnom, paradoksalnom, nelogičnom i iznad svega nepomirljivom, da je kao takvu registruje i predoči čitaocima svih uzrasta.

Njegovi aforizmi zrače pronicljivošću, paradoksalnošću, satiričnošću, jakim obrtom između početka i kraja, jezgrovitim kontekstom i svim onim što ih svrstava u misli visokog kvaliteta.

Popović  tretira široki spektar tema, analitički, temeljno, sugestivno. On je u svojim zapažanjima oštar, direktan, bez ustručavanja, ugledan za sve one koji hoće da uče ovaj zanat.

Knjiga izabranih aforizama „D best of  Z. T. P“ koja je nedavno izašla iz štampe predstavlja siže Popovićevog stvaralaštva odabranog od strane vrsnog poznavaoca aforistike Aleksandra Baljka.

„On piše o širokom krugu tema, koristeći različita stilska sredstva. Sa malo reči kazuje i previše. Piše zanimljivo, mudro i duhovito i o najozbiljnijim temama. Sasvim u skladu  sa opredeljenjem  najboljih satiričara da se bave najkrupnijim društvenim temama, i Popović piše o bitnom, pogađajući svojim oštrim perom in medias res
(u suštinu stvari)...“ ističe u recenziji za knjigu izabranih aforizama književnik Aleksandar Čotrić.

„On je satiričar od glave do pete, i obožava da raspali po gluposti, licemerju, i hipokriziji na svakom koraku i u svakom pojavnom obliku. Da je veliki Domanović pisao aforizme, verovatno bi ličili na Popovićeve, jer Zoran je prikazao i dokazao izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost...“ napisao je, pored ostalog, drugi recenzent Dr Slobodan Simić.

Knjigu koja je pred nama, izdadalo je Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančevo u 500 primjeraka.

Iz knjige „D best of Z. T. P“ je teško izabrati aforizme pošto je kvalitet svih veoma ujednačen.

Ipak, donosimo izbor  na sopstveni rizik.

Organizovano rasulo

* Možda smo i pogrešili, ali to je bilo jedino ispravno u tom trenutku.

* Postigli smo ogromne uspehe za koje još niko nije preuzeo odgovornost.

* Čovek je naše najveće bogatstvo.
Stoga se njegovoj eksploataciji poklanja posebna pažnja.

* Miran i dostajanstven narod onemogućava čuvare reda da obavljaju svoj posao.

* Otkriven je centar organizovane pobune. Misli dolaze iz glave.

* Demonstranti su se mirno razišli. Svaki je otišao u paru sa svojim policajcem.

* Neprijatelj nije bio u prilici da bilo šta učini. Izmislili smo ga kad se najmanje nadao.

* Rasulo nije nastalo preko noći. Za to su bile potrebne decenije organizovanog rada.

* I Srbi i Hrvati se zalažu za mir. Niko neće da popusti.

* Taj grad više ne postoji. To je sada slobodna teritorija.

* Osećam se pozvanim da o sebi kažem sve najbolje,
jer vidim da to drugima ne polazi za rukom.

Periodični obračun

* Linija fronta je pomerena.
Sada naša ognjišta branimo u dubini neprijateljske teritorije.

* Borili smo se do poslednjeg. A onda je i on pobegao.

* Neprijatelj ne bira sredstva. Gine i od noža i od metka.

* Mi tražimo samo ono što je naše. Od viška glava ne boli.

* Nosili smo ga na rukama
jer takav stvor ne zaslužuje da hoda ovom zemljom.

* Nećemo mi još dugo trpeti tiranina. Skratiće nam on muke.

* Komunisti su se prerušili u demokrate, ali im varka nije uspela.
Narod ih je prepoznao, i opet glasao za njih.

* Policajci su uvek za petama kriminalcima.Oni su im poslovna pratnja.

* Uhapšenik je izvršio samoubistvo u policijskoj stanici. Ubio se od batina!

* Pošto svi misle isto, izvlačićemo šibicu da vidimo ko je u pravu.

* Poslednja želja na smrt osuđenog: Obesite mog advokata!

* Jedan radi, a trojica gledaju šta mu je.

* Ako mi pomognete i pozajmite novac, ostaću vaš doživotni dužnik.

Aforizmi i druge priče

* To što majka više na rađa, može samo majka da voli.

* Kad nemaš ništa, nije ti ni do čega.

* Naše blagostanje je neviđeno jer živimo u mraku.

* Čovek više nije ugrožena vrsta. I ljudožderi prelaze na zdravu ishranu.

* Žene se sve manje interesuju za mene. One više nisu ono što su nekad bile.

* Žena i ja imamo različite poglede. Ona mene ne može da vidi kad sam pijan, a ja nju kad sam trezan.

* Na jedno uvo mi uđe a na drugo izađe. To se zove slobodan protok informacija.

* Ponuđeni mito odbio sam sa gnušanjem. Ja znam da vredim mnogo više.

Spojeni sudovi

* Moral naših boraca je izuzetno visok, jer oni ne znaju za šta se bore.

* Nepoštenog je lako kupiti. Pošten čovek ima svoju cenu.

* Ne zna se od čega je umro a još manje od čega je živeo.

* Pozvao sam prijatelja na grupni seks. Ako dođe sa ženom, biće nas troje!

* Visoko sam plasiran. Ja sam joj drugi!

Kad porastem, biću veliki

* Jako sam se uplašio kad se mama razbolela. Mislio sam da će tata da nam kuva.

* Moja mama je debela, jer prave samo tesne suknje.

* Ne znam koliko imam godina. To se stalno menja.

* Kuca jede ono što nama ostane od ručka. To je hrana za pse.

* Mama se udala za tatu jer nije slušala roditelje.

    Izjava satiričara Ninusa Nestorovića elektronskim medijima

MOMO KAPOR POSTAO SATIRIČAR… A DA TOGA NIJE NI SVESTAN

Dobi i Momo Kapor nagradu za satiru!  Čudi se Momo, kako to da je dobio nagradu za satiru, kad satire više nema?! Momo od rušenja Berlinskog zida na ovamo ništa više ni ne čuje, ni ne  vidi! Kaže Momo u izjavi koju je dao RTS-u, to što nam se sada dešava, to su sve same sitnice... Valjda mu je upala zvezdana prašina u oči, pa krupnije stvari i ne vidi! Čestitam ti Momo na nagradi! Nisi baš Radoje Domanović, al možeš da prođeš  kao satiričar...  bar što se žirija za dodelu nagrade “Radoje Domanović” tiče!

                   Izjava Mome Kapora Radio-televiziji Srbije

Povodom dobijanja nagrade Radoje Domanović za 2009. godinu ugledni književnik je izjavio: "Naravno da sam počašćen nagradom Radoje Domanović za satiru, mada smatram da satira više ne postoji i da sam dobio nagradu za nešto nepostojeće. Kada se čitaju satire Radoja Domanovića, vidi se da je imao mnogo razloga za njihovo pisanje. Danas satira pripada prošlosti, onoj koju je završio pad Berlinskog zida, kada više nije bilo ničega što bi trebalo probijati glavom", smatra Kapor.

"Živimo u usitnjenom svetu, sitnih podvala, prozirnih laži i malih karijera - kakva je to tema za satiru? Nikakva. Ipak, lepo je što moje kolege misle dobro o onome što sam pokušao da napravim i ja sam im veoma zahvalan za to", izjavio je dobitnik nagrade "Radoje Domanović".

                           Odgovor Joziću, Politika, 17.11. 2009.

 NAJEZDA SKAKAVACA


Epidemiji pisanja aforizama podlegli su oni koji nemaju ni duha ni daha, a imaju "svrab pisanja"; oni koji nemaju misli, a drže da ih imaju. Jedan od takvih je i novobeograđanin Milivoje Jozić, koga želja da vidi svoje ime u novinama stalno goni da se oglašava u rubrici "Među nama".

Tekstom "Pucanj u prazno" (naslov savršeno odgovara sadržaju!), objavljenom u ovoj rubrici 10. 11. ove godina, pomenuti člankopisac još jednom je pokušao da obmane čitaoce "Politike". On tvrdi da na Satira festu, koji organizuje Beogradski aforističarski krug, uvek učestvuju isti aforističari. Da ne govori istinu lako se može proveriti. Od 30 učesnika završne večeri 12 je "novih"! Na festivalu uvek učestvuju oni koji su poslali najbolje radove, a takve propozicije, složićemo se, direktno su usmerene protiv Jozića i njemu sličnih. Nema sumnje, u ovom slučaju, "jozići" su drastično oštećeni. Stvarno, kako je moguće da od nekoliko hiljada "jozića" baš nijedan ne bude po volji Umetničkog saveta.

Najveći problem Milivoja Jozića je sam Milivoje Jozić. On je samom sebi nepremostiva prepreka. Jozić, građanin, silno želi da nastupa zajedno sa najboljim aforističarima iz regiona, ali Jozić, spisatelj, nema ni znanja ni talenta da mu tu želju ispuni. Da se Jozić kojim slučajem bavi tenisom, sigurno bi nagrdio organizatore što mu ne dozvoljavaju da učestvuje na Vimbldonu.

Iz pitanja koja M. J. javno postavlja, vidi se da mu mnogo štošta ne ide u glavu, ali se, na njegovu nesreću, vidi i šta sve iz te glave može da izađe.

Pošto se Beogradski aforističarski krug ne smatra nadležnim za Jozićev slučaj, s njim nećemo ulaziti u raspravu. Namera nam je samo da ukažemo na jednu pogubnu pojavu u aforističkom svetu. A u znak dobre volje, Joziću i njemu identičnima daćemo jedan besplatan savet.

Naime, mi smatramo da bi za one koji aforizme pišu "na prvu loptu", a takvima se ni broja ne zna, valjalo organizovati poseban festival; razume se, na odgovarajućem prostoru. Na "Marakani", na primer. Sigurni smo da bi tribine našeg najvećeg stadiona mogle da prime sve one aforističare koji po sopstvenom uverenju spadaju među deset najboljih. Mesta će biti za sve, ali samo ako svi akteri budu stajali. Učesnici jedne takve buduće revije gluposti ujedno bi bili i oduševljena publika, pa bi i posećenost ovakve, bez sumnje, atraktivne manifestacije bila više nego zadovoljavajuća.

I da zaključimo. Protiv skakavaca, koji svakodnevno jedu ugled naše aforistike, ne može se mnogo učiniti. Nemerljiva je šteta koju oni nanose minijaturnom književnom rodu i našoj satiričnoj književnosti. Upravo zato što ih je mnogo i zato što su hiperaktivni. Oni se prosto utrkuju ko će više jeftinih i banalnih dosetki da smisli i objavi. U toj trci naš Jozić, na koga se uvek kladimo, ima odlično prolazno vreme.

Onima koji imaju preteranu volju za pisanjem – nema leka, a njihovim čitaocima, ako ih imaju, neka je Bog u pomoći.                                                         

                                                                       Za Beogradski aforističarski krug
                                    
Aleksandar Baljak, predsednik Upravnog odbora
               Politika, rubrika Među  nama, 10. novembar 2009.

 PUCANJ U PRAZNO

Još su stari Grci govorili da nikada nije ništa toliko dobro da ne bi moglo da bude bolje.

Izgleda da o tome ne vredi govoriti nekim članovima Uprave Beogradskog aforističkog kruga zbog umišljenosti da su nepogrešivi u svom radu.

Potajno mišljenje o svojoj nepogrešivosti obelodanili su u svom tekstu „Ovogodišnji Satira fest najbolji do sada“, objavljenom u ovoj cenjenoj rubrici 30. 10. ove godine, zbog jedine primedbe u njemu što na festivalima satire koje oni organizuju uvek učestvuju isti aforističari.

U nedostatku validnog odgovora na pomenutu moju primedbu, sekretar Beogradskog aforističkog kruga gospodin Dušan Puača, aforističar par excellence, na maliciozan način obaveštava svekoliku javnost „da ni ove godine nisam uspeo da uđem u završno veče festivala“, što će reći da su mi aforizmi bili loši. Ja, gospodin Puača i njegov nalogodavac da tako piše znamo da moji aforizmi, satirične priče i humoreske ništa ne vrede, ali ne vredi o tome pričati onima koji imaju suprotno mišljenje o vrednosti mojih aforizama, satiričnih priča, humoreski i epigrama, naročito mnogima koji su ih nagrađivali („Zlatna kaciga“ iz Kruševca, „Čivijada“ iz Šapca, „Sokolovo pero“ iz Sokobanje i mnogi drugi). Hvala im.

Tačno je da ni prošle godine nisam prošao na njihovom festivalu jer nisam ni konkurisao zbog neobaveštenosti o njegovoom održavanju, kao što neću više ni konkurisati dok je na čelu srpske satire polusatiričar, koji ne piše satire, humoreske, epigrame, već samo aforizme, i to ne dobre, nego odlične. Ni najveći srpski satiričar Radoje Domanović nije pisao aforizme.

Svojim neutemeljenim komentarom mog teksta dali su mi povod da sada iznesem možda još veći propust festivala od učinjenog.

Na ovogodišnjem festivalu satire nije pročitana nijedna satirična priča ili neki drugi deo njene celovitosti, pa ispada je satira deo aforizma, a ne obrnuto. Takođe nije pročitan nijedan aforizam o tekućoj svetskoj ekonomskoj krizi, a sigurno ih je bilo. Među njima je bilo i desetak mojih, od koji navodim samo jedan: Svetska ekonomska kriza obići će Srbiju. Od kuće do kuće. Ovime se anulira njihova tvrdnja da su birani samo najnoviji aforizmi, kojima „ne pomaže minuli rad“.

Ako bude reagovanja sa njihove strane i na ovaj moj tekst, molim tekstopisce da kažu da li su neki članovi Uprave Beogradskog aforističkog kruga prekršili zakon o sukobu interesa primanjem honorara za svoje nastupe na svom festivalu i zašto nisu odredili u propozicijama konkursa slanje priloga pod šifrom.

                                                            Milivoje  Jozić, Novi  Beograd
                  (Tekst je prenijet u obliku u kojem je objavljen u  rubrici pisma čitalaca.)

            Prikaz knjige Postrežimske misli Aleksandra Čotrića

 Piše: Ilija Marković

LEC ILI ZEC
Aleksandar Čotrić, POSTREŽIMSKE MISLI,
„PLATO books“, Beograd, 2008.

Otkad je aforizam najkraći i najbrži put do istine, pred aforističarem je izbor da bude Lec ili zec. Po Lecu: „Misli nekih ljudi su tako plitke da ne dosežu ni njihove glave.“ Po Čotriću: to što vidite nije to što mislite.

Ništa nije kako je. Mnoge stvari su na dohvat ruke. Treba samo dići dva prsta. Uistinu, za njih sam digao dva prsta. Srednji i još jedan. Kad se dignu tri, pitanje je koji je srednji. Kod Čotrića nema nedoumice: on je u krvnom srodstvu s Vukom Karadžićem, političkom – s Vukom Draškovićem, satiričnom – s Lecom.

Kad moždane vijuge nabreknu, izbiju na čelo. Na njemu se nalaze istorijske i poneka preistorijska ličnost. Da je istorija učiteljica života, bili bismo u magarećoj klupi. Ona je odskočna daska za poslaničku. Nasuprot parlamentarnoj većini, poslanik Čotra diže glas protiv onih koji prosipaju bisere gluposti, te od Doma prave svinjac. Zna da ćemo biti na konju kad se rešimo magaraca.

Nepisano pravilo jače je od zakona logike: ako ste nekoga napravili magarcem, vi ste mu otac. Otkad se pojavio On, mnoga deca su ostala bez očeva. Da Veliki Srbin nije viši od malog Srbina za nečiju glavu, ne bi nas Najveći Srbin dvadesetog veka vratio u devetnaesti. Da ga je Otac nacije pravio po sećanju, na nešto bi i ličio. Njemu Staljin ne bi skinuo glavu, već kapu. Hteo je posle da se uhvati za glavu, ali je bilo kasno. Da je tada banuo bez brkova, ne bi se znalo ko je ko. Posle raskida sa Staljinom skinuli smo portrete, ali je ostao ram.

Zna se kome je ram jaram. Čim se oslobode jarma, Srbi legnu na rudu i na zabludu. Ne je negacija, njet – afirmacija.

Oni kojima su usta puna zemlje sve pretvaraju u blato. Kal, glib, blato – zemlji svejedno u čemu će se valjati. Po jednima: napravili bismo ga od blata, ali nam je ponestalo materijala. Drugi ni da čuju: nećemo ga praviti od blata - zato što ćemo ostati bez zemlje. Bilo kako bilo, Srbi su nebeski narod - ostali su bez zemlje.

