Izašla knjiga Ilije Markovića "Vaše zemlje nema"

Krajem marta ove godine u izdanju „Kuće dobre knjige“ iz Novog Sada izašla je knjiga novosadskog satiričara Ilije Markovića pod nazivom „VAŠE ZEMLJE NEMA“. Na 868 strana predstavljeni su izabrani aforizmi ovog autora i datumi kada su nastali, uz karikature sa međunarodnih festivala karikature i karikature karikaturista koji su karikirali Iliju Markovića.


Prema riječima autora, da bi knjiga bila dokument vremena, naznačeni su i najbitniji događaji, kada je šta bilo (obračun sa liberalima u Srbiji, doba inflacije, dolazak Miloševića, Osma sednica, vreme ratova, cepanje Jugoslavije i proglašavanje nezavisnosti, Dejtonski sporazum itd.)


U ovom prikazu donosimo tekst pod nazivom "NAJBOLJI AFORIZMI NISU SMEŠNI".

NAJBOLJI AFORIZMI NISU SMEŠNI 

Aforizam je reč, rečenica, priča, roman. Alfa i omega srpske satire.

A je prvo slovo klinastog pisma, tri misli u dve reči, književno delo u nastavcima – nastavlja se tamo gde pamet stane. 


Aforizam je fenomen podneblja. Na našoj vetrometini ukrštaju se ruže vetrova i jebivetri. Aforistična misao ukorenjena je u srpsku tradiciju. Životne sokove crpe iz vrhova vlasti. Otkad je aforizam zaštitni znak (i zaštitni zrak!) obeleženog naroda, satiričar je na visini zadatka - drži se zubima za vetar. Ne haje na upozorenje: “Držite jezik za zubima! Ako su vam zubi oštri!” Zna da je manja forma od aforizma – jezik za zube!


Najmanja formacija je najveći izazov. Aforizam je dug for kratke forme. Što je kraći – for je duži.  Metafora je fora. Prema tome, da formula uspeha nije u definiciji, ne bi aforističar bio vozač Formulacije 1. 


Ko uhvati reč i misao na delu - može se nadati aforizmu. Aforizam je krštenica ukrštenih reči, kres duha. Da palidrvce nije kresnulo šibicu, ne bi izgubilo glavu. Da ekološki vic nije čista zajebancija, ne bi aforizam bio slatka mala tajna na vrhu jezika. Zametak književnog roda. Čim je začet u moždanoj ćeliji, aforizam je blesak duha nad blesavom zbiljom. Izobilje zbilje. Bit ili ne biti. U biti, aforizam je književni kod. Osnovna jedinica za zbilju, dvica – trica u grudnom košu. 


Aforističar odeva misao u minić – da bi otkrio suštinu. Pravo vreme za aforizam je kad satiričar ostane bez teksta. Kada su reči opasnije od dela. Kad niko ne sme da napiše što vlastodržac uradi. Aforizam koji pogađa vlast ne pogađa vlastodršca. On je iznad nje. Ona je ispod njega. Satiričar koji zna gde je vlast tanka - uvek izvuče deblji kraj. Otkad je rekao šta misli o vlasti, vlast misli o njemu. U stvari, o njemu se sve može reći u jednom aforizmu. Samo, ima li smisla trošiti toliko reči? Zato o njemu treba pisati samo lepo – tako da se ne mogne prepoznati. 


Ako čitaoci čitaju između redova i satiričari treba da pišu između redova. Otkad se aforizmi pišu između redova, čitaju se između reči. Prema uputstvu za upotrebu, čitaj kako je: ne treba čitati od reči do reči i ne samo između, nego  u kontekstu reči, čak. Pismeni čitaju red po red, nepismeni – između. 


Dok meri težinu svojih reči, aforističar ne gleda na jezičak. Već na jezik. Brusi ga na tocilu gluposti dok ne nagrabusi. Čim u nevezanom razgovoru sine aforistična misao, veže jezik u čvor. Kako bi znao gde je stao. Otkad je tabu-tema aforizam bez reči, idealna je ravnoteža karikatura bez reči i bez crteža. Aforizam je karikatura u kojoj su se reči nacrtale. Karikatura je slika koju svako ima o sebi. Ili ja o njima: između ludaka i genija samo je jedan Koraks; da vaskrsne Pjer, pravio bi se Toša. 


Satiričar ne može da tvrdi ono što ne zna. A što zna, ne usuđuje se ni da pomisli. Nije očevidac. Samo je nemi svedok. Prema tome, svedoci nisu potrebni. Dovoljni smo sami sebi. 


Stoga ne iznenađuje što je satira čudna biljčica i što najbolje uspeva gde ima 

korova. Gde buja korov, aforizam je sjaj u travi. Izuzetak je, jakako, korovska 

biljka hoću-neću-hoću. Stoga satiričaru nije do rupe u saksiji, već do zemlje u rupi. 


Da se nije učvrstio satirični pogled na svet, ne bismo bili duboko ukopani u svoju zemlju - dublje nismo mogli pasti. Dotakli smo dno, ali nije ono nas. 


