NA PRVOM STE MJESTU

     Simić je objavio osam knjiga aforizama, devet knjiga priča i dve zbirke pesama, kao i niz dramskih tekstova. Ko poznaje Simića pisca ne zna da je on i ugledan psihijatar i autor mnogih radova iz oblasti medicine, među kojima su i knjige Sve o depresiji i Sve o narkomaniji.

     Pred nama su aforizmi izabrani iz knjiga Najcrnje je crveno (1992), Ratni profiter (1994), Vozi, Miško! (1998), Siminom ulicom (2007) i Rijaliti šou (2018). Aforizmi su hronološki poređani, pa je knjiga i osobeni vremeplov – satirična vizija našeg društva u toku poslednje tri decenije.

     Svi aforizmi su u okviru jedne rečenice. No, iako su najkraći, Simićevi aforizmi su vrhunski. U čemu je tajna poetike sažetosti?

     Svi aforističari pišu i jednorečenične aforizme, ali Simić sporadičnu praksu promoviše u poetiku. Da bismo preciznije predočili ovaj poetički novum, podsetimo se u najkraćem strukture aforizma – da je to dvodelni paradoksalni iskaz: u prvom delu se kazuje jedno, a u drugom se to implicitnom oprekom negira. Kako Simić uspeva da dvodelnu operaciju sažme u jednu rečenicu?

     Motiv prilagođavanja literarnih formi tempu modernog doba ovde je uzgredan pošto je aforizam najkraći književni žanr. Raison d`etre sažimanja umetničkog iskaza nije ekonomičnost izraza, kao u informatici, već da intenzivira prostor i vreme, da u iskaz smesti što više smisla i sadržaja, da iskaz ne ostane u apstraktnoj sferi refleksije već da provocira i akciju, angažman. Kako ostvariti to čudo – reći više i efektnije na manjem nego na većem prostoru? To najbolje uočavamo na najkraćim aforizmima, poput sledećeg, sazdanog od samo dve reči: Prednjače srednjaci. Prvi stilski rez je izostavljanje podrazumevanog – kod većine autora, mahinalno vođenim usmenim obrascem kazivanja, aforizam bi počeo rečima: U našem društvu... Izostavljanjem mesta radnje poruka nije svedena na adresu, a širom otvoren iskaz aktivira čitaoca da ga sam dogradi (poetika otvorenog dela).

     U Simićevoj strategiji sažimanja značajnu ulogu igra sintaksa. Inverzija je proizvela mnogo jači efekat no što bi učinila standardna sintaksa (subjekat – predikat). Srednjaci su inverzijom, uz opisnu, dobili i vrednosnu konotaciju: državom vladaju ljudi koji nisu samo prosečnih sposobnosti već su i nečasni, bez moralnih skrupula. A imenica srednjak je i folklorni sinonim za sintagmu srednji prst, koja označava uvredu na ostenzivnom, primitivnom nivou. Ironijska distanca prelazi u sarkazam.

Glavnu ulogu u Simićevoj spisateljsko-poetičkoj invenciji igra metaforična leksika, istančan sluh za značenjski i asocijativni kapacitet reči. Naša mapa metaforičnih reči sadrži samo markantne kote, Simićeva mpa je kao poentilistička slika. Simić je velemajstor u razabiru značenjskog potencijala reči.

     U aforizmu Pišu oštri, zabranjuju tupi zapažamo kolokvijalno skraćenje prideva oštroumni i tupoglavi. Skraćeni pridevi oštri i tupi grade kontrast kakav pridevi usvojoj punoj dužini ne bi mogli. Dok su oštroumni kontemplativne naravi a tupoglavi lenjog duha, i jedni i drugi su u društvenoj pasivi. Epitet oštri konotira borce za slobodu, a tupi cenzuru. Aforizam Glave su potučene do nogu sažima naznačeni odnos drugim metaforama; folklornom leksikom, a nadrealnom slikom.

     Svi poimamo značenje aforizma: Ubi ga prejaka reč, reče islednik rodbini. Svako ko zna sudbinu Branka Miljkovića i njegov stih Ubi me prejaka reč uvideće i metafizičku dimenziju sintagme prejaka reč. No, Simić ne ostaje u sferi metafizike. Realistički sažima narativ život – smrt, odnos fizike (mahom politike) i metafizike: Reč koja ubija: pali!

     Iako gradi poetiku sažetosti, Simić ne limitira aforizam na jednu rečenicu – i sam je napisao mnogo aforizama od dve rečenice – narativni izazovi i slojevite opservacije ne mogu uvek da se sažmu u jednu; on je samo uvideo da poetika sažetosti ima mnogo veći potencijal no što spisateljska praksa pokazuje.