U našoj zemlji je nestao srednji sloj. Podzemlje  se stopilo s vrhom. Da ne bude zabune, nije reč o vrhu ledenog brega, nego o dnu. Trebalo je, kažu, promeniti sistem. Kao da je ovde bilo nekog sistema: u našem ludilu nema sistema, u našem sistemu ne manjka ludila. Prema tome, ludo smo se proveli. Nemamo pojma ni gde smo bili, ni šta smo radili. Što se njih tiče, ništa nisu činili bez znanja drugova koji pojma nemaju. Radili su kako su najbolje znali. A baš nije trebalo tako. Da ne idem dalje od sebe, bio sam u deset partija, ali sam se ponovo učlanio u prvu, jer sam dosledan.

Doktore, da li sam daltonista? Ne vidim razliku između crvenih i crnih. I zaista, nema razlike: crveni oktobar plus crveni jul jednako je crni petak. Bivši komunisti tvrde da sa sobom nemaju ništa zajedničko. Presvukli se - posle pedeset godina.

Posle rata svi generali pametni, jedino se naši još ne izjašnjavaju. Možda zato što nismo izgubili sve bitke, već samo one u kojima smo učestvovali. Dok su drugi rušili, mi komunisti smo gradili kako bismo svi živeli u jednoj državi. Posle se ispostavilo da ne mogu svi Srbi da žive u jednoj državi. To polazi za rukom samo pojedincima. Jer, država ne dozvoljava da radi ko šta hoće. Zato i postoji organizovani kriminal.

U borbi protiv kriminala vlast ne sme da zapne iz petnih žila. Kriminal brzo pusti korene. Izgleda da su koreni duboki, široki, visoki, što ne znači da su predimenzionirani: visina puta širina jednako je dubina propadanja.

Dirigent je otišao. Ostala je palica. Čim sam video službenu palicu, znao sam da će razgovor biti informativan: „Pustite vi činjenice. Odgovorite vi na konkretna pitanja!“ Nije se dugo čekao odgovor. Usledio je pre pitanja.

U aforistične misli utkane su vidljive i nevidljive crte Jugoslava Vlahovića tako da je od prepredenog konca ispletena zbilja jarkih boja. Na žalost, kad se dugine boje sliju u jednu, crno nam se piše. Jer kameleoni menjaju boju u skladu sa najvećim. Ko nije za nas, taj je protiv sebe. Sudi se i nevinima. Pred zakonom su svi jednaki. Pred zakonom jesu, ali nije zakon pred svima. Dakako, zakon je isti za sve na koje se odnosi. Time smo udarili temelje demokratiji i podigli joj zidove. Stoga ne čudi što su zidovi najtvrđi u visini glave.

Zidovi moraju imati sluha za politički trenutak (Trenutak istine - za nju su rezervisani samo trenuci.) kad su temelje udarili doušnici. Doušnici su svi jedan drugom do uveta. Ako ćemo pravo, krug je zatvoren. I mi u njemu. Političari nam objašnjavaju kako stvari stoje, kao da mi to ne znamo i bez njih. Nas interesuje kada će stvari da krenu. Prošli su kroz Trijumfalnu kapiju. Sada traže bilo kakav izlaz. Kad su zaključili da se pričama ništa ne može postići, prešli su na bajke.

Prinčevi su iz bajke. Naš je dojahao iz basne. Narodu koji ne zna u čemu je vic i treba pričati bajke. Narod ih sluša samo zato što ne može očima da ih vidi. Otkad su mu zapušili usta, bolje čuje.

Najgore je iza nas, ali nas prati u stopu. U stvari, najgore nije prošlo. Najbolje tek dolazi. Život koji nam je prošao s njim bio je nikakav, ali je zato iskustvo dragoceno. Jedna polovina stanovništva je u smrtnoj opasnosti. Na sreću, druga je u životnoj. Ubijeni su van životne opasnosti. Gde je život lutrija, smrt je premija.

Mrtva usta ne govore, ali šalju jasnu poruku. Imaju svoju verziju nekrologa: Srbija je tamo gde su srpski grobovi. I nigde više. Ako je Srbija stvarno tamo gde su grobovi, onda smo nacionalni interes bacili pod noge.

Ko preživi, pričaće. Ako bude imao kome.

 Još mogu da lanem, Radoslav Tilger, satirične pjesme i aforizmi

Još jedna knjiga satire pojavila se ove godine u izdanju beogradske Alme. Radoslav Rale Tilger objavio je Još mogu da lanem, koja predstavlja zbirku satiričnih pjesama i aforizama.

“Za satiru je najvažnije da je lekovita, a Tilgerova to jeste. Njegove satirične pesme, koje se u knjizi naizmenično smenjuju sa aforizmima - međusobno se dopunjujući - imaju gotovo klasična svojstva: da se na duhovit način obračunavaju sa manama jednog društva I pojedinaca u njemu. Da bi se sašilo nešto novo, potrebno je rasparati ono što ne valja. Tilgerove satirične makaze upravo imaju tu kreativnu funkciju.”- napisao je u recenziji književnik Slobodan Rakitić.

Radoslav Tilger piše poeziju, prozu i aforizme. Objavio je knjige "Tisin cvet" (spomenarska poezija), "Dunavska loža" (erotski tobolac), "Skandalija" (sati’-rnica), zbirku poezije "Zaveštanje, ljubav", knjigu satire "Opelo za tri prsta", knjigu drama i priča "Da su mene pitali" i zbirku basni za odrasle "Ezope izvini". Zastupljen je u zbornicima poezije, kratkih priča i aforizama. Prevođen je na švedski, kineski, nemački, rumunski, bugarski, makedonski i francuski jezik. Član je UKS i direktor Fonda "Radoje Domanović". Živi i radi u Beogradu.

Izbor aforizama iz knjige Još mogu da lanem

Nema kod nas mnogo onih koji primaju mito.
Mnogo više ima onih koji ne mogu da ga daju.

Lako je budalama danas,
kad su njihovi na vlasti.

Često su postupci kralja i dvorske lude isti,
samo su posledice po narod različite.

Knjiga na mene deluje veoma smirujuće.
Čim počnem da čitam, odmah  zaspim.

Kažu da među najgore Srbe spadaju političari,
a među najgluplje – birači.

Teorija je stvorila Veliku Srbiju
a praksa malu.

Velika je razlika između kurvi I dama.
Kurvama je to profesija,
a damama zadovoljstvo.

Ostao bih pošten,
ali mi položaj to ne dozvoljava.

U Srbiji ima milion nezaposlenih,
a ostali ne rade.

Jebem ti ovakav život!
To je moje svakodnevno upražnjavanje seksa.

Otkako je čovek izumeo točak,                                          
sve je lakše krenulo niz brdo.                                                

Mi spremno dočekujemo svetsku  krizu.
Već više decenija treniramo.

         Knjiga Naša posla, Ivan Buzurović, aforizmi, Alma 2009

Ivan  Buzurović, rođen je 1973. godine u Čačku. Doktor je tehničkih nauka.
Do sada je objavio knjigu poezije Druga strana sveta.
Takođe je autor dve knjige i nekoliko desetina naučnih radova iz oblasti automatskog upravljanja i robotike.
Živi i radi u SAD.

Knjiga Naša posla je prva njegova zbirka aforizama objavljena u izdavačkoj kući Alma. Na 130 stranica autor prezentira raznovrsnu tematiku našeg vremena, nastojeći da se izdigne iznad situacije ali ne da ode zauvijek avionom, kako kaže jedan njegov aforizam. On se stalno vraća posmatrajući stvari iz satiričnog ugla.

Izbor aforizama iz knjige Naša posla

Pokušao je da zaustavi pad vrednosti valute.
Uzeo je što više, da bi manje propalo.

Razmenili su par verbalnih udaraca.
Onda su sa reči prešli na dela.

Svi učestnici emisije su se uzdržali od komentara.
Konačno i voditelj da dođe do reči.

Evropa je došla kod nas.
Samo da mi ne bismo išli kod njih.

Nekada su đaci bežali sa časova.
Sada profesori ne dolaze na nastavu.

Gurali su ga napred.                                                                     

Onda je toliko odmakao,
da više nisu mogli da ga vrate.

Uskladili smo primanja i potrošnju.
Ne kupujemo ništa.

U ime istine u svakoj kafani treba da sedi po jedan sudija.
Tamo su ljudi iskreniji nego na sudu.

Kriminalci su promenili stil.
Nekada su nosili lance i trenerke,
a sada kravate I odela.

Ministar ne mora da bude stručan.
On je ionako tu samo da koordinira.

Odlučio je da se izdigne iznad situacije.
Seo je u avion i otišao.

Politički marketing traje predugo.
Dajte reklame!

      O knjizi aforizama za djecu Aleksandra Čotrića Dečja posla

SAŠAVA AFORIZNICA
Piše: Rade Jovanović

Svi oni koji ne sumnjaju u verodostojnost teorije po kojoj je kamen temeljac svakog uspešnog stvaralaštva rad, rad i samo rad, sa nestrpljenjem dočekuju svaku novu knjigu trenutno najproduktivnijeg srpskog satiričara (aforističara i pripovedača) Aleksandra Saše Čotrića, sa opravdanim nadama da će nam Saša još jednom otkriti, po ko zna koji put, novo lice. Ovog puta, mlađi nego ikada po temi knjige, mladi satiričar, sve bežeći od sadašnjosti (koju je obducirao bezbroj puta u svojim aforizmima i pričama, u maniru najslavnijih forezničara), stiže do svog i našeg detinjstva, otkrivajući brojnim aforizmima poslovičnu čarobnu naivnost, istinoljubivost i autentičnost dečjih mudrolija popularnih pod opšteprihvaćenim nazivom „dečja usta“.
 
Uz prepoznatljivi „baby face“ autora, ova knjiga podrazumeva i autentičnu transformaciju pisca u životno doba svojih junaka, u njihov način mišljenja i stil kazivanja i poimanja stvari i pojava. Za njih već postoje oficijelne i naučne definicije i tumačenja u egzaktnoj formi, za razliku od Čotrića koji u ovoj knjizi te stvari tumači i definiše na specifičan način i žargon generacije od vrtićnog do tinejdžerskog uzrasta. Čitaocu se pritom, sve vreme nameće utisak da je u pitanju klasičan plej-bek i da, ustvari, autor samo „otvara usta“, a da iz njega govore naši unuci, deca, sestrići, mlađa braća i sestre, deca iz obdaništa i škola, Petar Pan, Tvenov Tom Sojer, Zmajev Pura Moca, Nušićev Cvrca, Ćopićev Jovanče... Slobodnije, Čotrićeva nova knjiga mogla bi se uslovno smatrati minijaturnim literarnim Diznilendom, čika Jovinim „Nevenom“, a ponajpre proznom „ršumijadom“.

U suštini Aleksandar Čotrić je ovom mini zbirkom dečjih impresija u vezi sa njihovim opažanjem i tumačenjem mikro okruženja i svoje najbliže okoline, uključujući i dečju predstavu o njihovoj ličnosti, lansirao i za stariju čitalačku publiku jednu nadasve zabavnu, ali i poučnu knjigu o načinu poimanja stvarnosti i rezonu postojanja populacije koja nezadrživo dolazi. Ovaj svojevrsni „Vujaklijin leksikon“ obuhvata najširi izbor najoriginalnijih tumačenja i definicija brojnih pojmova, pojava, emocija na čotrićevski blagohumoran način, uz proverenu i overenu duhovitost autora koja vas može dovesti u neprijatnu situaciju da se od smeha osetite, poput autorovog junaka, mokrim bratom: “Mlađem bratu stalno menjamo pelene. On je moj mokri brat.“

Pored mame, tate, braće, sestre, u knjizi se našlo dovoljno mesta i za neizbežne dedu i babu, koji u Čotrićevoj knjizi zauzimaju izuzetan položaj i dužnu pažnju zbog njihove nemerljive ljubavi i razumevanja prema deci svoje dece. Naravno, uz neskrivene simpatije i poštovanje, promakne tek  poneka blago dvosmislena insinuacija u vezi sa pomalo delikatnim aktivnostima nepriličnim godinama naših deka i baka: “Deda i baba su bučni u krevetu. Oboje hrču.“ (Bravo za insinuaciju!)

Ne treba sumnjati da će vas kroz knjigu „detinjasti“ autor provesti do kraja u istom raspoloženju - nasmejane i raspoložene kroz naredne etape detinjstva: preko
neizbežnog vrtića, nižih razreda osnovne škole, viših i ozbiljnijih razreda osnovne škole, sve do srednje škole, uzgred,  i sa puno autentičnosti, oslikavajući, drage ili manje simpatične, nezaobilazne učitelje, nastavnike i profesore, naravno, uz neizbežno zgražavanje školaraca nad činjenicom da nijedna reforma školstva još nije uvela dugo priželjkivanu „školu bez ocenjivanja“. Naravno da je i na dečjoj top listi najlepšeg u toku školovanja, odmah posle školskog raspusta i velikog odmora, značajno mesto zauzeo i neizbežni učitelj, čiji položaj bolje razumeju prvačići nego prvi ljudi:“Ne samo što volimo svoga učitelja. Nego nam ga je i žao. “ Neizbežno, ovakva knjiga mora biti iskrena do kraja kao i njeni junaci, pa je, uz očekivanu korekciju početnog oduševljenja školom, verovatno sa pojavom nastavnika i profesora, i odnos đaka prema školi i prosvetnim radnicima poprimio drugu konotaciju: “Škola je moja druga kuća. Kafić je prva.“

Nema zbora, autor je u svakom aforizmu apsolutno svestan da nema pravog cirkusa u detinjstvu bez brojne bliže i dalje rodbine i familije (ujaka, ujni, tetaka, teča, kumova) iz čega, sasvim prirodno, sledi i, čotrićevski duhovit, grupni portret prosečne savremene porodice-familije, koji je uslovljen sveprisutnim, pomalo ispolitizovanim, načinom dečjeg poimanja i nalaženja svakoj  „stvari“ njenog pravog imena...  Pa nabraja Čotrićev junak, doslovce, kroz dečja usta: “Drven deka, baba roga, tata mata, narodna majka, seka Persa i mokri brat. To je moja familija.“ Očigledno je da autor kroz ovakve i slične izjave svojih malih junaka uporno lansira svoju tezu da “Ni deca nisu što su nekad bila. Porasla su.“

Belodano je jasno da bi cela storija o deci bila neuporedivo i nedopustivo siromašnija da knjiga ne nudi „ekspertska“ mišljenja junaka čije se godine života mogu izbrojati na prste ruku o najtananijim i najintimnijim odnosima među polovima – ljubavi. Poput odraslih, i Kazanova i Minhauzena, Čotrićevi junaci imaju svoje srcolomačke „fazone i fore“ u svakodnevnoj nemilosrdnoj borbi za ženska srca. I manirom, već pomenutih, srcolomaca, uveliko uživaju u svojim fantastičnim ljubavnim podvizima uz retke primere
patnje i očaja zbog neuzvraćene ljubavi ili neizbežnih rivala. Po tradiciji se potencira teza da „prve ljubavi nemaju zaborava“, baš kao ni prvi poljupci: „Sećam se prvog poljupca. Kad me je za peti rođendan izljubila baba Milenija.“ Međutim, nadaleko čuvena srpska škola udvaranja i sofisticiranog ophođenja prema lepšem polu i u Čotrićevoj aforiznici, odeljak ljubav, dala je vidne pozitivne pomake kroz primere ortodoksnog poštovanja preporuka bontona još od malih nogu, konkretno i u pačjoj školi: “Danas je nepristojno pitati devojke za godine, pa ne znam da li Maša iz našeg vrtića ima četiri ili pet gdina. “ Naravno, ne prećutkuje autor ni indoktrinaciju na primerima „talentovanih“ starijih zavodnika, koji vremenom postaju sastavni deo taktike malih Don Žuana, kojima, s godinama, postaje sve bliža kafansko-televizijska varijanta tipa „muškarci znaju zašto“, u analizi raznih varijanti fatalne privlačnosti: “Nema poljupca bez brkova. Zato se tetka Zora i ne brije.“

Da rezimiramo, zahvaljujući Čotrićevoj novoj knjizi, mogao bih napisati knjigu o čudesnoj hiperprodukciji najmlađih genijalaca koji na svet oko sebe gledaju širom otvorenih očiju i otvorenog srca, sve pokušavajući da ubede svoje roditelje da im neće baš tako lako da upropaste celu planetu, kao što su oni svoju domovinu (ne mogu bez politike – prim. rec.). A koliko su misli iz Čotrićeve dečje aforiznice opomena odraslima da IQ ne raste paralelno sa visinom čoveka, ili veličinom pivskog stomaka, vidi se ponajbolje iz autorovog, diskretno provučenog, upozorenja čitaocima: “To što deca (u ovoj knjizi, prim. rec.) pričaju, nije za mlađe od 18 godina!“  Ko ne bude razumeo ovo upozorenje, „pitaće ga starost gde mu je bila mladost.“  
Konačno, ovo je knjiga koja nudi netipičnu sliku običnih stvari i stvarnosti, u kojoj imamo apsurdnu, ali funkcionalnu rokadu iz Zmajeve čuvene pesme: “Uz’o unuk svoga dedu, metn’o ga na krilo!“

Definitivno, dečja aforiznica je dobrodošla, dobronamerna i benigna, ali i suptilna opomena nama odraslima da su već i deca, a naročito malo veća deca, „pročitala“ demagošku „žvaku“ (a to potencira Čotrićev aforizam), da kad: „Kažu (odrasli) da to nije za decu. Znači da je nešto lepo!“ U to ime, tvrdim: OVA KNjIGA JE NEŠTO LEPO!... Ali i za decu i za odrasle.
Od Saše je, Sašavo je!