Dok se satiričar udubljivao  u problem, mali je kopao jamu. Mali je na dobrom putu da postane veliki problem. Ako je verovati satiričaru, Srbi su mali narod. Nijednom problemu nisu dorasli. Kakav nonsens, takav paradoks: u najmanjem književnom rodu niko nije dorastao Srbima.


Da nismo odlepili, ne bi aforizam bio svetska marka, zvezdana prašina rodne grude. Aforizam je kugla univerzuma. U njemu svako može da nađe sebe. Aforistične misli su energetski napici - napajaju moždane ćelije kiseonikom dok ozonske rupe zjape kao pravne praznine kosmičkih zakona. Naravno, pred zakonom su svi jednaki, ali nije zakon pred svima. Kad je reč o satiri, aforizam je zakon. Ostalo su izmene i dopune.


Kad đavo permutira i odnese šalu, satiričari traže izlaz u izrazu. U lavirintu fraza aforizam je putokaz do izlaza. Dok mrtvo slovo na papiru počiva u miru, kao epitaf, poslednja faza je fraza – nedostatak dokaza. A ko nema jače dokaze, služi se činjenicama. Kad se misao obije o glavu, aforizam rikošetira od oka i uva do moždane ćelije. Da iza svakog vica nije nečija krivica, ne bi aforizam bio koincidencija zbilje i uobrazilje; da aforistična misao nije plod moždane i zatvorske ćelije, ne bi bila zatočenik; da moždana ćelija nije zatvorska jedinica, ne bi aforizam bio zračak nade, kristal oštrih ivica sačinjen od pravilno raspoređenih misli u vidu rešetaka. Kad glupost prođe sito i rešeto, aforizam ostane na cedilu – rešetkama. I zato, za sve što napiše, satiričar ima pokriće. Ćebe. 


Satiričari shvataju globalizaciju kao veliki izazov samo zato što smo svi iz istog mesta, što smo jedan rod. Kad sve ode u majčinu (i očin), i Edipov kompleks dobije na značaju. Da ga nije, ne bi satiričari videli rezultate njegove vladavine. Da puj, pike, ne važi, ne bi Edip bio pljunuti Veliki Brat, Brutalni Brut (Zar i ti, sine Edipe).


Nije vreme za satiru, nevreme je. Važno je kakvo će vremi biti, važnije – kakvo neće. Ora: junačka se pesma ori zemljom koju niko ne ore. Pardon, oru oratori. Oni zabrazdili, a mi nadrljali.  Kad nemate svoje ja, on vam se nametne kao vršilac dužnosti prvog lica. Kad nemate svoj ego, koristite njegov. Cenzor u glavi je njegovo drugo ja. Prvo ga je davno izdalo. Ja? – pa to je zamenica. Zamenica je imenica. U stvari, ja je zamenica, u koaliciji – imenica. Aforističaru je aforizam ne samo vlastita imenica, nego i plod kristalizacije misli. Okončana misao, doumica. Da cenzor ne čita aforizme između reči, već između misli, ne bi bio korektor. Niti bi ispravljao vijuge; a ko ispravlja vijuge - ima pravo. Ispravljene vijuge bliže su cilju. Kad moždane vijuge nabreknu, aforistične misli su sredstva zaštite. Jer, nije bitno šta je pisac rekao, već šta je dežurno uho čulo. Ko zna šta je satiričar hteo da kaže - doušnik je prve vrste. Svaki satiričar je doušnik vlasti. Otkriva joj gluposti koje pravi. Da bude sve gore, nije važno  šta je satiričar napisao, već  šta je hteo da kaže. Vlast je pogodila ne samo šta je satiričar hteo da kaže, već i šta je hteo da slaže. Valjda je pri tom i previdela da je najmanje laži u najkraćoj književnoj formi. Otkad je on prvo lice jednine, ja pa ja je onomatopeja papagaja i daveža. “Av” za govornicom nije što i “av” u avliji. 


Dok se ne promeni vreme za satire, juče će biti bolje. Vreme je najbolji sudija satiričaru, satirični aforizam - ovom vremenu. Da Stvoritelj nije napravio svet na brzaka, posao satiričara bi se ugasio pre nastanka. 


Narodu treba reći pravu istinu. A ne kako je bilo. Ako postoje dve istine, jedna je naša. Jadna je vaša. Stalo nam je do istine. Dalje ni makac. Dok satiričar ne otkrije istinu, gledaćete zvaničnu verziju događaja. Istina nije u sredini, već u središtu aforizma. Jer je aforizam najkraći put do istine. Aforizam je kap istine u kojoj se prelama more gluposti. Naš krajolik, slika i prilika neprilika. Replika. Da se ujeo za jezik, satiričar ne bi zanemeo. Aforizam je jednačina s dve nepoznate – istinom i poluistinom. Gde je istina najjače oružje, aforizam je metak. Kad je sloboda na meti, satirični aforizam je više od toga - bojevi metak. Salva smeha je pun pogodak, pa makar pogodak bio pun sebe. Nema revolucije i evolucije bez metka. Ako je verovati majci otadžbini, uloga moje porodice u svetskoj evoluciji manja je od spermatozoida. 


