NA PRVOM STE MJESTU

Portal za satiru

Нова књига афоризама Стевана Р. Стевића " У чамцу за спасавање"

Издавач: Књижевна заједница

”Васо Пелагић” Бања Лука

Рецензенти: Војин Тривуновић и Живко Вујић

Година издавања: 2020.

Тираж: 300


Избор афоризама за сајт
Ј. Николић


Млади су у центру пажње, 

али је њихова пажња далеко од центра збивања…


Кад поново будемо спремали босански лонац, 

у њему више неће бити меса. Остале су само кости…


Они који живе од свог рада носе радно одијело. 

Осталима је довољно да носе ташну и машну.


Експрес ресторан: Брзо будеш услужен, а још брже изађеш напоље…


Каријера једног политичара: Стид га било. Више није…


Купи и ти сине диплому… Немој да будеш глуп као тата који је морао да заврши факултет.


Не гледај идола преко плота. Могао би да га упознаш…


Треба бити нормалан, али, не ваља претјеривати...


За остварене успјехе у раду добио сам фотоапарат. 

Сад могу само да се сликам...


Сви ћемо ми отићи у рај. 

Пакао смо преживјели на земљи.


Само код нас у саобраћајним незгодама учествују и паркирана возила…


Негдје се дешава да дух изађе из боце, 

а негдје да црви изађу из конзерве. Код нас се дешава и једно и друго…


И наши политичари говоре стране језике.
Али, својим ријечима…


Кад нема свадбе, добро дође и сахрана.
Добро се једе, а понегдје буде и музика…


Док смо млади, пијемо да заборавимо.
Касније, пијемо да се сјетимо…


Док смо били млади и ми смо дисали једном душом. Сад свако дише за себе.


Ми немамо проблема са несташицама воде. Нама је вода стално до грла.

Рецензије

Стеван Стевић

„У ЧАМЦУ ЗА СПАСАВАЊЕ“, афоризми


Већ у предговору овог рукописа, аутор нас је претекао. Преговорио је у предговору суштину спасавања чамцем. На тај начин је олакшао евентуалним критичарима његовог дјела да га на лакши начин открију, али и да га оцијене. Такође, трасирао је и пловно корито за увођење читалаца у нову афористичку ријеку. Ја сам доста воде „попио“ из Стевићевих претходних афористичких токова, тако да ћу слободно завеслати и кроз овај рукопис.


Притоке главног ријекотока у којима је потрага за чамцем за спасавање су метафорично изказане кроз циклусоидне афоризме: Ванредно стање је код нас редовна појава, Ми више не живимо. Остављени смо заглављени у животу, Нема више Нојеве барке. Вријеме је да саградимо чамац за спасавање, Због одласка младих у иностранство, држава нам све више личи на старачки дом и Остајте овдје. Треба неко и да нас сахрани.


Послужићу се у разоткривању Стевићевих афоризама, тих краткорјечних мисаоница дугог даха, исказом из jeдне моје књиге: Није исто кад некога вода избаци и кад некога избаци поплава. У првом случају имамо утопљеника, а другом добијамо најгоре људско смеће и људе-смеће, као посљедицу поплавног вала. Тај вал је земљама које пролазе кроз такозване транзиционе процесе баш добро подваљен од страних буржоаских кругова, али и од домаћих другова, који су под плаштом патриотизма увалили национ у бестрагију дужничког ропства и генерацијске патње.


Овај Стевић је све то видио и на њему својствем начин, афористичким параболама приказао, описујући стварност из које се може извући укрцавањем у чамце за спасавање, веслајући последњим атомима снаге ријеком одводницом из жабокречине понирућих домаћих токова.


Ови афоризми су сви окренути човјеку. Они су способни да га окријепе, подигну из материјалног, моралног и духовног посрнућа. Они ће људе жедне слободе моћи напојити. Дати им снагу! Они су минијатурни романи о животу, односно о беживотности и животарењу. На изворима ових афоризама има доста поја, да се сва „стада“, наша, али и комшијска могу напојити надом.