  (Karikatura A. Čotrića, J. Vlahović)
    
           Knjiga Nama nije ni kako nam jeste, Zoran Stanojević

Zoran Stanojević (1942) je pisac za djecu i odrasle, satiričar, dramski pisac, prevodilac  i dugogodišnji voditelj programa Radio Beograda.

Objavio je devetnaest knjiga različitih žanrova, među kojima su i knjige satire:
Poznavanje pisca (1974), Poznavanje svega (1982), Knjiga (1994), Beograd iz sve snage (1995), Beograd : brzi vodič (bleferski priručnik za prave blefere) (1999), Crta ispod sveta (2004), Govori F. Gromki – Tmurni, roman (2004) i knjigu koja je ove godine izašla u izdavačkoj kući Alma pod nazivom Nama nije ni kako nam jeste.

To je zbirka aforizama koja ima 231 stranicu i štampana u tvrdom povezu.

Izbor aforizama iz knjige Nama nije ni kako nam jeste

Zagađenost vazduha se smanjuje... sve smo već udahnuli.

Ako već sada svako da sve od sebe
– od koga ćemo posle da uzimamo?

Postoje tako razvijeni stočarski krajevi
da tamo nema skoro nikog ko i sam nije govedo.

Pustite i mene da nekud uđem pa da zajedno tražimo izlaz.

Otkad sanjam svakidašnjicu
– nema tog psihijatra koji bi mogao da mi protumači snove.

Sami ste mi dali formulare sa napomenom nepotrebno precrtati a sad se ljutite što sam precrtao sve.

Nije mi ni do čega, ali i to prevazilazi moje finansijske mogućnosti.

Tolike godine čitam novine... Hoću li dobiti neku naknadu za pretrpljeni strah?

Uhvatio sam korak sa svojim vremenom pa sada ni ja ne znam kuda sam krenuo.

Dok sam se osvrtao da mi podlaci ne zabiju nož u leđa,
naišao jedan čestit čovek pa me iskreno ubio spreda.

On je čovek kakvih malo ima, a da je sreće ne bi ih bilo uopšte.

"Samo bez ishitrenih zaključaka", rečeno je našem saradniku.
"Dogod ne nađemo i donji deo – ne može se tvrditi da je taj leš u celini mrtav."

Gde nema vode – neka prave hidrocentrale na struju.

Sve je toliko poskupelo da se uskoro ni stjuardese neće voziti avionom.

"Monotoniju predavanja povremeno je prekidalo glasno zevanje predavača..."

Povodom finansijski izuzetno uspešnog koncerta u korist postradalih,
biće održan nov zemljotres.

Pronađen preparat koji nema nikakav uticaj ni na šta.
Najzad i zdravima ima leka!

Utopljenici, strpljenja! Spasioci upravo kreću na kurs plivanja.

"Kobasičar samleo i u viršle pretvorio nećaka"?
Eto, i u viršlama cveta nepotizam!

Jedan od prvih znakova demokratizacije je
izolovana, gumom presvučena, bodljikava žica.

Šestica samo čeka da stvari pođu naopako pa da se probije među devetke.

Psihologija je  nauka koja vam objasni zašto se loše osećate,
pa je čoveku posle mnogo lakše da bude nesrećan.

Zašto se osuđenik toliko buni kad i dželat ide na isto pogubljenje?

Ukidanje krompira – najenergičniji korak u borbi protiv krompirove zlatice.

Tokom obdukcije utvrđeno je da je preminuli umro od obdukcije.

Trend pada je u nezadrživom usponu.

Svi putevi su trasirani.
Ostaje nam još samo da ih izbegnemo.
           PANČEVAČKI PRES, 29. oktobar 2009. broj 89.
Treba biti lud i uporan

 Autor: Edvard Jukić 

Organizatori kulturnog života dobro znaju da je mnogo teže prirediti uspešno književno veče u nekom seoskom domu kulture nego u samom gradu. Tim je veći uspeh kada prosečnom čitaocu relativno slabo poznat aforističar, ovog puta pobednik šabačke „Čivijade", Ninus Nestorović, privuče brojnu publiku i razvije živ dijalog s posetiocima tokom gostovanja, kako je to bilo 22. oktobra, u Domu kulture u Starčevu.

Darovitog autora četiri knjige aforizama i satirične proze predstavio je pančevački aforističar Zoran T. Popović, a njegov gost je naizmenično čitao svoje radove i odgovarao na pitanja voditelja programa i publike. Od samog početka bilo je jasno da autor nije od onih koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje... Kako je izjavio gost večeri, kada je ironično pisao o vođi, mislio je na jednu određenu osobu, a ispostavilo se da je vođa univerzalna kategorija.
- Svaki savremeni domaći aforističar ima prepoznatljiv stil, tako da se međusobno razlikujemo. Čitaoci koji nas prate, znaju o čijim aforizmima se radi. Moji aforizmi takođe imaju autorski pečat, Neko se više bavi humorom, neko satirom. Ja sam po vokaciji satiričar. Volim da se bavim društvenim problemima. Poštujem ljude koji pišu lakše teme, koji smatraju da čitaoce treba nasmejati, ali ja ne zastupam tu poetiku. Mi smo dakle raznorodni, ali treba čitati srpsku satiru jer tu ima šta da se pročita. Tiraži su, nažalost, mali, malo se i objavljuje. Teško je naći knjige, aforizama nema u časopisima... Satirom ne smatram ono što se pojavljuje u „Politici", a još manje u „Večernjim novostima" - izjavio je Nestorović.
On je sastavljač „Antologije novosadskog aforizma" i među 28 autora, koje je okupio u knjizi, našli su se i oni za koje mnogi ne znaju da su pisali aforizme. Počev od rodonačelnika Jovana Jovanovića Zmaja, do pesnika, poput Miroslava Antića i mnogih drugih poeta i novinara. Nestorović očekuje da Aleksandar Baljak jednog dana završi sastavljanje antologije srpskog aforizma i da ta knjiga bude prevedena na velike svetske jezike, jer naši aforističari su, prema njegovim rečima, zaista najbolji predstavnici naše književnosti. Kritike naših aforizama objavljenih u svetskim medijima veoma su pozitivne.
Prisutne u starčevačkom Domu kulture plenila je Nestorovićeva hrabrost da otvoreno progovori o prošlim traumama i sadašnjim problemima.
- Nakon jednog intervjua s Borom Đorđevićem, prisvojio sam rečenicu iz teksta kao životni moto: „Treba biti lud i uporan." To je moj put da napišem dobar aforizam. Bez ludila u glavi, nema ni dobrog aforizma. Obične stvari nisu ono što će privući čitaoce. Treba da budeš i mudar i hrabar, a da u isto vreme imaš istančanu moć zapažanja koja će ti omogućiti da prepoznaš šta je ono što smeta ljudima, što ih nervira, bocka i ne da im da žive.
Na novinarsko pitanje koliko je sadašnji trenutak manje ili više inspirativan od devedesetih godina prošlog veka, kojima se često bavi, autor je odgovorio da ga tranziciono vreme veoma podstiče. Za njega ne postoji razlika između devedesetih i ovoga što se dešava danas. Osim rata devedesetih, sve ostale teme i danas su prisutne, možda i izraženije. To je pre svega kriminal a, kako mu se čini, sada je mrak mnogo veći nego što je bio u prethodnoj deceniji.
- Tada smo videli svetlo na kraju tunela, a sada ga ne vidimo. Šta je sada svetlo na kraju tunela? - zapitao se na kraju večeri Ninus Nestorović pozdravljen burnim aplauzom.
Aforizmi
• Drug Tito je voleo lov, žene i putovanja. A mi smo voleli druga Tita.
• Vođa je naše blago, ali Srbija će tek krenuti napred kada bude imala kovčeg s blagom.
• Kada si na vlasti, moraš mnogo da lažeš inače ti narod neće ništa verovati.
• Policija ne beži od istine. Naprotiv, ona trči za onima koji je govore.
• Sudija je doneo presudu, ali ni ja nisam došao u sudnicu praznih ruku.
• Naša država je težak invalid. Nedostaje joj ruka pravde.
• Otkada nam ulica školuje decu, svi su nam đaci odlični.
• Najveće patriote prežive sve ratove. Glavni glumci nikada ne ginu.
     I lud i zbunjen, Ljubodrag Stojanović, aforizmi, Alma, 2009

Izdavačka kuća Alma iz Beograda u ediciji Humor i satira kao knjigu broj 70. izdala je aforizame Ljubodraga Stojanovića pod nazivom I lud i zbunjen. U knjizi su štampani aforizmi raznovrsne tematike na 74 stranice. Dizajn korica je uradio Milan Beštić a izdata je u 300 primjeraka.

Ljubodrag Stojanović je rođen u Gnjilanu 1972. godine, gdje je živio do kraja juna 1999. Piše aforizme, pjesme, tekstove za rok muziku, drame, pripovijetke, romane...
Do sada je objavio dramu Srpska priča (2002).
Trenutno živi u Nišu.

Izbor aforizama iz knjige I lud i zbunjen:

Mi ne proterujemo naše neprijatelje.
Mi ih ostavljamo u zemlji.

Navijači su nosili igrače na rukama.
A onda su ih bacili sa tribina.

Srbi su stari narod.
Zato su nam penzioneri na vlasti.

Rekla je da sam čovek njenog života,
a onda je izvršila samoubistvo.

U srpske kuća u Hrvatskoj ušli su oni
koji su bili za dom spremni.

Ako je ova vlast od Boga,
neka nam je Bog u pomoći.

Probudila je životinju uz meni.
Magarca.

Vođa voli sve što vole mladi.
A mlade mrzi.

Treneri igrače uče da igraju.
Navijači se bave ostalim pedagoškim merama.

       Državi nije dobro, Milen Milivojević, Alma, Beograd 2009

Milen Milivojević, poznato ime u svijetu satire, nakon zbirki aforizama: Kako sam postao uvrnut, S uma, Nije ovo Danska, Gologlavi Rajko i Crvenkapa, Kasno sam počeo da pišem, An pasan i knjiga satirične poezije i proze:  Carske pesme i Nostalgične priče, objavio je još jednu zbirku aforizama koja nosi naziv Državi nije dobro.

„Za razliku od dosadašnjih zbirki aforizama, u kojima je preplitao teme najšireg satiričnog registra, zbirka Državi nije dobro mahom je posvećena jednoj temi – temi smrti.  No, iako svedena na jednu temu, knjiga koja je pred nama značenjski je veoma bogata i razuđena – jednu od najvećih, takozvanih mega-tema u celokupnom sistemu značenja Milen Milivojević otvara na mnoštvo načina, kao što smrt okončava svekoliki život bezbojem puteva gospodnjih.“ – ističe u recenziji ugledni književnik Vitomir Teofilović.

Knjigu je objavila izdavačka kuća Alma iz Beograda i imala je promociju početkom juna mjeseca ove godine u biblioteci u Boru.

„Novom zbirkom aforizama Milen Milivojević je svom zamašnom opusu od dvadesetak knjiga raznih žanrova dodao lucidnu i duhovitu, stilski izbrušenu i misaono ozbiljnu knjigu, knjigu koja, uprkos tamnoj gami tema i značenja, zrači bodrošću duha i uverenjem da smrću erosa iščezava i tanatos.“ – napisao je u s završnoj riječi recenzent Vitomitr Teofilović.

Izbor aforizama iz knjige Državi nije dobro:

Mi smo za jednakost.
Skraćujemo za glavu

sve koji nam nisu ravni.

Dangubno je obavljati rekonstrukciju ubistva!
Izvršićemo novo!

Narod je besmrtan.
od gladi umiru samo pojedinci.

Od bližnjih smo dobijali
nož, sekiru, motku...
a od daljih – samo metak!

Đaci se na razne načine bore
za dobre ocene u školi:
Učenjem, novcem,oružjem...

Grobovi svedoče da se ovde nekad živelo!

U mračnim vremenima
jeretici završavaju na lomači,

a u svetlim ih guta mrak.

Nema više entuzijazma!
I ubice su plaćene.

Pali su za slobodu.
Za nju su bili i ustali.  

Gledao sam smrti u oči.
Čekala je da trepnem! 

Tek kad sam izvukao živu glavu,
videlo se da nije moja.

Ubice spavaju snom pravednika,
a nevini – kao zaklani.

Konačna slika o njemu stavljena je
na nadgrobni spomenik.

                                                                              

             Bogovi i batine, aforizmi, Alma, Beograd, 2009

  Piše: Jovo Nikolić

Aforističar Bojan Bogdanović iz Zenice objavio je ovih dana u izdanju beogradske
izdavačke kuće Alma novu zbirku aforizama Bogovi i batine.

Knjiga je sačinjena od aforizama koji su, uglavnom, objavljivani po štampanim i  elektronskim medijima širom balkanskih prostora u posljednjih nekoliko godina. Bogdanović je plodan stvaralac. Njegove minijature zrače jakim, prije svega, humornim nabojem, a onda i sarkastičnim, satiričnim i ironičnim premišljanjima koje autoru omogućavaju da kaže ono što doživljava, pritiješnjen svakojakim apsurdnostima savremenog doba.

Autor se bavi aktuelnim  temama koje mu se nameću od strane visokog estabilišmenta. Njegove omiljene teme su: premijer, skupština, Bosna,  ministri... ali zna da se pozabavi i običnim čovjekom, radnikom,  penzionerima, sopstvenim jadom...što ga svrstava među aforističare koji ne biraju teme. Knjiga Bogovi i batine je zbirka koja Bogdanovića prezentira kao stvaraoca u punom stvaralačkom zamahu. On udara po svemu što ga ugrožava kao čovjeka, pisca, stvaraoca i iznad svega pravednika u moralnom, sociološkom i egzistencijalnom smislu. Knjiga obiluje sa priličnim brojem kvalitetnih aforizama pa su mnogi od njih uvršteni i u Antologiju aforizama BiH Protesti moždane mase sastavljača J. Nikolića.

Bogdanović, kao svjedok svih društvenih preklapanja, bilježi sve što mu se nametne. Osjetio je šta rade ovozemaljski bogovi batinama i svim drugim sredstvima. To je ono što iznosi u aforizmima, ponekad preneseno na neku drugu individuu. On zna da se poigra riječima, da u misli napravi obrt, da joj da jezgrovit i vispren smisao i da je čitaocu servira kao gotov umjetnički proizvod. To ga svrstava među vodeće bosanskohercegovačke aforističare.

Recenzent knjige bio je ugledni satiričar Milan Beštić a ilustrovao ju je karikaturista Tošo Borković.

Aforizmi iz ove knjige će ostati zapamćeni kao argumenti jednog proživljenog vremena koje je bilo i ovako i onako.

Izbor aforizama iz knjige Bogovi i batine:

Javnost je imenovala ratne profitere.
Mirnodopska imenovanja vrši premijer.

Policija transparentno ide u lov na lopove:
1, 2, 3... ko se nije sakrio, magarac bio!

Na jednog lopova dolazi deset policajaca
i tako ga finansijski unište.

Bosna je bogata zemlja.
Gdje god zakopaš,
vidiš da je čovjek naše najveće bogatstvo!