Međutim, izuzetak potvrđuje pravilo: kad se žvakaća gumica navuče na jezik, ništa od aforizma - ćorak. Metak seksualne kontrarevolucije. Zato se ne treba čuditi što revolucija ne jede svoju decu, već našu. 


Gde politička misao nema veze s mozgom, aforizam je veznik. Gde 

vicevi političara pale, pikavci se posipaju pepelom. U lancu afera politička volja je steznik na visokom nivou. Omča. Karika koja nedostaje. U lancu gluposti aforizam je karika koja ostaje. Gde aforizam ostaje, lanac nedostaje. Da smeh nije zarazan, ne bi nam se političari smejali. Ne bi nas ismevali. Pošto nema eha bez podsmeha, satiričar se ne smeje ničemu. Podsmeva se svemu. Aforizmi su pletenice uvrnutih misli koje satiričaru dolaze glave. Kad kadija uvrće pamet, sudija uvrće uvojke. Dok sude za nedela, uhvate ih na delu. Hrabar satiričar ide mečki na rupu. Mudar političar ne zaviruje ni u mišju. Ko se trese od smeha, ne drhti od straha. Ko se boji, jače aplaudira. Da hrabrost satiričara ne počiva na strahu, ne bi imao pravo da govori u ime naroda, već - obavezu. U ime naroda, a u svoje prezime. Gnomen est omen. 


Da su političari više čitali aforizme, satiričari bi manje pisali. U krajnjem slučaju, da su političari sisali gesla, ne bismo potonuli. Vratili bi nam političari osmeh na lice da su skinuli maske. Na pozorišnoj sceni daske život znače, na političkoj – balvani. Glumci se presvlače u garderobi, političari – na velikoj sceni.


Bez elemenata sirotinjske zabave, politika svršenog čina izgubila bi svaku draž. Satiričaru je draži dražej gorkog smeha od svih nadražaja vlasti. Ako vam politika bode oči, koristite zaštitna sredstva – bodljikave kondome. Polovična pitanja nude polovičan odgovor: kako se političari množe ako se vlast čuva svim zaštitnim sredstvima?! Ako je svaka vaška obaška. Stoga se i ne postavlja pitanje: zašto se samo za jednu vrstu grešaka plaća alimentacija?


Bez drstkosti nema satire. Bez vlasti nema drskosti. Satiričari su nepotkupljivi. Vlast ne daje za satiru ni pet para. Ni satiričari ne daju što nemaju. Kad dara prevrši meru, satira dobije na težini. Ako su satire sve bolje, znači da je sve gore. Mislili smo da ne može biti gore. Da smo pre videli, ne bismo prevideli da gore ne može biti bolje. Ne može biti bolje niko od policije. Gde je vlast predmet posmatranja, satiričar je predmet interesovanja. Predmet pažnje i tražnje. Policija je preduhitrila satiričara. Otkrila šta je hteo da prećuti. Čim je video vaspitnu palicu, znao je da će razgovor biti informativan, vremenski ograničen - dok ne iscuri pesak kroz mokraćne kanale. Ako ćemo pravo, nećemo nigde: nije dara prevršila meru, nego nada. Kada vlast trepne, satiričaru sine ideja; kad otvori oči, sevnu batine. Kada vlast gasi žeđ za istinom, satiričari piju batine: u tunelu usred mraka sevaju batine – osvetljavaju izlaz; dok gumene palice sevaju u mraku, električne odsustvuju na dnevnoj svetlosti; što su pendreci duži, ovlašćenja su šira; kad unutrašnji organi nemaju takta, satiričar igra kako creva sviraju. Ko je na repu događaja - vidi izlaz u smradu. 


Ne bi nam smrad došao glave da se nije prepoznao u aforizmu. Kad su dupeglavci na vlasti, aforizmi su svici. Da je bilo daleko od pameti, ne bi se obilo o glavu. Samo srčani bolesnici znaju zašto piju batine našte srca. Ne bi satiričar nažuljio srednji prst da nije njime upirao u vlast. Zato, satiričari, ne upirite prstom, nego svom snagom. U olovnim vremenima reči dobijaju na težini. Da se ne lažemo, vlast polaže previše na satiru. Ne bi li je ugušila.


Ponavljanje je majka mudrosti. Satiričari pišu o drugoj vlasti, koja pravi iste gluposti. Da satiričar nije originalan plagijator (plagijator se kiti tuđim perom), ne bi prepisivao iz glave. Pre će oblutak naći iskru u kamenu no aforistična misao put do kvrgave pameti. Upravo zato što veću površinu zauzima glava koja je kvrgava. Podešavajući nišanske sprave - pomera pameću. Satiričara pogađa glupost. Da nema mušice u glavi, ne bi bio na nišanu. Sprda se dok mu pucanj u vlast ne dođe glave. Za ime boga, ne pucajte u prazno! Pogodićete u glavu! Pogotovo što neki aforizmi napuste glavu pre no što uđu u nju. 