Стевић тражи излаз. Латио се пера и клеше чамац за спасавање.


Зна Стеван да је наш човјек повријеђен и споља и изнутра. Зна да се наш човјек налази на животној раскрсници. Остати или отићи, то стоји на знаковима, тамо гдје се рачва пут. Зна да га овдје вребају небројене опасности. Зна, крене ли даље, опет ће живјети у неком стању неизвјесности. Зна да је најгори осјећај бити тијелом тамо, а душом амо.


Ова Стевићева афористичка књига представља штиво, приручник за разумијевање стварности. Шта год да пише и поручује, он је окренут човјеку. А, човјек овдашњи, чим спозна себе, осјети, као да му је генетски усађено генерацијско ванредно стање, да је он обична, свакодневна, жива, редовна појава предодређена патњи. Прилагођавајући се том и таквом стању. Тако је, како је свијет постао. Разликују се само технологије и методе. Оне су напредовале док је човјек и друштво назадовали, остајало обесправљено. То стање наш аутор описује као заглављеност у животу. Нема те силне наде која би нас могла извући. Нема ни Потопа, иако су силници свијета све „потопили“, па повремено подижу поплаве, избацујући на површину најгори слој људи који ће им вјерно служити у владању, подразумјевајући и ове наше, балканске просторе, иако смо ми на Крају свијета. Стевић констатује, митски, јер нас мит, па и мито добрано држе, али нема више ни Нојеве барке, јер она више не би могла представљати наду за опстанак човјечанства и продужење врсте, ионако, на њу би се укрцали Управници свјетом, а стадо би оставили да се утопи. Зато писац, оптимистички упозорава, скреће пажњу да је дошло вријеме градње чамца за спасавање. Међутим, у његовој оптимистичкој мисли о спасењу јавља се извјестан жал. Јер, оде ли снага младости, њихови преци ће морати доживотно, неограничено да живе. Старост неће имати ко да сахрани. Погубили би се, и као људи, али и као национ.


Упркос свему, чамац би требало изградити. И весла поставити на њега. Вјежбати на сувом, учити се како дочекати неки нови вални талас наде, али и знати како се одбранити од поплаве којекаквих старјешина који би нас опет, погрешним правцем могли упутити.


Основна порука Стевићевих афоризама постројених у овој књизи је, остајте овдје и будите веслачи своје судбине. Наравно, јасно је писцу да књиге, па и ова афористичка немају моћ да мијењају стање у којем је заробљена, колонизована људска снага, али овим јаким штивом се може подићи читалачка воља и мијењати свијест. Овдје људи морају доћи у властито ментално стање, да је дошло крајње вријеме за отпор. Дефиниција нашег општег стања стварности могла би бити – знамо ко нас јаше, а говоримо да нас кичма боли због реуме.


Стевић је написао још једну сјајну књигу. Препоручујем да је читате, ако ништа научићете поступак градње чамца за спасавање. Злу не требало.


Војин ТРИВУНОВИЋ


СЛАМКА СПАСА У ЧАМЦУ ЗА СПАСАВАЊЕ

(Над збирком афоризама У чамцу за спасавање коју потписује Стеван Р. Стевић)


Moже ли било која рецензија више рећи од оног што је аутор написао у предговору ове књиге? Ту је све речено о књизи и аутору, о стању нашег Брода и његовим кормиларима, о насушној потреби за Чамцем за спасавање и одласцима у непознато, у „боље сутра“... Садржај збирке одредио је њен наслов. Вријеме у којем је настајала ова збирка је вријеме масовних одлазака са ових простора. Између тих неколико бриљантних уводних редова могу се наслутити потреба и прочитати мотиви за писање ове врло добре књиге афоризама У чамцу за спасавање, Стевана Р. Стевића.


Имајући то у виду, шта преостаје рецензенту осим покушаја да ускочи у чамац за спасавање, да одшкрине корице ове књиге и тако читаоцу олакша сусрет са тематски разноврсним Стевићевим кратким опсервацијама. Поље интересовања овог врсног афористичара је веома широко, рекло би се, и врло плодно. А како и не би било кад је ово његова четрнаеста књига ове, код нас, све популарније кратке форме. Сам тај податак је довољан да потврди како је Стеван Р. Стевић, сасвим оправдано, познат и признат афористичар, не само у домаћим оквирима, већ и много шире.