Kud plovi bosanski brod?
Ne znam, dok ne čujem mujezina sa osmatračnice.

Griješiti je ljudski.
A možda i griješim.

Kad se zločinac vrati na mjesto zločina,
prepoznaćete ga po istom političkom programu!

Moraćemo da tučemo svoje najbolje političare.
Jer nemamo gorih!

Otkako je benzin poskupio,
kola mi idu na živce.
Jesam li ja inovator?

Političari su tako obučeni
kao da su maloprije izašli iz mode.

Srbi nemaju rezervnu otadžbinu,
ali se bore da dobiju neke rezervne dijelove
iz komšiluka.

Tamo gdje je naša vojska prošla,
tu ljudska noga nije kročila.

Postao sam ateista
kad sam shvatio da nisam više Bog.

A kad su grobnice otvorene,
zavladala je predizborna tišina.

Srbi i muslimani se odlično razumiju
i to je razlog zašto se ne vole.

Juče sam žigosan kao terorista.
Udaren mi je pečat na bosanski pasoš.

              Nova knjiga aforizama Dušana Đorđevića iz Vranja

Izdavač "Vranjske knjige" iz Vranja ove godine je objavio zbirku aforizama novinara Dušana Đorđevića po nazivom "Magareći ujed". Na 60-ak stranica Đorđević piše o svim devijacijama vremena u kojem živimo. Njegov pogled je oštar, satiričan i duhovit, sa elementima misaonosti. Autor zna da kaže ono što vidi na aforističan način, da napravi odgovarajuću kombinaciju riječi, što mnogim razmišljanjima daje kvalitetnu konotaciju.
Knjiga je objavljena u biblioteci TIKVE S ĐAVOLOM u 500 primjeraka, a urednik je Zoran. S. Nikolić.
Dušan Đorđević je rođen u Vranju 1955. godine i radi kao novinar u listu "Vranjske"  a dopisnik je i dnevnika "Vesti". Do sada je objavio knjige: Drame (drame, 1999),Kila do kolena (aforizmi, 2003), Škola za patriote (roman, 2004), Poštena kurva (aforizmi, 2006) i Stočni vagon (roman, 2008).

Izbor aforizama iz knjige "Magareći ujed", J. Nikolić

Predlažemo Zadušnice za državni praznik!
Živela Srbija!

Ratom će sačuvati državu
da biste počivali u miru.

Sve što narod poželi
političari na vlasti dobiju.

Mafija pod okriljem crkve deluje smireno.
Blagoslovena je.

Mnogo toga uradi se pod okriljem mraka.
Zato se danju ništa ne vidi.

Advokati deru,
a sudije prodaju kožu.

Magarac podseća na čoveka
tek kad mu stave samar.

Svi je pogledom svlače,
a da je obuku - malo njih ima para.

Krenuli su jedan po jedan.
Onda je odjeknuo rafal.

Izabrali smo poglavicu.
Dobićemo rezervat.

 

       Zbornik aforizama Dnevnik nepristajanja, Vesna Denčić

U izdanju “Alme” iz Beograda pojavila je knjiga aforizama koji su punih deset godina od 1999. do 2009. godine, iz nedjelje u nedjelju, objavljivani na sajtu Smeh do bola  www. aforizmi.org, u rubrici Aforizam nedelje. Zbornik je objavila Vesna Denčić pod nazivom Dnevnik nepristajanja. Na 170 stranica knjige aforizmi su grupisani po datumima objavljivanja od 88 autora.

“Pisati o aforizmu moglo bi se naširoko i nadugačko, a da se nikada ne stane, jer ni autori, koji čvrsto stoje u odbrani čiste I kritičke misli, ne staju i ne posustaju. Pošto se aforizam najčešće bazira na paradoksu, onda smo opet suočeni sa svojevrsnim paradoksom – kako u nekoliko reči reći sve ono što čini duh našeg satiričnog neba, kako poći primerom aforističara i izraziti se jezgrovitom virtuoznošću, a pri tom ne ostati nedorečen.” – ističe u predgovoru knjige Denčićeva.

Knjiga je ukrašena karikaturama Toše Borkovića što čitaocu daje poseban vizuelni ekekat.

Aforizmi J. Nikolića koji su uvršteni u knjigu Dnevnik nepristajanja:

Do opšteg ludila
nije moglo doći ranije.
Nismo bili psihički spremni.

Boriću se protiv svih privilegija,
ali hoću unaprijed da znam
koje ću koristi imati od toga.

Izgubio sam pet kilograma preko noći.
Jutros sam se vratio iz kafića bez bunde.

Da kapital ulazi u zemlju,
dokaz je sve bogatije podzemlje.

Za predsjednika se ne može reći da je neotesan.
Zar ne vidite toliki otpad oko njega.

Izbor aforizama drugih autora

Dejan Milojević
Pendrek je sličan štapu za pecanje.
Na jednoj strani je čovek,
a na drugoj - som.

Milan Cvetković
Mačka ima devet života,
a čovek samo jedan.
I to pasji.
                                                                                                    Vesna Aleksandar Baljak                                                                     Denčić
Priznajem da sam lopov
jer su me upravo obavestili
da je moja ruka u tuđem džepu.

Marinko Ćavar
Kad sastavimo tri radna dana, 
to je za nas praznik.

Đorđe Otašević
Sin mi je upao u loše društvo. 
A ja se plašio da neće uspeti u životu.

Ninus Nestorović
Sitni lopovi nikada ne mogu
da dođu na vlast.
Narod voli samo uspešne ljude.

Ilija Marković
Zakon tržišta:
da političar ne prodaje svoje poštenje,
ne bi mogao kupiti naše poverenje.

Momčilo Mihajlović
Ja sam sada uspešan poslovni čovek.
A počeo sam sa pozajmljenim pištoljem.

Rade Jovanović
Na sledećim izborima biraćemo 
samo poštene političare. 
Onim drugim ističe mandat!

Rastko Zakić
Novine postaju objektivne 
tek kad na naslovnu stranu izbije pozadina.

Vesna Denčić
Poplavljena područja obišla je
državna delegacija,
što katastrofu čini kompletnom.

Dejan Tofčević
Svaka naša pobeda je istorijska,
samo su nam porazi geografski.

Aleksandar Čotrić
Prvi srpski kompjuter sve prisutne
fascinirao je svojim izgledom.
Kao da je upravo izašao ispod čekića.

Vasil Tolevski
U mojoj zemlji najduže se umire.
Decenijama.

Vitomir Teofilović
Stranački programi imaju dva dela:
prljav veš drugih stranaka
i reklamu svog deterdženta.

Ranko Guzina
Svaka vlada u Srbiji koja podnese ostavku
jeste vlada nacionalnog spasa.

               Prikaz knjige Ratka Dangubića, Grafiti u lavirintu

Piše: Ilija Marković

ПЛАТО books“, Beograd 2009

GRAFITI  SU  IZLAZ

Piše za dvojicu. Bilo da su u pitanju aforizmi, priče, romani, pesme, basne, kabarei. Sve što je uradio (gde jedan stade, drugi produži) i što čini, radi svojski. Dangubić nam kazuje po ko zna koji put, ’vako i ’nako, da nije vreme za satiru. Nevreme je. A što vlast voli satiru - to je za komediju. Da predhodna konstatacija nije tačna, uostalom kao i naredne, ne bi vlast bila najzaslužnija što imamo najbolju satiru na svetu. Autor Rečnika jeretika profesionalno je deformisan. Rado čita nepismene. Kaže da imaju drugačiji rečnik. Treba mu verovati. Ko ne veruje, treba ga razuveriti; ko nema jače dokaze, služi se činjenicama; ko nema dokaza za kritiku, piše satiru. Ko zna zašto je to dobro, ne zna zašto je loše. I loše kad se skroji dobro stoji.

Danas vlast podržava satiru, u satiri aforizam, u aforizmu istinu. Laž: istina je prva počela. Istina je lekovita. Narod se pita. Na kašičicu. Kad mu daju slobodu na kašičicu, primoravaju ga da otvara usta.

Po grafitima na zidovima vidi se koliko ima slobode govora i slobode kretanja (padanja, propadanja). Na zidu plača suze su grafiti: gde su grafiti zidne novine, slovo je teže od cigle. Naravno, grafiti su pravo lice ulice, ćorsokaka, lavirinta. Poslednji bedem odbrane. Na to upućuje svaka reč u knjizi, poduprta srodnim – vrsnim karikaturama Jugoslava Vlahovića. Saglasje je potpuno: izvesni aforizmi ne odgovaraju vremenu u kom su nastali. Trebalo bi ih aktuelizovati.

Vreme je najbolji sudija, jer je sastavni deo našeg sistema. Jedni su ga vukli u kapitalizam, drugi u socijalizam. Ostao je bez odeće. Da ne bude zabune, socijalizam i komunizam ne treba dovoditi u vezu. U pitanju su sistemi bez veze. Stoga je autor prinuđen da ponovo čita klasike marksizma. Ima utisak da ga nisu najbolje razumeli. Nisu ga razumeli ni ponavljači istorije: i mi bismo Staljinu rekli ne, ali nas niko ništa ne pita.

Bez obzira na istorijsku distancu, kod nas je i kralj dvorska luda. Što kralj više voli humor, budala je bliža prestolu. Kakva je razlika između kralja i lude, najbolje zna kraljica: kad je dvorska luda na odmoru, kralj misli svojom glavom.

Evolucija je uzela danak. Svi njegovi telohranitelji su gorile. Dok su gorile čuvari, majmuni su bezbedni. Iza rešetaka. Neka svi vide kako završavaju dezerteri evolucije. Od tada gleda čovek svoje pretke kroz rešetke. S druge strane, u zoološkom vrtu majmuni posmatraju ljude.

Ljudi moji, sve je više gladnih! Maskiraju se kao goli i bosi. Međutim, kad goli i bosi uzmu stvar u svoje ruke, nudizam će biti naš brend. Što znači da je  politička situacija zrela. Borba može da počne. U tom nadgornjavanju opozicija ima veću slobodu razmišljanja od nas. Ona može da misli isto što i mi. I ne samo opozicija. Stranke su postigle konsenzus. Ne slažu se ni u čemu.

Svi ćemo se složiti s autorom: od svake povorke može se napraviti pogrebna ako se mrtvac stavi na čelo. Slepac je idealan vođa - kada svi zažmure. Kad je vođa slep, najvažniji su oni što opisuju stvarnost. Vođa ipak povremeno jaše. Plaši se da ga konj ne zaboravi. Niko kao vođa ne ume da jaše. Čini se da su on i konj jedno. Nije nego. Mi smo ga nosili na ramenima, a on nas je jahao.

Kad vođa izgubi kompas, služi se štapom. A kome je štap pri ruci, ne oslanja se na pamet. Dakako, nije bilo daleko od pameti. Zato nam se i obilo o glavu. Što će potvrditi i unutrašnji organi. Policija zahteva da prijavite sve što ste čuli. Možda niste dobro čuli?! Osumnjičeni je dobio takve batine da je policija primorana da mu ponovo otkriva identitet. Što se mene tiče, znam da radim Sizifov posao, ali od nečega mora da se živi. Sizif je legenda, a ja sam stvarnost. Da je Sizif tucao kamen, lakše bi ga gurao. Prema tome, da bi bio Sizif, treba znati gurati.

Po nepisanom pravilu: kada broj slepih putnika pređe polovinu, većina odlučuje o kormilaru. Vođa drži kormilo u rukama. Samo je čovek takve snage mogao da ga odvoji od broda. Kod nas je i dalje čovek na prvom mestu. Neka brod tone. Prirodno, najdublji gaz ima brod koji tone. Tek kad je potonuo, videli smo šta sve može isplivati na površinu. Na očigled svih nas, svi brodovi su potonuli. Mala riba progutala je veliku. Nije imala izbora.

Našu zemlju zabrinjava kriza (zakucala bi i na naša vrata da ih nismo zimus naložili) koja je zahvatila susedne zemlje. Od koga ćemo da tražimo pomoć?! Mi, koji smo imuni na svetsku krizu, ali nije svet na našu. Svi bi da nam pomognu, ali niko nema petlju da izmakne stolicu. Obešeni je doskočio svima. Sam sebi je izmakao stolicu.

Poginuo je za otadžbinu nekoliko puta. Od toga danas živi. Njegova širokogrudost je tolika da se uvek može naći mesta za još jedno odlikovanje. Ko odbije odlikovanje, zaslužio je medalju za hrabrost. Druga strana medalje bliža je srcu. Ako utisak ne vara, medalja nema drugu stranu. Prirasla je za srce.

Dok tajne piramida golicaju maštu, Dangubić tvrdi da je za život u pustinji potrebna organizacija koja ima oblik piramide. I dok si dlanom o dlan, flasterom preko flastera - gotova mumija. Ćuti kao zalivena. Čuva tajnu piramide vlasti. A mi ne znamo u kakvom smo lavirintu. Barikade niču na sve strane. Kako bi nastao lavirint iz koga nema izlaza. U stvari, njima nije ni potreban izlaz. Iz ovog lavirinta oni idu pravo u nebo. Lete.

Ako ćemo pravo, postoji samo jedan izlaz. Neka svako ide svojim putem.
----------------------------------------------------------------

      Nova knjiga aforizama Raše Papeša Fundamentalno dno

U izdanju "Agore", sve agilnije izdavačke kuće iz Zrenjanina, pojavila se knjiga aforizama vrsnog satiričara Raše Papeša pod nazivom "Fundamentalno dno". Na 110 stranica pisac iznosi sve što mu je zapelo za oko i što ga iritira kako u pogledu moralnog, materijalnog, duhovnog... tako i svakog drugog ništavila.

Pisac nastoji da razotkrije ono što mu leži na srcu i da pokaže nepristajanje na izopačenosti ljudi i vremena. I ova knjiga se bavi istim temama kao i prethodna "Maske likuju" za koju je autor dobio  1997. godine priznanje Radoje Domanović.

Papeš ne zacrnjuje stvarnost pišući takve aforizme, on je razobličuje i predstavlja onakovom kakva jeste. Knjiga obiluje jakim satiričnim i humorističkim nabojem  u svakoj misli, što je čini ujednačenom u pogledu kvaliteta. Njegove maksime su  ovovremenske, pisane jezikom autora koji zna da reaguje munjevito i oštroumno, sa suptilnošću kritičara naših naravi i svega što nije pozitivno.

Radoslav Paša Papeš je rođen 1947. godine u Beogradu. Piše kratke priče i aforizme. Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija satire.Objavio je knjigu aforizama "Maske likuju" (1997), knjigu priča "Kineska greda" (2007). Prevođen je na engleski, ruski, njemački, poljski, bugarski i makedonski jezik.

Recenzenti knjige "Fundamentalno dno" su Slobodan Simić i Nenad Šaponja a objavljena je u ediciji Biblioteka "Nova satira" u 500 primjeraka. U njoj su do sada još objavili knjige: Slobodan Simić, Aleksandar Baljak, Rade Jovanović i Žarko Trebješanin.

Izbor aforizama iz knjige "Fundamentalno dno":

- Vođa je rešio da nas časti.
Danas neće nigde da nas vodi.
- Organi reda su često s one strane zakona
gdje je nejteže zadovoljiti pravdu.
-Građani beže pred tenkovima i pendrecima
i tako narušavaju mukom stečeno jedinstvo
vojske, policije i naroda.
- U borbi sa samim sobom
ja bih sigurno pobedio
da se nisam opredelio za pogrešnu stranu!
- Srbija ima opasne pejzaže.
Čim vidik zapuca, mi odmah polegamo.
- Sa policijom je svaki dogovor moguć.
Treba samo držati jezik za zubima.
- Mene redovno privode na informativne razgovore.
Ja sa njima drugačije ne umem da razgovaram.
- Kada sam zadnji put video gole i bose
još su bili u kožnom povezu.
- To je nama naša borba dala,
a mogli smo to isto i u miru da izgubimo.
- Umrli su za bolje sutra.
Sutra je bio dan žalosti.
- Broj štrajkača glađu raste iz časa u čas
i uskoro će hrane biti dovoljno.
- Toliko smo poslednjih godina napredovali
da će nam trebati decenije da se povratimo.
- Ako su to zaista borci protiv mita i korupcije
treba im platiti koliko traže.
- A golima ko pištolj svaka čast!
Alal im puška!
- Nije za mene politika.
Meni kada lažem niko ne veruje.
- Nekada su najveći kriminalci bežali iz zemlje,
a sada su sa nama kad nam je najteže!
- Policijski pas može se prepoznati po inteligenciji.
Pametniji je od svoga gazde!
- Naš najdraži učitelj se bavio politikom.
Od njega smo naučili da od škole nema ništa.