Nije aforizam u ofanzivi, nego se glupost osilila. Aforizam je reakcija malog na erekciju velikog mozga. Ko nema veze s mozgom nema šta da izgubi. Može samo da dobije. Mali koristi mali jedan posto, veliki – veliki sto posto. Zato je mali u senci velikog. Da nije raslojavanja kore velikog mozga, ne bi aforistične misli bile mehurići: nastaju u dubini, nestaju na površini. Otkad nam punoglavci pune glave, aforistične misli su žabice u močvari. Jer, neki aforizmi ne traju ni koliko tiski cvet. Nestanu pre no što izbiju na svet. Trski koja misli aforizam je slamka spasa. Dok žalosna vrba lije suze nad trskom koja ne misli. 


Vlast je uradila za satiru više od satiričara. Da nije vlasti, satiričari bi pisali o vlastitoj neuračunljivosti. Ko o čemu, satiričari o gluposti. Dok profesionalna deformacija ne učini svoje. U svakom aforizmu ima dosta autobiografskog. Ne može se pisati o gluposti, a nemati razumevanje za nju. Ne grebu se satiričari o vlast, već o budale. Zato i ne čudi što se satiričari hvataju u kolo s budalama – da bi imali informacije iz prve ruke. 

I u najboljim satirama vlast se ne prepoznaje. Zato što se ne menja. Sve teče, ništa se ne menja. Jedva smo vas prepoznali! Uopšte se ne menjate! Ponavlja se stara priča. Dok ne preraste u aforizam. Aforizam je kraj priče. 

Sve je drukčije, samo su preokupacije satiričara iste. Treba ošinuti po slabostima, ali gde naći toliki bič? Aforizam je bič koji puca na vrhu. Lako je sada šibati po slabostima. Gde ste bili dok je Bič Božji terao svoje?! Ako je aforizam mač sa dve oštrice; ne čudi što su satiričari otupeli oštrice, ali ne i vrh. Vrh je dno. Vrh ne drži vodu. Već dno.


Teško je satiričara ubediti u suprotno kad sve obrnuto vidi naopako. Satiričar ne misli kao ostali svet: ništa nije kako je; klatno se klati obratno; šestica je devetka; nula je broj jedan (0 = 1). Aforizam je, pored navedenog, i broj. Satiričar sumnja u svaku dobru nameru loše vlasti. Kao što vođa ne misli kao normalan svet. U tome je tajna njegovog uspeha. Niko ne ume kao satiričar da ne razume. Dok se vlast ne urazumi, satiričari će biti okupirani glupošću. Usud satiričara je što se ne usuđuje da kaže ono što ne može da smisli. Ko traži smisao u besmislu nadomak je aforizma. Jer, aforizam koji nema smisla bolji je od aforističara koji nema pojma. Na domaćem terenu aforizam je vezni igrač - između odbrane gluposti i nervnog napada. Satiričaru od nerva glupost ide na živce. Kaligula je imao satirični nerv, a njegov senator konjske živce. Satiričari nisu kritičari svake vlasti, već samo gluposti koja vlada. Otuda i neprimereno pitanje: “Što je Vlada budala?” Da nije poremećen sistem vrednosti (posvedočiće vam svaka budala!), satiričar bi materijalizovao svaku glupost vlasti. Kad je aforističar u procepu između vlasti i gluposti, aforizam je kopča koja nedostaje. 


Aforizam je pilula protiv začeća gluposti. Afrodizjak koji golica moždane vijuge. Ako vam se glupost mota po glavi, aforistična misao je moto u motovilu. Kad je glupost inicijalna kapisla, aforizam je u zametku, u metku. Ako se ne izrodi u aforizam, glupost je jalova. Bez pogotka nevina je meta, što znači da je svako nevin dok se ne utvrdi. Da se ne drži gluposti kao pijan plota, satiričar ne bi ovaplotio misao. Kad se rupa na plotu oploti, rodi se aforizam. Da nije brabonjaka, ne bi satiričar ušao satiru u trag; da istraga nije u toku, ne bi za počiniocima tragali najbolji, ali ne i najbrži. Ko je kadar stići i uteći, nije među trkačima. 


Aforizam je interpunkcijski znak. Apostrofira glupost. U svakom slučaju,  da nije gluposti, za aforizam se ne bi ni znalo, niti bi se knjiga aforizama o gluposti prodavala kao luda: “Ne budite ludi! Glupost se isplati!” Prema tome, kad bi satiričari registrovali sve gluposti, ne bi bili satiričari, već statističari. Lupali bi pesnicom o sto posto. Sva rešenja su na stolu. Svi problemi su na stolicama. Gde um ne stoluje, stolica umuje. 


Rešavanje problema počinje od definicije – aforizma. Prema tome, kako će neverne Tome znati u čemu je problem, ako ne znaju u čemu je vic. Ako ćemo pravo, srpski sindrom je u tome što ne znaju za poraz. Stoga narodu koji ne zna u čemu je vic pričaju bajke. Andersenove su za malu decu, a ne za velike Srbe. Prinčevi su iz bajke. Naš je dojahao iz basne. Mada bi basne bile jasne da na kraju nije naravoučenije. Kad se završava naravoučenijem, aforizam je basna: dosta ste žvakali, sada preživajte – dosta je naravoučenija, da čujemo basnu.   