     Folklor je Simiću čest izvor nadahnuća. Pridev poslednji, u značenju najgori, sudara se sa glagolom stići, koji u epskoj svesti zrači snagom i samopouzdanjem: biti kadar stići i uteći. Sukob ovih narativa je tragičan: Kad si poslednji, sve te stigne. Nama kroje kapu ljudi od akcije a ne misli: Daju sve od sebe da sve uzmu. Igra reči dati – uzeti kazuje mnogo više od sukoba dva tabora. To su sudari ne samo dve etike već i dva mentaliteta.

     Evo i porazne analogije – ljudi su involucijom pali ispod etosa biljaka: Kad je sunce predsednik, u stranku mogu da se učlane samo suncokreti.

     Simić ne idealizuje tradiciju. Folklorni idiom oteto, prokleto ovako je aktuelizovao: Oteto, prokleto slatko! Reč slatko sažima prijatan osećaj svih čula, ali ovde nije samo ironična dogradnja narodne izreke već i porazna poruka – otimača bi bilo više da potencijalne pljačkaše ne sputava strah od kazne.

     Turobnu dijagnozu Dno je naš plafon poentira oksimoronska metafora: Mi rastemo u dubinu.

     Simićevi aforizmi prepliću lokalno i globalno. Na prostoru minimalnom.

Kad su se venčavali jad i beda, Srbija je uhvatila bidermajer.

Svaka roba nadje svoga kupca, bilo da je u poziciji ili u opoziciji.

Oni koji rade o glavi najlakše nalaze strane investitore.

U našem restoranu nema hrane i pića, ali smo čuveni po ljubaznosti i gostoprimstvu.

Dvoglavi orao je ptica-selica.

Nama je svanuo mrak.

Naši su svačiji.

Na kraju svoje dugogodišnje karijere mogu da kažem da mi je najžalije što nikad nisam uspeo da se zaposlim.

Poklonu i gradjanima Srbije u zube se ne gleda.

Prazne glave nastupaju punom parom.

Novi državni praznik Srbije: Dan mrmota!

Nas i Rusa, trista tajkuna!

Najviše se piše o nepismenima.

Sa optimizmom možemo gledati na budućnost nešeg pesimizma.

Dragi gledaoci, imate li vi oči?!

Ako imaš sve, nemaš ništa protiv.

Neko će morati da plati što niko nema para!

Decu nam donose rode, a odnose medjunarodni avioni.

Ko živi u nacionalnom zanosu, nikad nije podstanar.

Naša istorija je toliko slavna, da uopšte ne sme da se pojavljuje u javnosti.

Zbog problema sa definisanjem državnih granica, gradjanima ćemo naplaćivati carinu po kućama.

Sedi malo s nama, pa kad dodje tvoja stranka, spojićemo stolove.

Nema kraja našem počinjanju.

Čim smo odlučili da budemo poštena stranka, odmah su nas napustili svi karijeristi i profiteri, tako da trenutno nemamo članova.

Truljenje je urodilo plodom.

Deco, ko mi na karti pokaže granicu Srbije, postaće političar!

Napravio je budalu od sebe, čime je pokrenuo serijsku proizvodnju.

Uživeli smo se u umiranje.

Bio sam u nacionalnom restoranu  –  naručio ubistvo i popio batine.

Imamo mnogo stranaka, ali srećom sve su u istoj partiji.

Predsednik neće popuštati, jer ne želi da unosi zabunu u narodnu uzrečicu.

Zajednički kazan, to je pakao.

Ako umre Srbija, nemamo dovoljno teritorije ni da je sahranimo.

Ko je mogao i da pretpostavi da će biti onako kako je moralo da bude.

Ne znam kud plovi naš brod, ali se vrlo teško diše na ovoj dubini.

Prolili su krv, odlili mozgove i oprali ruke.

Ako je ovo majka Srbija, jadna nam majka.

Počećemo moralnu obnovu čim se dogovorimo oko provizije.

Možda bi oni koji su nam poverovali još bili živi, ali ko bi se sada raspravljao sa idiotima.

Jedino nam smrt ne gine.

Na izborima u ludnici uvek pobedjuje Napoleon.

Kad juriša na vetrenjače, Don Kihot oblači srpsku narodnu nošnju.

Kad kriminalci donose zakone, to je savršen zločin.

Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram.

Teoretski smo dobro potkovani, a praktično smo osedlani.

Istine o vetru ne pišu se po pesku.

Ko jednom klekne, svejedno mu je kome se bogu moli.

Kad trutovi ovladaju košnicom, uvoze med.

Kad je narod nepismen, pisac je nacionalni izdajnik.

Nije važna boja zastave, ako je na pola koplja.

Kad kriminalci postanu policajci, kartoteka postane porodični album.

Gde se mišljenja preko noći menjaju, tu zore ne treba čekati.

Satiričar  – jedina moguća karijera u Srbiji.