            Foto-prikaz nekih dešavanja na Satira festu 2009.

 
     Nova knjiga Milana J. Mihajlovića Pamet za poneti, aforizmi
Još jedna knjiga aforizama pojavila se ovih dana pred čitalačkom publikom balkanskih prostora. U izdanju «Minerve» iz Subotice Milan J. Mihajlović je objavio «Pamet za poneti». Na devedesetak stranica autor iznosi svoja viđenja vječitih i savremenih tema, nastojeći da bude satiričan i duhovit, u isto vrijeme, što mu i polazi za rukom.
Ova knjiga predstavlja kontinuitet onoga što je napisao u prvoj knjizi Visoko dno.
«Mihajlovićeva tačka posmatranja satiričnih zbivanja gotovo da se ne menja. On je i sam u centru satirične igre, na svojoj tački, budan i sabran. A to mu omogućava da brzo reaguje, da energiju satirične žaoke brže oseti, jer ga ona snažnije prožme i prodrma. Otuda se njegov aforizam, na prvo čitanje, čini lepršav i lak, »samo zapisan»... Pa ipak razgrne li se malo dublje, aforizmi u knjizi Pamet za poneti čine podugačak niz duhovito razigranog literarno-kritičkog bunta, kome se lako prilazi jer vas obuzima gotovo istim intenzitetom kao i autora. Sve ste to i vi mislili i primišljali, bilo vam je «na vrh jezika», ali ga niste zapisali...» ističe Milovan Vržina – recenzent ove knjige.

Inače, Milan. J. Mihajlović je rođen 1966. godine u Bijeljini. Piše aforizme, satirične priče, pjesme i pjesme za djecu. Objavio je knjigu aforizama Visoko dno (2000) i knjigu pjesama za djecu  Pesma za tvoje ime (2007). Zastupljen je u raznim zbornicima i  antologijama aforizama.Dobitnik je nagrade Mladi Jež na festivalu humora i satire Vuko Bezarević u Pljevljima (2001). Živi u Beogradu.


Izbor aforizama iz knjige Pamet za poneti:
- Vidim šta se dešava, ali čekam mišljenje i ostalih čula!
- Goli i bosi nek se malo strpe. Dobiće košulje čim polude!
- Bila je to kolektivna nesreća. Sad će doći do izražaja lične sposobnosti!
- Mogao bih da vratim ukradene pare, ali neću da se kompromitujem!
- Otkako prodajemo nacionalno blago, svaki dan je pazarni!
- Vlast psihološki obrađuje narod. Raspamećuje ga!
- U socijalizmu su čuli i ono što nisi izgovorio, a u kapitalizumu pričaš šta god hoćeš, ali te niko ne sluša!
- Dželatu sam oprostio unapred...Nikad ne znaš kad će ti zatrebati!
- Srbi su gostoljubivi. Nijedna nesreća ne naiđe, a da im ne svrati...
- Srbija je nekoliko vekova starija od Amerike. Ali, na mlađima svet ostaje!
- Beležim izgubljene bitke matematičkom preciznošću. Jednu pišem, a dve pamtim.
- Ako postoji reinkarnacija, onda zajebanciji nema kraja!
- Kad god vas vidim ja zaplačem. Vi ste nepresušan izvor inspiracije!
- Pre podne čestitaju, a posle podne daju saučešće. Oni su prijatelji i dželata, i žrtve!
- Da zalijemo ovu pobedu! – rekoše i zaplakaše...
- U seksu sam maštovit. Uvek pronađem dobar način da ga izbegnem!

            Aforizmi sa Satira festa 2009. - izbor Jovo Nikolić

SAVO MARTINOVIĆ
U ratu sam se ubijao od dosade.
Bio sam berberin na Ravnoj Gori.

MILAN TODOROV
Redovno obavljam sve svoje građanske i bračne dužnosti.
Svakodnevno idem na neko glasanje,
a svake četvrte godine spavam sa ženom.

BOJAN  BOGDANOVIĆ
Nacionalni ključ je univerzalan.
S njim je moguće otvoriti svaki front.

MILIVOJE RADOVANOVIĆ
Svaki peti čovek u svetu nije pismen,
a kod nas jeste.

DEJAN TOFČEVIĆ
Gradimo društvo bogatih
tako da ovde sirotinja nema čemu da se nada.

RASTKO ZAKIĆ
Kako sam stradao? Taman sam uživao u punoj brzini,
kad me sveti Petar iznenada pozva na mobilni...

ISMET SALIHBEGOVIĆ
Tamo gde ni šibica ne može da padne
najlakše se zapali.

RAŠA PAPEŠ
Eto nama naše braće da poslujemo,
a koliko juče nisi ih mogao puškom naći.

RADE ĐERGOVIĆ
Sin mi je homoseksualac, ćerka se drogira,
žena ima ljubavnika...
Moja porodica je već u Evropi!

DUŠAN PUAČA
Moj pas i ja šetamo jedan drugog.
Svako sa svoje tačke gledišta.

MILAN BEŠTIĆ
Astrolozi imaju astronomske zarade,
a kada će astronomi primiti plate,
to pitajte astrologe.

BOŽO MARIĆ
Potpisao sam jednu nepoznatu izreku svojim imenom.
Nije u redu da narodni genije ostane anoniman.

MITAR ĐERIĆ
Može li jednosmerna struja ići u drugom smeru
ako se okrene žica?

VESELIN LARI MIŠNIĆ
Zločincu je dovoljno dati pušku, bombu ili nož.
Žrtva će se pojaviti kad-tad!

SLOBODAN SIMIĆ
Obećavaju i levi i desni.
Pa ko ne bi skrenuo!

VESNA DENČIĆ
Otkad smo dobili demokratsku vlast,
tiranija nam teško ne pada.

NINUS NESTOROVIĆ
Nije mogao da odluči šta će da bude: policajac ili lopov,
pa je rešio da bude i jedno i drugo!

ALEKSANDAR ČOTRIĆ
To što deca pričaju,
nije za mlađe od 18 godina.

EKREM MACIĆ
Kad se zastave skinu,
motke zalepršaju.

SRĐAN DINČIĆ
Popovi skupo naplaćuju ulaznice za Raj.
Tako ti je to kad kupuješ kod tapkaroša. 
         
NENAD VUČETIĆ
Kada diplomate ostanu bez takta,
ritam daju vojne trube i ratni bubnjevi!

                              Aforistični esej: Demagogija je nauka

 
Piše: Ilija Marković


Gde je zborište svetilište, demagog je bog. Bog i batina nisu samo koalicioni partneri, već i tipičan primer ravnoteže straha. Daj slepcu vlast, pa ćeš videti svoga boga! Mada nebeski narod ima krizu identiteta: kad je video svoga boga, nije ga prepoznao. Ako nema Boga, On je u nama. Da nije tako, ne bi bezbednost bila na najvišem nivou - da bog sačuva i sakloni! Zato, ne veruj onome koji veruje ovome!

Što mu je zaokret veći, teže je uvideti početak skretanja. Da nije zvaničnog saopštenja, ne bismo znali razdaljinu do istine. Gde piromani šibicare, istina ne pali. Da demagozi nisu držali vatrene govore, ne bismo se opekli o svaku njihovu reč. Dok su vrli oratori stavljali akcenat na oranje - mi nadrljali. Rezultat je poznat. Ako postoje dve istine, jedna je naša.

Otkad je laž tačka u kojoj se seku dve istine, teško je razlikovati demagoga od lažova. Pogotovo ako je reč o istoj osobi. Čim ga uhvate u laži, puste ga. Zbog nedostatka dokaza da je govorio istinu. S druge strane, kad je rekao da je lagao, govorio je istinu.

Kad prevejani lažov uspe u politici, ovenča se oreolom demagoga. Valjda zato što politička uverenja tolerišu laž samo jednom slučaju - kad treba reći istinu. Prema tome, kad političar izgovori istinu, svi znaju da blefira. Ili: kad svi govore istinu, nikom ne verujte; kad svi imaju isto mišljenje, svako misli drukčije.

Istina je najjače oružje. Kad obiđe svet, vrati nam se u vidu bumeranga. Očigledno, naš bumerang je najbolji. Vraća nam se više puta.

Ako vam je istina prirasla za srce, vašoj bolesti nema leka. Pravni nije pravi. Ako je život najveća škola, demagogija je nauka: učite, učite i samo učite lagati!

Hteo sam još nešto slagati, ali bolje da ćutim – nećete mi verovati.  

                    O novim knjigama aforizama Veselina Mišnića

Dr Ratko Božović

DEMONI I DRUGI DEMONI

        Knjige aforizama Trešnje boje trule višnje, Kornjače Galapagosa,
kao i ove dve najnovije: Revijalni genocid
i Golgota sa srećnim krajem Veselina Mišnića – pesnika, pripovedača i romansijera – mogu iznenaditi samo one čitaoce koji ne znaju da je ovaj naš umetnik i započeo stvaralačku čaroliju ovom kratkom književnom formom. Kritičari koji poznaju Mišnićev književni opus smatraće pojavljivanje ovih dela prirodnom posledicom polivalentnog značenja njegovih književnih tvorevina. U njihovim temeljima je višesmislenost, tajnovitost i zagonetka. Ali, kad se vraćamo začecima autorovog interesovanja za aforizam, kao krajnje redukovanu književnu formu, neophodno je prisetiti se da je on svojevremeno imao stalnu rubriku aforizama u crnogorskom listu ’’Omladinski pokret’’, pod nazivom ’’Romani u prahu’’. Tako, eto, otkrivamo poreklo naslova Mišnićevog najpoznatijeg romana, više puta objavljenog, izuzetno popularnog i kultnog dela. U tom opsežnom romanu, od sedam stotina strana, koji se doživljava kao oluja u punom zamahu, počesto zaiskri aforizam, kao blesak groma. Iz takve ’’opširnosti’’ Mišnić se ’’drznuo’’ da uleti na brisan prostor šokirajućeg aforizma i da tu potraži, makar za kratko, osveženje, da predahne na izvoru čiste i nemirne savesti, na kladencu,  gde se aforizam mreška kao opojno piće, koje samo retkima prija – onima koji su spremni na bliski susret sa surovom istinom. Polazeći od duhovnih intenziteta i mnoštva zgusnutih fragmenata, srećno uzglobljenih u ovim Mišnićevim knjigama aforizama, zbilja bi se moglo reći da je aforizam roman u malom, minijaturni roman ili ’’Roman u prahu’’.

      Izgleda da je u Mišnićevom aforizmu bilo najvažnije razobličiti i, pre svega ostalog, šokirati političke i svake druge demone. Aforističar se potrudio da demaskira lice politike, i da demistifikuje politička svetogrđa. Ni na početku svoje spisateljske karijere, ni danas, kada je u punoj stvaralačkoj zrelosti Mišnić nije pisao aforizme zato što je samo nadahnuto čitao Bekona, Montenja, Paskala, Ničea,  Šopenhauera, majstore aforizma kao što su La Rošfuko i Stanislav Ježi Lec, ili naše stvaraoce – Božidara Kneževića, Vladimira Bulatovića Viba i Dušana Radovića, već stoga što to odgovara snazi njegove satirične imaginacije i prirodi kritičkog mišljenja. On stvara satirični aforizam kao relevantnu književnu formu i kao vid oštroumnog opredeljenja prema nedaćama naše političke zajednice i protagonistima sveopšteg propadanja.

     Kad se zna šta se našlo u Mišnićevom vidnom polju i o čemu je aforizmom progovorio, postaje sasvim jasno da se nije domogao samo tematske raznovrsnosti već i da je ovladao idejama koje su do kraja relevantne za ontologiju naše stvarnosti, za prepoznavanje našeg usuda.                                                                                       

Zato nas iz knjige u knjigu suočava sa političkim pitanjima i političkim vokabularom, ali i sa filozofijom svakodnevice.

      On ne pristaje na ćutanje, jer je to za njega najgori izbor. Ne pristaje na intelektualnu ravnodušnost i bespomoćnost. Pošto zna šta hoće, blisko mu je paradoksalno mišljenje; aforističar se gnuša lažnog života, užasavaju ga graditelji laži koji su učestvovali i učestvuju u uspostavljanju izobličenog poretka naše svakodnevice. Mišnićev aforizam i kad ima univerzalno i opšteljudsko važenje, dobija posebno značenje u mraku naše političke i svake druge zbilje. Skresao je Mišnić bez pardona optužbe vlastodršcima u brk. Rekao im je sve što je imao na umu i u srcu i rekao je sve to na osoben i ironičan način. To se posebno može sagledati kroz varijacije na ratne teme u knjizi Golgota sa srećnim krajem, makoliko bile sarkastične ove varnice uma ne iskazuje ravnodušni posmatrač i zajedljivi kritičar. Crnohumorne žaoke, koje nastaju na osnovu satiričnog konteksta, bliže su subverzivnim dosetkama nego političkim refleksijama. Otuda je aforističar nemilosrdan do surovosti u obračunu sa protagonistima političkog nasilja i autokratske strahovlade. Mišnićevo ubojito mišljenje može se učiniti kao krajnost satirične imaginacije, ali je ono daleko od dovitljivog šeretluka i neobavezne domišljatosti. Autorovom podsmehu, koji je proizišao iz antropološkog pesimizma nije umakla ni moguća politička promena, ni izobličena zbilja, u kojoj dominiraju glupost, samoljublje, primitivizam, mediokritetstvo, megalomanija, despotizam, uzurpacija, pakost, zlo i zločin. Svi su ti pojmovi tako izoštreni i toliko osvetljeni da se njihov socijalni kontekst podrazumeva i prepoznaje. Pošto živimo u anomičnom društvu, koje je izgubilo istorijski kompas i nije se domoglo identiteta, u nastojanju da bude rušilac dugotrajnih i tragičnih mistifikacija, Veselin Mišnić je u svom aforizmu eksplicitan, gde je direktnost i neposrednost u imenovanju ’’predmeta’’ kritičke opservacije karakteristika svih njegovih humornih refleksija.

     Mišnić zna – ako se pojava želi odgonetnuti, onda se osvetljava iznutra. I kad je suočen sa našom lokalnom istorijom i njenim tragičnim ubrzanjima, juče, danas, sutra i ovde, on nastoji da je protumači kroz težnju ka univerzalnom. Jednosmernost i rigidnost sarkastične misli opušta svojom poetičnošću. Ipak, mnogo više je ostalo u britkosti iskaza i nemilosrdnom razobličavanju sveta bez savesti i časti, nego u elegantnoj i otmenoj leporečitosti. Zato je njegov aforizam ubitačan i tačan, a rez precizan i jeziv, poput uboda samurajskog mača. Njegova misao je snažna i munjevita, ali i sažeta do perfekcije. Prečišćena i uverljiva. To je razlog što i apokaliptične refleksije deluju kao odgonetke. Tako su i ove dve nove Mišnićeve knjige rečito obznanile autorovu istinu, za kojom je on predano, dugotrajno, pouzdano i strasno tragao. Ove dve knjige su obelodanile umetnikovo uverenje o neophodnosti čovekove saglasnosti sa sobom. Mišnić je na kraju pokazao kako se misao oslobađa pragmatike i kako se stiže do aktuelnosti suštine.   

Izbor aforizama J. Nikolić

REVIJALNI GENOCID

Neću da se mirim sa sudbinom.
Ona je prva počela.


Batinaš se zbilja
trudio da bude nežan
ali je batina terala po svome!

Kad sam pustio suze radosnice
svi su prišli da mi izjave saučešće!

Navikao sam na batine!
Ali ne podnosim ovoga što me tuče!

Bela kuga je polna bolest.
Prenosi se prekomernom upotrebom
prezervativa!

Upecati muža i nije neko umeće.
Teže ga je skinuti sa udice!

Na suđenju je pedofil priznao
da ne voli svoju ženu.
Ali zato decu obožava!


Konj koji je potkovan znanjem
ne učestvuje u trci.
On sedi u publici
i kladi se kao svi ostali.

I ja sam vegetarijanac!
Hranim se biljojedima!

Policajci su pucali iznad glava demostranata.
Pogodili su samo one koji su izvirivali!

Jedva sam se sa ženom izborio
za ravnopravnost polova!
Pola njoj, pola meni!

Živ se jedem!
Toliko mogu valjda sebi da priuštim.

Nemamo snage za velika dela,
a da se bavimo malim delima
- to nam je ispod časti.