Da se u moru problema najbolje ne snalaze ajkule, ne bi aforizam bio rt dobre nade. Oko zračka nade. 


Vođa i satiričar dobro sarađuju – prvi pečati, drugi žigoše. Snaga satiričara je u njegovoj uobrazilji. Nemoć tiranina – u njegovoj uobraženosti. Kad on govori, muze ćute. Njegov gnev je opravdan. Pišući o svemu i svačemu satiričari ga i ne spominju. Satiričari bi mu podigli spomenik, ali ne znaju – gde kopati. Napravili bi ga od blata, ali im je ponestalo materijala. Kal, glib, blato, mulj – zemlji svejedno u čemu će se valjati. Dakako, nije svako za spomenik, niti svaki spomenik treba blatiti. Da je manje spomenika, bilo bi više životnog prostora. Obradivih površina. 


Nadmašili smo Domanovića. On je vođu stvarao u mašti, mi na javi. Svi protiv jednoga – san. Jedan protiv svih – java. Ako ćemo pravo, Domanović je rođen pre mene. Ko je posle njega? I vođa je nadvisio Domanovića - sve nas je izvrgao ruglu. Svako ima vođu kakvog zaslužuje, a mi i većeg od sopstvenih zasluga. Da nije kako je, ne bi vođa imao pravo na profit. U svakom aforizmu učestvovao je s 50%. Otuda i upozorenje: ne zbijajte šale s vođom! On svakom poklonjenom aforizmu gleda u zube. Domanovićev vođa je slep. Naš sve vidi, sve zna, sve može. Ne menja pravila u toku igre, već pravilnike. Najveći kunst je pobediti sto puta jačeg neprijatelja - izgubiti sto puta od istog. Da nije rezultat nerešen, ne bi nas laž pobedila, a istina porazila. 


Naravno, nije neophodno da vođa bude slep, već da mu slepo verujete. Zato ne čudi što su Srbi dalekovidi. U svakom vođi vide slepca. Odnosno u svakom slepcu vide sebe. Da se pobeda ne ogleda u ogledalu, ne bi bila na drugoj strani. Vlast će se pre prepoznati u krivom ogledalu no u pravom aforizmu. Upravo zato što je ogledalo krivo dok se ne dokaže suprotno. Veni, vidi, vice versa. Nije nego. Dođoh, videh smeh. Ko se ogleda u krivom ogledalu, ima pokriće za svaku karakternu crtu, za svaku grimasu na licu zemlje. U stvari, aforizam je grimasa na licu zemlje. Prema tome, ko se ogleda u njihovom ogledalu, krajičkom oka može da vidi kraj sebe. Isto se hvata satiričaru koji od konca ne vidi njegovu senku ili od njegove senke vidi svoj konac. Da nam se sve ne dešava pred nosom, daleko od očiju javnosti, možda bi stvarnost i mogla da se ušije koncem iluzije. Pogotovo što konac delo krasi dok se mrsi. Gde se mrsimudi omrse, gola istina posti. Ko udene konac u udarnu iglu, alal mu oko snajpersko! Otkad su satiričaru zapušili usta, bolje čuje vapaj Srbina u pustoj zemlji: “V-o-đ-e-e-e!” 


Gde je aforizam poslednji atom snage, aforistika je atomistika, nauka koja se bavi mistikom atoma. Da bi rasvetlila strukturu misli u nukleusu (hokus-pokus-nukleus) aforizma, vlast razvija sliku u mračnoj komori. U njoj svako vidi sebe u drugom svetlu. Kad bi satiričari sveli slabe tačke društva na nule, izazvali bi lančanu reakciju, zato što je nula ogledalo brojnih aforizama. Stoga se aforističar drži pravila: ni dana bez aforizma, ni mraka bez Njegove Svetlosti. (U stara dobra vremena važila je kurativa: ni dana bez retka, ni noći bez metka.) Srpska satira repetira redovnim obrocima – ubojitim aforizmima. Aforizam je junak našeg doba. Izborio mesto pod suncem gluposti. Žeteoci prve vrste vežu sjajne aforizme u snopove svetlosti. U sjajnom aforizmu je njegova svetlost. I Njegova Svetlost i naš mrak. 


Da nije Njegove Svetlosti, ne bi bilo sjajnih aforizama. Sjajan aforizam je živa žeravica. Grom iz vedra duha. Ako neće grom u koprive, hoće aforizam. Svetli trenuci su kad aforizmi sevaju. Kad rasteruju olovne misli. Gde je istina najjače oružje, aforizam nije samo svetleći metak, već i ha-ha-haubica. Kad je nevreme vreme za satiru, zaštitna sredstva su salve smeha.