Зашто нам је потребан чамац за спасавање? Па зато што су „од нас сви већ давно дигли руке, па сад тражимо само сламку спаса.“; зато што „Лађе су нам потонуле, брод се насукао. Остао је само чамац за спасавање.“; зато што су „Учинили нам услугу: умјесто појаса за спасавање, добацили су нам штрањгу за вјешање.“; зато што „Јавне институције све више подсјећају на азил за удомљавање незбринутих партијских кадрова.“; зато што „У врелим љетњим данима најбоље је спавати поред отвореног фрижидера. Свакако је празан…“; зато што „На прославу прве годишњице матуре дошла је цијела генерација. Окупили су се испред њемачке амбасаде…“; зато што „Некада смо се хвалили својом паметном дјецом. Сад се хвалимо својим паметним телефонима.“; зато што „До скора је бар неко од нас стајао усправно. Сад су сви накриво насађени.“; зато што „Телевизија је сервис за прање и подмазивање мозгова широких народних маса.“; зато што; зато што...


Зашто нам је потребан чамац за спасавање? Зато што Брода нема... Кормилара има, али због тога што их има таквих какви су, Броду и није могло бити спаса.


Нема Нојеве барке, има чамац, а у чамцу сламка. У чамцу за спасавање сламка спаса. Али, без компаса. Сви смо – и млади и стари – не у Броду, већ у Чамцима. Па, куд који – мили моји! Неки у властите виле и јахте, неки преко двије-три границе, неки на пут без повратка. Први немају потребе да било гдје иду, други морају до бољег сутра да би постали нечији робови (са могућношћу повратка), трећи до „бољег сутра“ да би постали гробови (без могућности повратка).


А нас? Нас – све је мање! А како и не би било кад „Због одласка младих у иностранство, држава нам све више личи на старачки дом.“, примјећује аутор оно што сви виде, осим властодржаца којима је важно да им џепови буду пунији, а што се држава празни, то им је најмања брига.


Титаник је размонтиран да би потонуо прије него што су погашена његова свјетла. Од шест буктиња никад више заједничког пламена. А дијелови Титаника још плове као Чамци за спасавање, и бјежање. Куда – зна се, докле – не зна се, због чега – зна се. О томе ова књига безмало сваким својим афоризмом зорно свједочи.


Стевићев афоризам има све, али немају сви све. Има све добре особине доброг афоризма, има свакодневни живот као подлогу за писање, има уочене појаве и недостатке друштва у коме живи као теме за осуду, има жељу да стање мијења и поправља... При томе, нема страха од оних који производе страх, који пријете кризама, страх од оних којима су страх и криза оружје за манипулацију широким народним масама.


Писцима афоризама се понекад отме па напишу нешто вриједно, па иако знају да нису написали афоризам, не могу да одбаце то што су написали, па то сврстају у афоризме. Занимљиво је шта за такве афористичаре каже књижевник, филозоф, уредник, антологичар Витомир Теофиловић, велики познавалац сатире и афористике код нас и у свијету:

„Свесни су и такође врло битне одлике стилски и значењски ваљаног афоризма – да не сме да буде само чиста, апстрактна мисао, већ мора увек да има потпору у неком стварном стању или збивању. Још увек је честа заблуда код многих афористичара и свих других писаца са наглашеном интелектуалном нотом да је чисто умовање посебно вредно, да има статус филозофског исказа или изворне мудрости...“ Па наставља: „Најпре треба истаћи да афоризми по дефиницији нису мисли већ симбиоза књижевности и мисли, с парадоксом као својим есенцијалним, сржним својством. Мисли спадају у просторе филозофије и науке...“ По њему „што је чистија мисао у афоризму, његова вредност је мања“. Ова опаска никако не умањује квалитет ове књиге, али је потребна као наук писцима афоризама, јер су многи (па и потписник ових редова) свјесно или несвјесно склони управо томе. („Побједа је само оно што се постигне без рата.“ „Многи у животу нису имали ништа осим новца…“ „Немамо ми већег противника од нас самих…“ „Изгледа да смо једино ми схватили шта стварно значи утопијски социјализам!?“


„Међународна заједница, друштвена заједница, академска заједница… А још нико не зна шта све то значи.“ „Човјек је био најсрећнији кад је тек сишао са дрвета…“).