Sve što nam se dogodilo loše
moglo je biti i gore,
ali nismo imali sreće!

GOLGOTA SA SREĆNIM KRAJEM

Kod našeg vođe je sve bilo prirodno.
Čak je i šah igrao živim figurama!

Ubistvo vođe se nije moglo zataškati.
Dobar glas se daleko čuje.

Zločincu je dovoljno dati pušku, bombu ili nož.
Žrtva će se pojaviti kad tad!

Ostavili smo za sobom pustoš.
Da nas niko po zlu ne pamti.

Oduševljenju nema kraja.
Zato i ne znamo još uvek ko je pobedio.

Logično je što nas posle pobede
nigde nije bilo.
Otišli smo u istoriju.

Umne ljude smo razaslali po svetu.
Zašto da nam ovde kvare prosek.

Kad  je naša istina izašla na videlo
bila je mrkla noć.

U ratu najviše stradaju civili.
Nisu obučeni  da ginu.

I Adam i Eva su golotinju skrivali
smokvinim listom.
A onda je došla jesen.

                       Aforistični esej o petom, desetom, devetom...

Piše: Ilija Marković

PETI DESETI DEVETI PUT

Istina je na sredini – između dva puta: demokratija je vladavina većine, demagogija – većinom. Međutim, naš problem nismo mi kao mi, već mi kao oni. Mi bez njih ne možemo i da hoćemo. I da nećemo.

Ne bi demokratija bila dovedena u pitanje, da se ono upitalo kuda ovo vodi.

Eksperiment s demokratijom je uspeo. Ništa se nije desilo. Ili, isto to, samo naopako – ništa se desilo. Demokratska energija nije uništena. Jedino je promenila formu, sadržinu i smisao političkog delovanja.

Demokratija je imperativ ovog vremena i onog što ste obećali, a da niste trepnuli. Svevid nije onaj što sve vidi, već koji ugrabi priliku kad svi trepnu.

Kad demokratija padne na niske grane, demagogija je noseća grana razvojne politike. Što znači da svi Srbi ne mogu pod jednu šljivu. Alternativa su dve ili „šipak pun koštica“.

Otkad je peta kolona fenomen prve vrste, junaci petog oktobra jašu na čelu. Ne menjaju se konji, već jahači. Peti, po pravilu, redovno pada na današnji dan. Prvi april je srednja vrednost između dva peta oktobra. Interesne sfere podeljene su na ravne časti: „Dividende et impera.“ I Glupi Avgust zna da prvi april i peti oktobar nisu u sukobu interesa. Da nije na sunčanoj strani, ne bi izbledelo sećanje na peti oktobar. Obeležili su ga tako što su ga precrtali. Ko je peti oktobar pisao masnim slovima - ne posti. Ko piše crvenom olovkom, svaki dan mu je praznik.

U toku smo. U jedan te isti oktobar ne možeš dvaput ugaziti. Nije što je bio, niti je ono što je mogao biti. Peti na šesti. Po julijanskom, petog nije ni bilo.

I pored svega, nepopravljivi optimisti su nestrpljivi. Pred svaki peti oktobar očekuju bolje sutra.                                                         

Nova knjiga aforizama "Na evropskom prutu"  Miladina Berića

Književna zajednica „Vaso Pelagić“ iz Banjaluke objavila je knjigu aforizama pod nazivom „Na evropskom prutu“ pjesnika i satiričara Miladina Berića.

Na stotinak stranica Berić iznosi svoja viđenja svakodnevice zaodjenute u humorističko-satirično ruho pisca koji ne štedi nikoga pa ni sebe samoga.

“Miladin Berić iz Banjaluke je čovjek kome, kao uostalom i svakom dobrom aforističaru, pogoduje ambijent u kome je mnogo toga loše. On je u ovom vremenu i na ovom domaćem terenu pronašao neiscrpni izvor inspiracije za svoj humor i satiru koje govori i piše, ne po pravilu: Ispeci pa reci, nego inženjerski precizno, po pravilu: Izmjeri pa reci…”- napisao je u recenziji za knjigu dr Stevan R. Stević.

“Zbirka sa preko 250 aforizama je pravi "Korpus delikates“ za čitanje. To su varnice duha, glavotomije misli, verbalne akrobacije i lapidarne formule, ali nerijetko i lucidne moralne i filozofske maksime…” - piše drugi recenzent Đorđe Latinović.

Inače, Miladin Berić je rođen 1962. godine. Do sada je objavio knjige: "Korakom ranjene kornjače" (poezija, 1998); "Svitac u ogledalu" (poezija, 2001); "Jutro na Zadušnice" (poezija, 2002); "Laku noć propali studenti" (satira, 2003); "Lovci na sjenke" (sa Živkom Vujićem i Darkom Samardžićem - aforizmi, 2003); “Četvoroboj” (sa Živkom Vujićem, Slobodanom Jankovićem i Goranom Kljajićem - satira, 2004); "Jednom u zauvijek i dalje" (poezija, 2005); "Priče iz Pedonije" (satira, 2007); "Od konca do gajtana" (satirična poezija, 2008) i "Na dan Svetog Trifuna" (poezija, 2008).

Izbor aforizama iz knjige “Na evropskom prutu”.

Amerikanci su u Bosni prvo odredili ko su crnci.

Naš nacionalni dohodak po glavi stanovnika iznosi sto dolara i hiljadu metaka.

Napredovanje naše jedinice jedino su mogle da zaustave kuće pune bijele tehnike.

Da se narod ne bi otuđio, osnovali smo kolektivne centre.

Uspjehe naše vlade mogu da nabroje samo oni koji ne znaju da broje.

Privatizovali smo mljekaru. To je bila odlična prilika da se pokupi kajmak.

Amerikanci su izmislili nevidljivi avion, a naša carina nevidljivi šleper.

Napravio sam prvi korak ka uspjehu. Poderao sam diplomu.

Čuvajmo slike sa izbornih plakata. Trebaće nam za potjernice.

Kad organu otkaže organ, vrijeme je da mijenja sekretaricu.

Od misice se očekuje da automobil dobijen na izboru proba na zadnjem sjedištu.

Pokojnik je bio toliko velik čovjek da se na sahrani moralo jesti dvaput.

Moderni bračni torugao: on, on i on.

Nije problem što su nam vladari doživotni, nego što su dugovječni.

                   Veče smijeha, Semberske novine, 13. 8. 2009.

  Izvodi iz intervjua Žarka Petana, Slovenačka novinska agencija

AFORIZMI ŽARKA PETANA

Ove godine navršava se osamdeset godina od rođenja Žarka Petana, poznatog slovenačkog aforističara, diplomiranog ekonomiste, reditelja, autora pozorišnih i radio drama, upravnika pozorišta i direktora RTV Slovenija. Tim povodom Petan je dao intervju Slovenačkoj novinskoj agenciji, iz kojeg izdvajamo:

-Poznati ste, pre svega, po aforizmima. Objavili ste ih preko osam hiljada. Prošle godine izašla vam je zbirka sa 800 aforizama, pod naslovom „Pseće bombice“. Odakle vam ideje za te „misaone bombice“?

-Imamo srećnu državu. Pošto je komplikovana, postoji mnogo problema i sledstveno tome mnogo tema za aforizme. Pratim dnevnu politiku i na osnovu toga pišem aforizme. Počeo sam da ih pišem još dok sam bio u zatvoru. Za godinu i po, koliko sam bio zatvoren, učio sam ih napamet, jer nisam imao papira da ih zapišem. Kasnije sam objavio svoju prvu zbirku aforizama.

-Radili ste, takođe, i na polju medija. Da li mislite da je danas dovoljno slobode govora u Sloveniji?

-Za to pravo se treba izboriti. Moji aforizmi su uvek bili politički. Kada sam ih predavao urednicima, uvek su nešto precrtavali i izbacivali. Te sam aforizme onda skupio, dodao sam neke nove, i dao sam ih drugom uredniku. On je, takođe, neke odstranio, ali ne iste. Tako sam objavio sve. Nisam znao da je to opasno. Zbog aforizama sam imao zabranu dve godine da objavljujem.

Petan je od 1966. godine objavio petnaestak knjiga aforizama i preveden je na više od trideset jezika.

Da mi je znati, šta je Bog mislio,                   
pre nego što se latio stvaranja sveta?!

Političari se nadmeću sa Stvoriteljem.
Bog je iz ničega stvorio svet,
a političari se trude da od sveta stvore veliko ništa.

U politici je pamet smetnja
za pametno upravljanje.

Vlast je sredstvo da ostaneš na vlasti.

Menjam komunističku prošlost
za kapitalističku budućnost.

U Sloveniji preovladavaju privredna društva
sa neograničenom neodgovornošću.

Mafija je najveći izvoznik iz Slovenije.

Kad tranziciju izvedemo do kraja,
biće opet sve kao što je bilo.

Godine 1945. bilo je Oslobođenje,
četrdeset pet godina kasnije Osamostaljenje,
sada čekamo još samo na Otrežnjenje.

Glad je najbolji aperitiv.

Kako svariti glad?

U ratu su pobednici svi koji su preživeli.

Sahranili smo dva vojnika.
Jedan je bio pobednik, a drugi poraženi.
Oba su, međutim, bili jednako mrtvi.

Trebalo bi da se plašite tigra od papira!
Ako je napravljen od novinskog papira.

Protiv cenzure se najuspešnije boriš tako
što ništa ne pišeš.

Ćutanje je diplomatski jezik.

Ja sam genije, ali vas molim,
nemojte da me potkažete.

Njegova prošlost ima vrlo dobre perspektive.

Filozofirati znači govoriti pametno o glupostima.

Sanjam u bojama.
Moji snovi su crni.

Poslednji najbrže napreduju.

Kajem se samo za one grehe
koji mi nisu bili ugodni.

Juče sam pitao dvadesetogodišnju lepoticu:
- Gospođice, gde ste bili pre trideset godina?

Konačno sam pronašao ženu koja me razume.
A već u sledećem trenutku pojavila se nedoumica:
Ako ona razume mene,
s njenim razumom je neki ozbiljan problem.

Jednačina nesrećne ljubavi:
Jedan, plus jedna, jednako troje.

Ja sam rasista.
Sviđaju mi se samo crnkinje.

Tvoja žena ima samo jednu manu:
Sviđa mi se.

Za svaki lek se nađe bolest.

Smrt je, zapravo, kraj bolesti.

Bojim se lekara.
Leče ti bolest koju uopšte nisi imao.

Jednog dana moraću, ipak, da umrem.
Ali već danas vam garantujem da će se to dogoditi
bez moje saglasnosti.

Šta mislim o smrti?
Reći ću vam čim umrem.

Mislio sam.
Zato me više nema.

  (Sa slovenačkog preveo Aleksandar Čotrić)
                 Duhoviti umiru od smeha, Mitar Mitrović

 

Duhoviti umiru od smeha je knjiga izabranih aforizama Mitra Mitrovića.
Recenziju su napisali prof. dr Ratko  Božović, Aleksandar Čotrić, Ilija Marković i Radivoje-Lale  Bojićić.

Knjiga predstavlja siže iz 38 objavljenih knjiga.

Izdavač knjige je Savez književnika u otadžbini i rasejanju - SKOR, Beograd - 2009.

Mitar Mitrović je rođen 5. XI 1933. godine u Podličku, kod Svetog Stefana. Gimnaziju je učio u Budvi, Danilovgradu i Kotoru. Maturirao je u Šapcu. Studije veterinarske medicine završio je u Beogradu, gde i danas živi.
Radio je kao upravnik Studentskog grada u Novom Beogradu.
Piše poeziju za decu i odrasle, aforizme, epigrame, haiku poeziju, humoreske i kratke priče.
Član je Udruženja knjževnika Srbije,  Crne Gore i
Udruženja novinara Srbije
i Crne Gore.

Izbor aforizama iz knjige "Duhoviti umiru od smeha"

-Ćutim kad stariji pričaju. Volim da slušam kad neko laže.
-Znam da ste veća budala od mene. U tome je vaša veličina.
-Skoro smo ostali bez vojske. A kada budu pohapsili i sve mafijaše, ostaćemo i bez policije.
-Kome je dao Bog, daće mu i Bogorodica.
-Mafija je u panici. Policija je počela da se meša u njene poslove.
-Djeca plaču dok su mala. Kad porastu, plaču njihovi roditelji.
-Batina ima dva kraja, ali su oba kod moga tate.
-Moj tata često viče u snu. Jer preko dana ne sme od mame ni da pisne.
-Tata je iz prodavnice doneo konzerve za psa - ali je deda bio brži.
-Moja mama zna matematiku bolje od mene. Ona studira na pijaci.
-Mene deda uvek sačeka ispred škole. A onda ga ja odvedem do kuće da ne zaluta.

 

 

          Zbirka aforizama Kradljivci vrlina, Silvestar Ištuk

 
Aforističar
poetsko-filozofskih opservacija

 Piše: Jovo Nikolić

Silvestar Ištuk je dugogodišnji literarni stvaralac koji je ostvario pozamašni  opus  u oblasti poezije i proze. Svojom novom knjigom aforizama, sentencija i gnoma  Kradljivci vrlina koju je nedavno objavila Naklada Društva hrvatskih književnika HB iz Mostara, još jednom je pokazao svoje vještine satiričara, filozofa i svjedoka našeg vremena. Na 140-ak stranica knjige autor ispisuje svoje poruke koje zvuče iritirajuće, ontološki, refleksno, i iznad svega, otrežnjujuće za sve koji ih gledaju očima realnog čitaoca, onog koji želi da istražuje naše naravi, da bude samokritičan i kritičan preme sebi i drugima.

"Ovo su kratke forme koje su nabijene značenjima. Svaki aforizam gotovo da može biti tema nekom dužem uratku. Odnosno, čitatelj koji pomno čita i meditira o ovim aforizmima otkriva da i sam može ispričati pozadinsku priču, u više inačica, koja bi mogla biti širi kontekstualni okvir napisanom aforizmu. Uz to i poruka je vrlo jasna i jaka koju valja otkriti, osjetiti i naravno promisliti kako bismo je mogli primijeniti u svome svagdašnjem životu i radu."- ističe u recenziji Ilija Drmić.

"Realizacija ideje slijed je estetskih normi, nepisanih, ali ukorijenjenih u samom autoru koji ima svoj način jezičnih konstrukcija pomoću kojih ostaje prepoznatljiv, donosi svoj pečat konstrukciji izraza kroz ritmičnost, jednostavnost, protočnost i sveprihvatljivost određenog i, samo autorovog senzibiliteta. Time je ova zbirka rijetkost u književnom korpusu, svojevrsno biserje, kao što to čini, recimo, Stipe Golac u svojih osam naslova istoga žanra." -mišljenje je drugog recenzenta Fabijana Lovrića.

Inače, Silvestar Ištuk je rođen 1945. godine u Donjoj Drežnici kod Mostara i do sada je objavio više knjiga poezije i  5 zbirki aforizama (Kockice razbijenoga uma, Put u središte misli, Slatka gorčina, Silvestrizmi, Blještavilo lažnog sunca ). Ovo je njegova  šesta zbirka koja ima tematske odrednice: Dobro i zlo, Istina i laž, Sloboda i odgovornost, Novac i pohlepa, Licemjerje, Ljubav, mržnja, zloba, Totalitarizam i demokracija, Sindrom iracionalne demokracije, pravda i nepravda, Škola i život, Ekologija, Poroci, Vožnja, Misli opće prakse, uz dodatak poznatih autora i njihovih izreka.

Ištuk se bavi univerzalnim temama, dijapazon stvara-laštva nisu dnevno-političke meditacije. Njegovo mišljenje naginje filozofskim opservacijama. On zna da iznese mišljenje, da ga jezički oblikuje i nagna čitaoca na razmišljanje. U pojedinim aforizmima preovladava mudrost, što im daje odlike narodnih poslovica, u drugima je očigledan paradoks, suprotnosti koje se privlače i odbijaju, u nekima je primijetna doza gorčine, pojedine misli su konstatacije koje opominju i ukazuju na mediokritetstvo u svim segmentima društvenih prilika.

Ovu kao i prethodne Ištukove knjige pročitao sam od prvog do posljednjeg aforizma. Umjesto rezimea, predočavam izbor aforizama iz knjige Kradljivci vrlina, a čitaocima  preporučujem da  je i oni pročitaju i sami izvedu zaključak.

Dijete ne možemo kazniti što govori istinu
jer je maloljetno.

Moja sloboda je slatka,
ali je tvoje robovanje meni još slađe.