Aforizam je tempirana bombona. Dojava lažna - bomba prava. Nije samo detonator, već i detronator. Otkad je dostigao zenit, najviše se udaljio od onih na koje se odnosi. Stiričari zagledani u štap gube se u senkama Njegove Svetlosti. Kad satiričar vidi svoju senku, zna koliko je sati. Kad je napravio magarca  od  sebe, našao se u svojoj senci. Da Njegova Svetlost ne baca najveću senku kad je u zenitu, ne bi aforizam bio zlatna nit u zenitu, dupli pas malog i velikog mozga, kojom mali mozak šije veliki. 


Sjajan aforizam je bez senke, božja iskra ozarene duše. Božja čestica. Da nije mraka, ne bi ugledao svetlost dana. Kad ugleda svetlost dana, pomrači slavu Njegove Svetlosti. 


Aforizam je tračak u mikrokosmosu. Dok je mali mozak u senci velikog, Njegova Svetlost biće predmet sjajnih aforizama. Dok se ne upali zeleno svetlo, paliće se na gurku. Dok prolazi na crveno, crno nam se piše. Kao što je laž tačka u kojoj se seku dve istine, aforizam je svetla tačka u kojoj  se seku interesi dva sveta. U sjajnim aforizmima optimista vidi svetlu tačku, pesimista – optičku varku. Bez obzira na to što svetle perspektive stvaraju optičke varke. Što vidi kurje oko, nije za priču. Već za aforizam. Da iz tupog ugla i kocka nije okrugla, ne bi sjajan aforizam tražio Diogena. Naravno, da je Diogen naš savremenik, dobio bi po fenjeru. Aforizam osvetljava put kojim se ređe ide. Satiričar ne vari glupost. Udara nitne. Glupost je muholovka na koju se lepe satiričari. Baš kao što je i lustracija muholovka, koja ne visi o lusteru, već o Njegovoj Svetlosti. Pod usijanom glavom sjajan aforizam je aura. Posle ispaljene istine – čaura. Satiričari su dželati koji ne skidaju glave, već – oreole. Satiričar je doskočio krvopiji – sledila mu se krv u žilama. Više se ne smeje na račun Njegove Svetlosti. Ne zna koliki mu je. Pošto usijanu glavu ne peče savest. 


Kao što vitez bez mane i straha kidiše na vetrenjače dok ne prebije koplje, tako je sjajan aforizam strela kojom otkačen satiričar gađa Njegovu Svetlost. Strela je odapeta. Neka se pripremi Ahilova peta! 


Aforističar koji veruje svojim očima sklon je i drugim porocima. Ko ne veruje, treba ga razuveriti. Mnogima je lakše da veruju u ono što čuju, nego u ono što vide. Aforizam je isečak vidokruga. Otkad se aforistički krug zatvara kredom, svevid nije onaj što sve vidi, već koji ugrabi priliku kad svi trepnu. Satiričar ne veruje dok ne vidi. A kad vidi, ne veruje da vidi: “Što video, ne video. Eto kako je obnevideo.” Toliko je toga što mu bode oči da s pravom sumnja u moć akupunkture. Ništa mu ne bode oči kao etiketa: “Ne tumbaj!” Aforizam pomrači slavu Njegove Svetlosti kad satiričaru dođe glave. Dok se satirična misao mota po glavi, crv sumnje je kalem. Kako od crva sumnje nikad ne izleti leptir, aforistička misao će biti zlatokrila ako je uhvatite u letu. Inače – bubica u glavi. 


Ubojit aforizam je krilatica. Kad odleti glava, žaoka dobije krila. Dok je u zenici oka žaoka, u Zenici BiH je triptih.  

Završili smo likovnu akademiju, pa sad možemo da se slikamo. Zato izoštrite sliku! Da vidimo mrlju! Kad god satiričar odluči da naslika stvarnost, model se pomeri. Dok pišu udvoričke aforizme, satiričari se dodvoravaju sebi. Najbolje aforizme napisali su na svoj račun još u vreme kad nisu znali da li smeju da se smeju na svoj račun. 


Svi znaju šta je satiričar hteo da kaže. Niko ne zna što mu je to trebalo. Satirični aforizam je knjiga žalbe. Kad spadne na dva slova, padne aforizam: E? U! Nije vreme za velike reči: Ua! Nije nego: Ua, NE! Kad aforizam spadne na jedno slovo, nema gluposti koja ne može na nj. Ko piše o neopisivim glupostima sam je sebi cilj. Ko puca od smeha - cilja na vaš smisao za humor. Satira nema smisla za humor. Gde Napoleonu puca prsluk, aforizmi su svetleći ćorci. Ako je satiričar dobro prošao, to je zato što ga niko nije pročitao. 


Aforizam je čivija. Čivija ne misli svojom glavom. Dok ne dobije po glavi, ne prodre do svesti. Zato, ako si čivija, mani se čekića i srpa: srp i čekić su hladno oružje. Ideološka kovanica iskovana u žaru borbe za vlast. U borbi za vlast ne biraju se sredstva, već protivnici. 