Непотребно је истицати да су афористичари тихи и ненаметљиви коректори друштвених деформација, за разлику од оних који те деформације јасно и гласно свакодневно производе и незаустављиво иду даље у својој бахатости и потцјењивачком односу према народу. С тим у вези, аутор примјећује: „Изгледа да наш брод неће брзо потонути. Пацови га још увијек не напуштају.“ А ако дође до тога да га морају напустити, тада њихов посљедњи воз је авион. У земљи у којој ништа није јасно и прецизно дефинисано, па ни национални интереси, за разлику од личних интереса моћника, аутор је јасан: „И ми бисмо се борили за националне интересе, али их не знамо.“ Није зло што обични људи не знају националне интересе (они их добро у себи осјећају), али је зло да они који воде народ то не знају, или неће да знају. Непријатну констатацију разрјешава афоризам: „Спашавајући душу, многи наши преци су изгубили главу. Чувајући главу, многи њихови потомци су изгубили душу.“ Какав ефектан обрт између нас какви смо некад били и какви смо данас. Пред том чињеницом требало би, не да се замислимо, већ да се стидимо. То је можда наша најболнија реалност условљена нашим лутањима и прозападним утицајима у креирању нашег пута. Аутор спушта лоптицу, па погађа директно у суштину свакодневног проблема: „Можда БиХ и неће отићи у Европу, али њени грађани сигурно хоће…“ Јасно је и зашто. Нису томе само разлози материјалне природе. Јачи су они који наслућују бесперспективност. Али, и на том путу дешавају се непредвиђене ствари: „На путу у срећнију будућност, једни су изгубили корак и одустали. Други су изгубили компас и залутали...“, примјећује аутор.


Има у књизи и афоризама о мушко-женским односима. Један који засјењује све остале је: „Иза успјешног мушкарца некад је стајала жена. Сад иза њега стоји партија.“ На (не)срећу, и партија је женског рода! (Ако је неко опсује, зна шта га чека.)


И тако од једног до другог афоризма, од једног до другог проблема у овом Тамном вилајету, када је свима јасно да „Многа питања ће бити отворена тек онда кад неки буду затворени…“ Да се вијековима исцрпљујемо очекујући боље дане, недвосмислено потврђује афоризам:

„Наша прича о бољем животу је као епска пјесма. Преноси се са кољена на кољено.“ Али, нисмо ми било ко.

„Издржали смо и оно што нормалан човјек не би издржао. Ми стварно нисмо нормални…“


Да ли смо нормални или нисмо, нека кажу други и покољења која долазе, али је сасвим нормално било да нам Стеван Р. Стевић понуди ниску бисера нанизаних и спуштених у чамац за спасавање. Остајте овдје, остајте у Чамцу, и спашавај се ко може!


„Ко посљедњи напусти Земљу, нека спусти рампу…“, завршни, али убојити афоризам затвара ову књигу, што би се могло разумјети и овако: Ко посљедњи напусти чамац за спасавање, нека му сламка спаса буде одскочна даска за пливање у боље сутра. Мада је свима, па и том срећнику јасно да чекамо боље сутра са све горим људима. Можда ће бити боље, кад будемо бољи! Нека нам је, кад нема ко други, сламка спаса у чамцу за спасавање на помоћи!


И нека је збирци афоризама У чамцу за спасавање срећно путовање од писца Стевана Р. Стевића, преко Издавача и Штампара, до читалаца, који ће је сигурно, уз велико задовољство, и другима препоручити, као што то потписник ових редова сада чини.

Живко ВУЈИЋ