Gladan čovjek nikada neće otvoriti radio prije paštete.

Majci je u naručju dijete lakše
ako je dobilo na težini koji kilogram više.

Ako luđak stavi carsku krunu,
pravednika čeka užarena.

Diktatori i vojskovođe
dobrovoljni su davatelji tuđe krvi.

Na vrhu hijerarhijske piramide samo je jedan ludi.
Svi ostali su u kategoriji zbunjenih.

Buduća revolucija manje će jesti svoju djecu
jer su je mnoga djeca već napustila.

Nisi zadovoljio sve uvjete na natječaju;
imaš povišen IQ.

Gospodine direktore,
nemojte pomisliti da sam se navratio
po Vaše mišljenje.
Imam i ja svoje Vi!

Baš me briga za stanje obrazovanja
kad su moja djeca napustila školu.

Posijecimo palme!
Slabo nam idu suncobrani.

Moje vrijednosti potvrđuju mnoge žene,
iz razloga što ni jedna nije moja.

 

 

 

 

 

 

           Silvestar Ištuk

    Zbirka aforizama Posna obećanja, Nebojša Borovina, 2009.


U izdanju OO SPKD "PROSVJETA" iz Vlasenice, pojavila se knjiga aforističara Nebojše Borovine pod nazivom "Posna obećanja". Na sedamdesetak stranica predstavljeno je oko 180 aforizama. "Borovinina žaoka ne bira, on jednako dobro primjećuje, pored egzisten-cijalnih, političkih i drugih problema i one probleme koji su svakidašnji, obični. Ako dirne u neki muški problem, ni ženama ne ostaje dužan." - napisao je u knjizi recenzent Milan Stojanović. Da bi knjiga ugledala svjetlost dana pomogle su lokalne uprave opština Vlasenica i Han-Pijesak.

Nebojša Borovina je rođen 1955. godine u Han-Pijesku. Dugo je živio i radio u Sarajevu. Danas živi u Vlasenici. Objavljivao je u banjalučkom  satiričnom časopisu Nosorog, na lokalnom radiju i televiziji. Borovina je zastupljen u nekoliko zbornika i pregleda aforizama, a ušao je  i u Antologiju aforizama BiH -Protesti moždane mase.
Knjiga Posna obećanja je prva njegova samostalna zbirka.

Izbor aforizama iz knjige Posna obećanja :

Medvjedi su bili zaštićeni zakonom
do pojave tjelohranitelja.

Iskusan robolovac
sitnu ribu peca,
krupnu - kupuje.

Da hoće proći i ova demokratija
pa da opet živimo kao ljudi.

Bicikl je prevozno sredstvo za staržnjicu
- noge opet pješače.

Mi smo svijetla tačka Evrope.
Fenjer je u našim rukama.

Podnio je ostavku
kada nam je bilo najteže.
Od tada nam je mnogo lakše.

Kad lopov postane političar,
više to ne radi volonterski.

Posvetili smo punu pažnju kriminalu.
Zato i funkcioniše tako dobro.

Ljudožderi izumiru.
Potrova ih pokvarena hrana.

U fizici se isti polovi odbijaju
a u demokratiji - vjenčavaju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                       Aforistični esej o Srbima

 
Piše: Ilija Marković

Narodu treba reći pravu istinu, a ne kako je bilo.

Istina je lekovita. Zato je gvozdena pesnica dozira zarđalom kašičicom. Ako ćemo pravo, svakome se moglo desiti ono što se samo Srbima događa. Srbi su veliki narod. Nema rata koji ih može zaobići.

Srbin koji bar jednom nije poginuo za srpstvo nije patriota. Drugi tvrdi: „Da nisam patriota, od mene ne bi bilo ništa.“ Patriota koji se busa rodnom  grudom mrvi zemlju. Kad patriotizam nadire u talasima, podlokava zemlju. Ne zna za granice – na ničijoj je zemlji.

Narodu koji ne zna u čemu je vic pričaju bajke. Kad je politika sve, lako je izbezumiti narod da niko ne primeti. Od naroda koji se pravi ludim luđi je samo vladar koji se pravi pametan.

Pametne Srbe može da spase samo luda sreća. Ako je sreća u nesreći, onda smo mi najsrećniji. Da nismo kubertenske sreće, ne bismo učestvovali u svakom ratu. Kada se rat objavi svima istovremeno, iznenađenje je pola uspeha.

Pri tom vreme radi za nas. Niko ne propada tako dugo kao Srbi.

Srbe krasi podanički mentalitet i neviđena hrabrost. Čim se oslobode jarma, legnu na rudu. Zato igraju s promenljivom srećom. Redovno gube. Slično je i s vlašću. Najbolje je čuva onaj koji se gubi. Ako je Veliki Vođa gubio deo po deo, bar je sačuvao vlast u celini. Što je Veliki Srbin dobio na vremenu, Srbi su izgubili na prostoru. Što su Veliki Srbi dobili u veličini, mali su izgubili u većini. „Veliki Srbin viši je od malog Srbina za nečiju glavu.“ Srbi su dovitljivi: kad nisu u smrtnoj, u životnoj su opasnosti.

Srbi sa dna kace trezne se raskolom.

Nekada je Srbija bila kojekude, a sada gde-gde. Ko to kaže Srbija je mala, ne laže. Veća riba guta manju. Velika Srbija – Srbiju.

Pitamo se, pitamo se: „Možeš li da ne daš ono što nemaš?! Možeš ako si Srbin.“

Srbija mora biti velika. U postojeću ne mogu da stanu svi problemi. Velika Srbija je deo kopna nastao raslojavanjem kore velikog mozga. U stvari, Velika Srbija je ćorak. Usmrtio je više Srba nego svi bojevi meci.

U katodnoj  cevi metak je reč: „Probio sam medijsku blokadu. Pucao sam u televizor.“

Srbi imaju rešenje za sve. Jedino ne znaju šta će sa sobom. Srbi su mali narod. Nijednom problemu nisu dorasli.
_______________________________________________________________________________________

          Dobro došli u svijet ubleha, Grafiti Bosne i Hercegovine

Đorđe Latinović, Dobro došli u svijet ubleha, Grafiti Bosne i Hercegovine, Međunarodni centar za mir, Sarajevo i UNS „Geto“; Banja Luka, 2008

LAGAN KAO RADOST

          Često ste gledali tu neobičnu sliku. Omaleni, suvonjavi igrač daje gol iz nemoguće situacije, u sudijskom vremenu. Dok on radostan leži na travi stadiona, po njemu popadaju ostala desetorica iz ekipe. I još nekolicina sa rezervne klupe. Po svim teorijama o izdržljivosti materijala, strijelac pogotka bi pod tom težinom preminuo kao prenapregnuti beton. Ali, ushićenje kod postigutog gola tolika je radost da niko ne misli o težini. U normalnim uslovima, toliko ljudi na jednom čovjeku, bilo bi tragično. Radost je lagana, čitaoče, pa se radosnom i kaže kako „leti“!

           Htjeli – ne htjeli, evo nas kod knjige; „Dobro došli u svijet ubleha“ Đorđa Latinovića, a u izdanju banjalučkog „Geta“, s podnaslovom „Grafiti Bosne i Hercegovine“. Ovaj inteligentni aforističar ( jer ih ima i s površinskog kopa! ), osmjelio se na hrabar zadatak: da u knjigu smjesti, što od knjige bjrži ko' đavo od krstitelja. Ovo mi je jedan od najtežih trenutaka u spisateljskom zanatu. Ako je podložno kritici sve što je javno objelodanjeno, kako lamentirati nad pisanim porukama, koje žele sakriti svog počinioca! Da smo na nekoj drugoj teritoriji a ne na ovoj na kojoj smo se zatekli, grafiti bi imali i drukčiju namjenu i drugačiji karakter. Urbana plemena, pod zastavama fudbalskih klubova, podgrupe, podkultura, podastirači ispisani na zidovima. Sprejom, kredom, ugljom za maskaru facijales! Na sociološkom planu, neki su grafiti direktni krivci za psihološki rat, koji se širi u zemlji tobožnjeg mira, raspirivači teške mržnje. Koja ne umije da „leti“ kao radost postignutog gola. I s ove, i s one, i s te strane „dobro došli u svijet ubleha“ mač je s nekoliko oštrica. Šestoperac! Jer je,  kažimo, nekoliko grafita ljude od kuća svojih otjeralo. Razumije se da je Latinović imao dobre namjere, skupljajući i na svijet izdavajući te tragikomične zapise, kao realnost u kojoj smo učesnici i žrtve.

            Naravno da je od opšte koristi da imamo nekakav uvid u mentalno stanje pisaca po zidovima: „Jeftino plačem po sahranama“, „Mrzim sve što ima osnovnu.“, „Probudite me kad umrem“, „Biti ili ne biti pitanje je koga.“, „Bacio je oko na mene a ja sam mu ga bacila nazad“, „Šta bi bilo od nas da uključimo mozak“, „Pubertet je kao ženski glas mutira iz „ne“ u „da“.

             Medij jeste poruka, ali kad je medij popločan dobrim namjerama, često se nađete u srcu pakla. Bilo, bi dakle, mnogo bolje da ne živimo u „zanimljivim vremenima“. Što bi rekao Kisindžer: „To što sam ja paranoik, ne znači da neko neće da me ubije“!

               Kao i umjetnost, ljudi su se žanrovski opredjelili. Pred sami rat, učenici su se u jednoj Gimnaziji izdijelili na četiri – pet grupa. Slušajući iste profsore, učeći iz istih udžbenika, govoreći istim jezikom. S korpom kontrakulture ispod đačke klupe. A dan nakon promocije Latinovićeve knjige, izvjesni su grafiti ustrašili jedno naselje.

               Zato iz čistog kukavičluka pristupam alternativnim blejačima, koje Latinović ovako definiše: „Blejači su žargonski naziv za grupe mladih sa periferije koje se okupljaju ispred kafana u centru grada, ne ulaze u kafane već isključivo stoje ispred jer nemaju novca za piće. Uglavnom ne pričaju ni o čemu i sebe nazivaju blejačima. To je neka vrsta protesta.“

               Radost je negdje drugdje. Ona je „laka“ pa je odletjela, nakon postignutog gola. U sudijskoj nadoknadi vremena i prostora.

Prikaz napisao Branko Čučak

 _____________________________________________________________________________________

        I posljednji Mohikanac je ispred nas, priredio Grujo Lero

Zbornik radova sa 5. bijeljinskog susreta
aforističara

Izdavač: Nosorog, Banja Luka, 2009.
Urednik:Grujo Lero
Recenzent: prof. dr Zorica Turjačanin
Karikatura: Jugoslav Vlahović
Tiraž: 500

Izbor aforizama iz knjige:

Nedeljko Blažić

Evropa je kod nas
napravila bum.
Razbacani smo po cijelom svijetu.

Nebojša Borovina

Štrajkači se vraćaju na radna mjesta
- moraju i oni malo da odmore.

Živko Vujić

Direktor je zloupotrijebio položaj
u kome je sekretarica
najviše uživala.

Srđan Dinčić

Džabe babi što ima naočare
kad ne vidi
gdje ih je ostavila.

Rade Đergović

Otadžbina zove.
Mili moji, kud koji.

Slobodan Živanović

Naš narod ne živi dugo,
ali- dugo umire.

Dragan Ilić

Očitali ste nam lekciju iz demokratije,
a sad nam recite gdje da potpišemo.

Ranko Lalović

Nekad je kum bio zakletva,
a sada- žirant.

Milan J. Mihajlović

Rat nikome dobra nije doneo.
Moraš sam da uzmeš.

Dragan Rajičić

Umri muški!
Ne daj doktoru mito.

Stevan R. Stević

U savremenom braku
muž i žena žive zajedno,
a uživaju odvojeno.

Vasil Tolevski

Između mene i žene ima hemije.
Bacila mi je kiselinu u oči.

Nenad Ćorilić

Izgubili smo sve ratove.
Tako smo pokazali da smo miroljubiv narod.

 

 

 

 


Grujo Lero

 

 Učesnici 5. bijeljinskog susreta
aforističara 2008.

 

                  Prikaz knjige Aforizmi  Vječeslava Krsmanovića

Piše: Đorđe Latinović

NOVI SATIRIČNI POREDAK

  SMIJEŠAK POBUNE

Ovih dana u izdanju Matične biblioteke iz Istočnog Sarajeva iz štampe je izašla  knjiga satiričnih aforizama, dugogodišnjeg aforističara Vječeslava Krsmanovića. U početku bješe riječ. I dođoše aforističari i stvoriše aforizam. Poslije je nastala Knjiga aforizama, sveta objava religije smijeha, najmasovnija vjera na svijetu kojoj pripadaju ljudi ( autori i čitaoci ) najrazličitijih nacija, klasa, vjera, rasa, polova i uvjerenja. U toj su knjizi sabrana djela najboljih aforističara sa svih strana zemlje,  od najranijih dana do našeg doba. Kao forma književnog izražavanja, u svim svojim verzijama i vrstama aforizam se odlikuje: kratkoćom, sažetošću, jasnoćom, suštinom, jezgrovitošću, a posebna vrsta satiričnih aforizama i duhovitošću, višesmislenim značenjem, paradoksom, neočekivanim obrtima u iskazu itd. Umjeće pisanja aforizama je posebna vještina slična klesarskom zanatu, kada majstor klesar kleše veliku gromadu kamena, do te mjere dok ona ne poprimi jasno prepoznatljiv i vidljiv oblik nekog predmeta. Tako je i sa mislima, aforističar kleše misao dok ona ne postane tako kratka, jasna i britka, da može opstati sama bez viška riječi.

            Knjiga Vječeslava Krsmanovića, skromnog naslova Aforizmi, tematski obuhvata širok raspon naših društvenih, političkih i socijalnih tema od vremena komunizma i socijalizma, preko ratne turbulencije koja je prohujala bivšom Jugoslavijom, do savremenih tranzicijskih neprilika i «dječijih bolesti» novokomponovane demokratije i divljeg kapitalizma u domaćoj bosanskohercegovačkoj verziji. Pored klasičnih aforizama  knjiga sadrži nekoliko epigrama i duhovitih minijatura koje su po formi bliže narodnim poslovicama, pošalicama i do/po/skočicama. Pregnantnošću iskaza, u knjizi se posebno ističe Satirična tipologija, u kojoj autor u skladu sa izvornim, najstarijim određenjem aforizma kao definicije, duhovito, ponekad ironično i sarkastično definiše, ocrtava i karakteriše specifičan soj i vrstu ljudi koje je donijelo naše vrijeme. Karakterologija likova našeg vremena obuhvata: optimiste, pesimiste, lažove, siromahe, amoralne, zabrinute, budale, lopove, razne skorojeviće, instant mudrace, «biznismene» lažne patriote itd. Predmet autorskih preokupacija u duhovitoj formi u ovoj knjizi su i druge svakodnevne životne teme kao što su odnosi među polovima, sudbina, jezik, religija i vjera, u kojima dominira posebna vrsta misaonog ili filozofskog aforizma koji je po svojoj refleksiji bliži klasičnoj sentenciji, misli ili izreci nego satiričnom aforizmu. Tako sročen aforizam djeluje kao „kritika svega postojećeg» u svijetu prepunom ljudske gluposti, laži, kriminala, eksploatacije ljudi, mentalnog terora i svakovrsnog nasilja. Na taj način aforizmi kao zvijezde repatice koje iza sebe ostavljaju svjetleći trag na nebu, iza sebe ostavljaju misaoni trag o našem vremenu. Aforističari su jako štedljivi na riječima, mada ne štede nikog drugog, naročito ne političare. Dobar aforističar je škrt na riječima, a bogat i raskošan na mislima. Danas, njegovo veličanstvo  aforizam je sve kraći i manji. Aforizam je kad prebijem rečenicu na pola da napravim dvije kraće i bolje. Aforizam je put kojim se najkraće ide. Jednom je neko tačno primjetio: «Satiričari su čudni ljudi: bore se protiv onoga od čega žive.»  U ovoj knjizi Vječeslav Krsmanović nastupa kao nasmijani filozof, socijalni kritičar i dobrodušni anatom društvene i političke stvarnosti. U narodu postoji  naziv «mudra luda», za nekoga ko ozbiljne stvari kazuje kroz šalu i smijeh. Satiričar i aforističar je u iskazu pomalo sličan njemu. Aforističar je Forest Gamp književnosti. On se pravi lud i naivan, mada je prije pametan i lucidan. Često govori neobičnim prikrivenim jezikom ono što narod dobro zna i osjeća, a iz nekog razloga ne saopštava.