Kad je glupost trn u oku, aforizam je na vidiku. Satiričara pogađa glupost, ali selektivno. Lud se ne smeje na brašno. Podsmeva se ljudskim mrvama. Kad je glupost odskočna daska, aforizam je vratolomija duha. Da aforizam nije stvar duha, ne bi se vlast palila na varnicu duha. Kad se vlast pozdravi sa pameću, satiričaru je svaki dan - dobar dan. Drugim rečima, aforizam je naelektrisana čestica duha. Upotrebljava se kao projektil za bombardovanje jezgra gluposti. Otuda i pouka o uputstvu na radu: kad brusite aforizam, koristite zaštitna sredstva - da vam opiljci gluposti ne bi upadali u oči. Kad bi mu svaka glupost bola oči, satiričar bi davno obnevideo. 


Aforizam je kvaka riznice duha. Ključ  u bravi. U ključaonici.  U stvari, ključ uspeha srpskog aforizma je u bravuri. Aforizam ima najveće uporište u srpskom narodu. Upirao, ne upirao – isto se hvata. Da li je Osamdeset četvrta Orvelova ili naša, pokazaće Strašni sud. Strašni sud – prazan tanjir. 


Da je u vinu istina, aforističar bi pecao zlatnu ribicu na vinsku mušicu. Kad se upeca na zlatnu ribicu, satiričar je šaran. U krajnjem slučaju – som. Samo je som u stanju da ispuni ribici svaku želju. Da banana nije urodila plodom, od majmuna ne bi postao čovek. Šta reći o čoveku koji je postao od majmuna, a ostati pristojan? Međutim, kad je bodljikavo prase videlo šta radimo ježu, i ono se podmetnulo. 


Ako je zlatna koka patka, novinarska je ptica rugalica. Utva je divlja, uštva – novinarska. Novinarske patke legu se u korpi za otpatke: “Koš, koš, hoćemo još otpadaka!” Ako se novinarska patka kiti tuđom, onda je patka patak. Ima uvrnuto pero. Dok satiričari oštre pera, urednici šilje držalja. Nije svejedno kojim perom se piše: onim iznad ili onim ispod repa. Pritom treba imati u vidu da se guščijim perom ne piše labudova pesma. Da satiričar nije nakrivo nasađen, ne bi mu pero bilo pritka. Dakako, kome je otupelo pero, šilji držalje. Nije šiljokuran čovek od pera, već od držalja. Ko oštri pero na kartonskoj hartiji, bavi se duborezom; ko delje kladu, nažulji dleto. Stoga detao ne kuca u drvo što je sujeveran. 


Satirični aforizmi su tvrda jezgra plodova gneva. Ko tebe kamenom, ti njega aforizmom. U ludoj zemlji ludi kamen je temeljac. Kad je moral na nizbrdici, satiričari rade sizifovski. Na brdovitom Balkanu satiričar  je Sizif. Guru. Gura jezikom. Snaga je naša planinska reka, na njoj splavare balvani. Nije šala kada na ludi kamen stane budala. Zašto se šala uvukla u vešala - đavo zna. Njega smo konsultovali. Zato zbijajte šale ne bi li stale u najveću vreću. Da Bik Koji Sedi nema smisla za šalu, ne bi bio na državnim jaslama. Ko nema obraza, smeje vam se u lice. Ako je smeh preko potreban, pređite na njegovu stranu. Postupite po nahođenju! Pardon, upozorenju: “Radovi na putu demokratizacije. Pređite na drugu stranu!”


Ko nema smisla za humor, postavlja škakljiva pitanja. Ako je pitanje škakljivo, nije za vladu. Njoj nije do šale. Ako već ćaknuti zezaju u zdrav mozak,  Sezame, ne zezaj me! Zezanje je narodna radinost. Aforizam je zezalica lica i naličja. Naličje je pravo lice. 


Ako je humor čist kao suza, pitanje je delikatno. Šta je uteha: smeh do suza ili suze do smeha? Ako se aforizam ne obije o glavu satiričaru, zid će. Na zidu plača suze su grafiti. Smešan je svaki pokušaj definisanja smešnog kad se zna da je krokodilska suza radosnica. Zato se satiričari ne mogu požaliti na protok informacija: suza suzu stiže. Ko roni krokodilske suze - diže nivo močvare. Kada je sumnja osnovana, pitanje je da li su krokodilske suze predmet izučavanja zoologije ili nauke o čoveku? Ili, malo drukčije, da humor nije od boga dar, ne bi aforizam bio piš božji. 


Leonardo je radio na Mona Lizi pet godina dok joj nije izmamio osmeh. Demagog je toliko prevejan da birači ne znaju kada im se smeje, kada podsmeva. Šta je zagonetni osmeh Mona Lize prema podsmehu, zna satiričar. Satiričar se prepoznaje po postsmehu. Post mu njegov! Kad izleti ptičica iz državnog aparata, odleti osmeh. Cepanica se ne cepa od smeha. Poslednji se ne smeje prvom – podsmeva se svima. Ko je prvi, njegova je poslednja. Poslednja reč biće: “Upomoć!” 


Ako se smehom razlikujemo od životinja, onda smo  najbliži hijenama. Poslednje se smeju. Dok su hijene crkavale od smeha, psi rata su razvukli plen. To su valjda prvi simptomi malajskog ludila: dok se poglavice grohotom smeju, domoroci crkavaju od smeha. Amok je koma. Sad se vidi, sad se zna ko će kome, ko je u komi. 