            Ova knjiga sadrži nekoliko dubokih filozofskih aforizama poput ovog: «Ne treba ulaziti na ona vrata na kojima nema praga tolerancije.»  Najbolje zvuče oni aforizmi koji udaraju s neba, pa u rebra. Tako u jednom Krsmanović kaže: «Ljude možeš najlakše preći kada sa njima uspostaviš mostove saradnje.» Današnji rok trajanja aforizama nije velik, jer živimo u vremenu ubrzane istorije. Ipak, mnogi od satiričnih aforizama iz ove knjige Vječeslava Krsmanovića vjerujem preživjeće «kraj istorije» i ostati da svijetle poput znakova pored naših stranputica: «Ko leži na parama mora ih nekad i oprati; Zaspalog na lovorikama najteže je probuditi; Ne znam šta ću sa sobom glava mi je u kapitalizmu, duša u socijalizmu a stomak u tranziciji; Najsigurnije je u nacionalnim vodama pune su profesionalnih spasilaca; Ko god je snimio našu političku situaciju  puko mu je film; Politika je kurva najviše voli svršen čin; Što pas nebi pojeo sa maslom, naši predstavnici u nekim organima progutaju bez problema s kiselom; Svi smo porijeklom od majmuna osim gorile koja je nastala od čovjeka; Prije je iza uspješnog čovjeka stajala žena a danas mafija; Jedino muž ne primjeti šta ženi viri iz očiju; Ako je žena ko' avion niko ne traži crnu kutiju; Krivac mirno spava ako je sudija lego' na rudu; Otvorenom pismu ne treba marka, dovoljno je samo nalijepiti onog kome je upućeno; Kad nemamo pametnijeg posla obično idemo na radno mjesto; «

          Recenzenti knjige su Milovan Vitezović i Đorđe Latinović. Iako autor, u bilješci o piscu samoironično navodi da  je «ova zbirka  prva koju je objavio, a nadamo se i posljednja», mi smo sigurni da nije.

______________________________________________________________________________________

                                  Aforizam je fenomen podneblja

Piše: Ilija Marković

Aforizam je reč, rečenica, priča, roman. Alfa i omega srpske satire.

Aforizam je kap istine u kojoj se prelama more gluposti, prvo slovo klinastog pisma, tri misli u dve reči, slatka mala tajna na vrhu jezika, karikatura u kojoj su se reči nacrtale, književno delo u nastavcima – nastavlja se tamo gde pamet stane.

Da nismo odlepili, ne bi aforizam bio svetska marka, zvezdana prašina rodne grude. Aforizam je fenomen podneblja. Na našoj vetrometini ukrštaju se ruže vetrova i jebivetri. Da bi satiričar bio na visini zadatka, mora da se drži zubima za vetar. Ili, malo drukčije, da humor nije od boga dar, ne bi aforizam bio piš božji. U svakom slučaju, da nije gluposti, za aforizam se ne bi ni znalo. Ako se ne izrodi u aforizam, glupost je jalova.

Aforizam je jedinica za zbilju – kad dara prevrši meru, satira dobije na težini. Satira je čudna biljčica. Najbolje uspeva gde ima korova. Gde buja korov, aforizam je sjaj u travi.

Stoga nije satiričaru do rupe u saksiji, već do zemlje u rupi.

Satiričari nisu kritičari svake vlasti, već samo gluposti koja vlada. Hvataju se u kolo s budalama – da bi imali informacije iz prve ruke.

Aforistična misao ukorenjena je u našu tradiciju. Životne sokove crpe iz vrhova vlasti. Da nije tako, ne bi satiričari bili dželati koji ne skidaju glave, već oreole. Satiričar koji zna gde je vlast tanka, uvek izvuče deblji kraj. Zato je aforizam naš krajolik – slika neprilika.

Kad bi satiričari registrovali sve gluposti, ne bi bili satiričari, već statističari.

Bez drskosti nema satire. Bez vlasti nema drskosti. Ponavljanje je majka mudrosti. Satiričari pišu o drugoj vlasti koja pravi iste gluposti. Ako vlast ne bude držala do aforizama, moraćemo sve iz početka.

Šta je satiričar hteo da kaže, rekla je stvarnost. Prema tome, satiričar izmišlja ono što vidi. Da nam se sve ne dešava pred nosom, daleko od očiju javnosti, ne bi aforizam bio isečak vidokruga.

Reči su opasnije od dela. Satiričar ne sme da napiše što vlastodržac uradi. Za sve što napiše satiričar ima pokriće. Ćebe. Aforizam je zračak nade u moždanoj ćeliji, blesak duha nad blesavom zbiljom, poslednji bedem odbrane.

Najmanja književna forma je najveći izazov. Manja forma od aforizma je – jezik za zube.
_________________________________________________________________

         Prva zbirka aforizama Živka Đuze Prognoze iz vode

 

Krajem prošle godine iz štampe je izašla prva samostalna zbirka aforizama  Đivka Đuze iz Mrkonjić Grada pod nazivom Prognoze iz vode. Izdavač je JU Kulturni centar "Petar Kočić" iz Mrkonjić Grada, recenzenti su Dubravka Nikolić i Miladin Berić. Na osamdesetak stranica aforističar iznosi svoje stavove o svemu što ovaj svijet čini  apsurdnin pod plaštom vremena koje je bilo, jeste i biće.Živko Đuza je mnogo toga uočio i iznio u ovoj knjizi.

Evo nekoliko izabranih aforizama:

Dobro smo se organizovali. Jedni dižu prašinu, drugi je bacaju u oči.

Ako je suditi po posmrtnom govoru, za pokojnika dolaze bolji dani .

Umjesto prst, opet smo na čelo stavili slijepog vođu.

Zakopali smo ratne sjekire. Sad lomimo koplja.

Kod nas je demokratija silno zaživjela, jer je silom nametnuta.

Zagovaraju korjenite promjene da bi nam zatrali korijene. 

Ponavljanje je majka znanja. Drugi roditelj nije poznat.

Što su vicevi masniji, duhovna hrana je sve siromašnija. 

Švercerski kanal je presječen. Šverc se do daljnjeg odvija rijekama i putevima.

Besplatno školovanje je bilo uvod u besplatan rad.

Živko Đuza  je rođen 1953. godine u Podrašnici kod Mrkonjić Grada. Piše pjesme, priče i aforizme. Objavljuje u raznim listovima i časopisima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

     Reagovanje Sabahudina Hažialića iz Sarajeva na tekst SRNE

 Aforizam u ekspanziji

KO NIJE SA NAMA- DOĆI ĆEMO PO NJEGA

(Jovi Nikoliću)

Lijepo...I inspirativno. Ali, kako ja velim, to je uvijek subjektivno viđenje objektivne stvarnosti koje ne mora značiti reflectio auditore kompletnog oblika predstavljenog u aforizmima ovog ili onog satiričara. Pogledaj: http://sabahudinh.tripod.com/aforizmi/ jer ponekad mi neko može i mora biti drag, ali istina treba biti na prvom mjestu. Na ovom linku se nalazi recenzija Aleksandra Čotrića za moju knjigu ABECEDNA AZBUKA http://www.zikison.net/zikison29_files/zikison29.htm objavljenu januara 2009.g. (i jos 5 recenzija je u knjizi dok je fenomenalan design uradio Mazos). Istovremeno, zamjenik sam urednika ŽIKIŠON-a http://www.zikison.net/Satire_and_Humor_files/Satire_and_Humor.htm i... ne znam zbog čega nisi naveo da postoje veze i drugačije osim objavljivanja aforizama sui generis u časopisima i van ove države. A u Pljevljima ovog vikenda sam i BH selektor i mene su pozvali da izaberem (mada sam ih ja molio da oni odluče..., ali su insistirali cijeneći moj rad) koga da povedem sa sobom i ja sam odabrao Bojana Bogdanovića a nisam nekog drugoga, zar ne? Da li to govori malo i o meni jer cijenim Bojana baš kao i tebe. I, nemoj zaboraviti da sam 30 godina u književnosti i da sam u pjesničkim kako ovdje tako i u svijetu a eto i u Antologijama aforizama (ti si odabrao jedan od desetak koje sam poslao i to poštujem jer tada ih nisam ni pisao mnogo, ali za sve dođe vrijeme).
Moraš se, i to ti kao, zaista, iskreni prijatelj kažem, osloboditi balasta pretpostavljenih mogućnosti usmjerenih isključivanju osoba kao što sam ja iz ovakvih tekstova.

Ali, c'est' la vie, dragi kolega. Ovaj tvoj tekst neće promijeniti moje mišljenje prema tebi kao vrsnom satiričaru, ali...molim te da budeš malo pažljiviji ubuduće jer nas ima jos koji pokušavamo, ali i uspijevamo biti na pijadestalu onoga što ti veliš da "...Ulazeći u genezu ovdašnjeg aforizma, kao što sam napisao u predgovoru knjige "Protesti moždane mase" (Antologija aforizama BiH), uzimam sebi za pravo da primijetim da ovaj vid književnog stvaralaštva - kako u FBiH, tako i u RS - još i danas drže na marginama ne samo kritičari i izdavači, nego i sami pisci koji su prilično inertni, jer ne rade dovoljno na utemeljenju aforizma..." Mislim da se to promijenilo od tog predgovora do danas.

Jer ja sam PISAC i to certifikovani (Radovane III) koji je u posljednjih 12 mjeseci aforizam podigao u FBIH na mjesto na koje određene kolege pokušavaju bezuspješno uraditi godinama (a to je približiti ga široj javnosti preko PR, advertising pretpostavki omotanih pretpostavljenim književnim očekivanjima). Tu je bio i, za sada bezuspješan, pokušaj uspostavljanja asocijacije BH satiričara ali ima vremena jer je i Bog stvarao svijet sedam dana... I, pretpostavljam da si vidio i moj tekst u OSLOBOĐENJU od 17.4.2009.g. gdje i tebe pominjem. Ali, ko tebe kamenom, ti njega kruhom, zar ne? Idemo dalje u nadi da ćes u nekom novom tekstu biti malo pažljiviji jer to je u interesu, prije svega, književnosti sui generis na ovim prostorima. A ako i ne budeš, to je tvoja odluka. Ničija druga. Ali, šteta, jer mogla je biti krasna priča.
__________________________________________________________

       Aforizam u ekspanziji, Srpska novinska agencija SRNA

OSVRT:
 "KO NIJE SA NAMA - DOĆI ĆEMO PO NJEGA"
   
Piše: Jovo NIKOLIĆ


BIJELjINA, 10. JUNA (SRNA) - Dok sam radio kao recenzent na Antologiji balkanskog aforizma (za BiH) - koju je priredio makedonski književnik Vasil Tolevski - i dok sam, kao autor, pripremao Antologiju aforizama BiH (pod nazivom "Protesti moždane mase"), koja je 2008. godine izašla iz štampe, došao sam do saznanja koja do tada nisam imao.

Kada je riječ o aforizmu balkanskih prostora, činjenica je da je na njegov razvoj, osim ostalih književnika, važnu ulogu odigrao Poljak Stanislav Ježi Lec. Njegovi kratki, oštri, duhoviti, satirični, jetki, misaono široki i ugledni aforizmi ponukali su mnoge da razmišljaju na sličan način. Među sljedbenicima tog pravca značajno mjesto pripada i piscima iz BiH.

Savremeni aforizam Republike Srpske (RS), evidentno je, ima dominantnije mjesto nego ista vrsta stvaralaštva u Federaciji BiH (FBiH). Nekolicina satiričara iz prvog entiteta su poodavno ušli u antologije satire koje su objavljene u zemljama okruženja, a neki su uvršteni i u svjetske antologije aforizama i misli (Jovo Nikolić, Slobodan Janković, Borislav Mitrović, Nebojša Ivaštanin, Stevan Stojičić, Božo Marić i drugi).

Među značajnije pisce aforizama u FBiH spadaju: Bojan Bogdanović, Ismet Salihbegović, Ekrem Macić, Frano Vukoja, Silvestar Ištuk, Marinko Ćavar, Muharem Omerović...Međutim, to su solo prodori velikih entuzijasta, zasnovani na kvalitativnim pomacima u sopstvenom građenju paradoksa i drugačijeg mišljenja.

Ulazeći u genezu ovdašnjeg aforizma, kao što sam napisao u predgovoru knjige "Protesti moždane mase" (Antologija aforizama BiH), uzimam sebi za pravo da primijetim da ovaj vid književnog stvaralaštva - kako u FBiH, tako i u RS - još i danas drže na marginama ne samo kritičari i izdavači, nego i sami pisci koji su prilično inertni, jer ne rade dovoljno na utemeljenju aforizma.

Uobičajena je praksa da pjesnici, pripovjedači, romansijeri, humoristi i razni drugi književnici usputno pišu i aforizme. Rijetki su oni koji se isključivo i intenzivno bave ovom kratkom formom.

Slobodan sam reći da je ovdašnji aforizam dugo opterećivao dnevnopolitički humor, igra riječima, opširnost u ispoljavanju misli, manjkavost paradoksa, misaonosti i jake satirične žaoke. Očigledno je da autori nisu mnogo radili na stilizaciji svog književnog izraza.

Međutim, na satiričnoj sceni, u posljednjih petnaestak godina, pojavili su se brojni pisci koji sve aktivnije i prodornije plasiraju satirično mišljenje, popravljajući pređašnje premise i doprinoseći ekspanziji aforizma na ovim prostorima.

Književne večeri i promocije objavljenih knjiga sve su češće i imaju dobru posjećenost publike. U medijima se pojavljuju afirmativni prikazi ostvarenja ove vrste i aforizam spontano ulazi u književnost kao kratka forma koja ima budućnost.

Autori iz RS su uglavnom naslonjeni na satirični štampani i elektronski časopis "Nosorog", koji izlazi u Banjaluci, i na medije i publikacije satiričnog korpusa u Srbiji ("Ošišani jež", "Etna", "Alma", "SatirArt", "Žikišon" i dr.).

Među aktuelnim aforističarima u ovom entitetu su već pominjani Božo Marić, Nebojša Ivaštanin, Slobodan Janković, Borislav Mitrović - a posljednjih godina i Đorđe Latinović, Miladin Berić, Živko Vujić, Grujo Lero, Nedeljko Blažić, Stevan Stević, Nebojša Borovina i drugi.

Antologija aforizama BiH ("Protesti moždane mase") prvi je javni i zajednički nastup aforističara.

"Oni koji su delili i dele građane BiH po nacionalnim i verskim ključevima - zajednička su tema aforističara. Njihove ...obmane, krađe, gluposti, drskosti i laži ujedinjuju autore koji protiv toga protestuju moždanom masom. Bez obzira na napore nacionalnih lidera da izmišljaju i uvećavaju podele, ova antologija, zapravo, pokazuje frapantno mnogo mentalitetskih, kulturoloških i socijalnih sličnosti između dva entiteta i tri naroda u jednoj državi" - napisao je u recenziji ugledni aforističar iz Srbije Aleksandar Čotrić.

I, za kraj ovog osvrta, evo i nekoliko aforizama autora iz RS:

1. Slobodan Janković (Banjaluka):

Bili smo osuđeni na pobjedu,
ali nas je naredba Vrhovne komande spasila
u posljednjem trenutku.

2. Nebojša Ivaštanin (Gradiška):

Ideja nije loša,
pod uslovom da nikome ne padne na pamet
da je ostvari.

3. Živko Vujić (Banjaluka):

Finansijski inspektori
sve manje gone profitere.
Site mačke ne jure miševe.

4. Borislav Mitrović (Nova Topola):

Ne znamo gdje je branik otadžbine,
a nestali su i drugi dijelovi.

5. Grujo Lero (Bijeljina):

Srce je najbolji čovjekov prijatelj.
Samo ga jednom u životu izda.

6. Božo Marić (Banjaluka):

Mirovni sporazum za Bosnu:
Hrvate u Hrvatsku, Srbe u Srbiju,
muslimane u Tursku.
I mirna Bosna.

7. Jovo Nikolić (Koraj)

Pomozi, Bože, ako te ima.
Ako te nema, reci da se ne nadamo.

8. Đorđe Latinović (Gradiška):

Ko nije sa nama -
doći ćemo po njega.

9. Miladin Berić (Banjaluka):

Krajnje je vrijeme da uđem u politiku.
Više ni sam ne vjerujem u ono što pričam.
 _____________________________________________________________________________________
 Prikaz knjige Protesti moždane mase u sarajevskom listu Global