Džaba ste krečili. Iz grafita isijava aforizam. Gde su grafiti novine, slovo je teže od cigle. Kad aforističar zida kule u oblacima, aforizam visi dok ne izvisi visak. Od viška glava ne boli, već od viska. Dubina krize meri se od vrha. 


Kad unutrašnji organi nemaju takta, satiričar igra kako creva sviraju; ko pravi viceve na svoj račun, sprda se sa unutrašnjim organima; ko se sprda sa našom demokratijom, piše zvučne grafite; ko piše grafite na zvučnom zidu, sprda se s nebeskim narodom. Dok se boranija ne opasulji, izduvni gasovi biće zvučni grafiti. 


U živom zidu smrad se oglašava zvučnim grafitom. I pred zidom ćutanja sprdačina je zvučni grafit. I te kakav. I te kakan. Zvučni grafiti su izduvni glasovi u živom zidu. Imaju poseban šmek u prdekani. Jer nema većih zatvora od moždanih ćelija. Na zidu moždane ćelije aforizam piše kredo. Saterani su uza zid. A baš tamo ih očekuju grafiti. 


Narodu koji udara glavom u zid svaka je ulica slepa. Jer, zid je najtvrđi u visini glave. Na zidu ćutanja grafiti se čitaju sa unutrašnje strane. S druge strane, šup-karta je grafit na živom zidu. Sa prve strane, grafit na živom zidu je tetovaža, hit – hitac. Aforizam je a la grafit - poslednji bedem odbrane. Grafit je pravo lice ulice. Znamo ko su pisci grafita. To su oni koji znaju da čitaju i pišu. U zidu moždane ćelije aforizam je grafit. Isto to - aforizam je grafit na zidu kapilara. Tanjušna savest. Toliko smo utanjili da ni savest nema za šta da nas ugrize. 

Aforizam je prečica do ikone i ikonica, rečica koja se uliva u rečenicu. U aforizmu glavnu reč ima rečenica. Da aforističar nije u toku (nosi ga struja), ne bi aforizam bio životna reka. Eureka! 


Kad je reč o satiri, aforizam drži slovo, međutim, kad je o aforizmu reč - svako ima svoju priču. Aforističar je jednako odan prozi i poeziji: svaki aforizam je oda gluposti, oda radosti. Ono što nije za priču, jeste za aforizam. Aforizam je kraj priče sa naslovne strane. Aforizam je priča za sebe. A je DNK satire. Poslednji se ne smeju. Znaju u čemu je vic. Vic je u tome što svi kažu – dabome! Aforizam je neispričana priča.


I život omane dok piše romane. Čim je začet, život je načet. Objašnjavajući šta je satiričar hteo da kaže prethodnom rečenicom, napisao je roman. Da se ne bi prepoznao u aforizmu, život piše romane. Valjda zato što je lakše dokučiti istinu u aforizmu nego u romanu. Aforističar je nedorečen romanopisac. I obrnuto. Šta je romanopisac hteo da kaže, rekao je aforističar. Nije aforizam ono što ste mislili, već – smislili. Aforizam je smislenica. 


Da u aforizmu nema otrova, ne bi se izdavao kao lek za dušu. Ako znamo dijagnozu – ne znamo šta nam je, onda se s pravom može reći da pravni lek nije pravi. Istina je lekovita. Zato je nema u državnim apotekama i zato je gvozdena pesnica dozira zarđalom kašičicom. Rđa i đavo – rđavo.  Da smeh nije lek, ne bi ludaci pucali od zdravlja, niti bi praznoj glavi jezik bio obarač. 


Prema tome, ne udarajte tačke! Nisu vam one krive. Krivica nije do njih, već od njih. Satiričar je stavio tačku na i, i krug se zatvorio svezom. Tačka je nula koja se povukla u se. Dobro je što je konac pri kraju, loše – kraj se ne vidi. Da crkavanje od smeha nije crni humor, ne bi duhoviti umirali od smeha. Ko umire od smeha imao se rašta i roditi. Satira je humor u crnom. Crni humor. Zadnja pošta – epitaf. Otkako je istina tekovina vina, satira je crnjak. Da bi se odmotalo klupko crnih misli, morate imati petlju. Od klupka crnih misli ne pletu se džemperi jarkih boja. Moramo se boriti protiv aparthejda. Crno nam se piše. U stvari, loše nam se piše, ali mi ne znamo da čitamo. Crno se piše samo onima koji znaju da čitaju. Ko piše masnim slovima, ne posti.


Ako vlast ne bude držala do aforizama, moraćemo sve iz početka. U redu, svaki je početak težak. Dotle još nismo došli. Aforističari sveta, dobro došli u Srbiju! Na svakom koraku nude vam se nenapisani aforizmi. Samo je pitanje po kom receptu postupiti: pre upotrebe promućkati ili pre mućka upotrebiti? Bez obzira na to što svi nude recepte, niko da pozove na ručak. 


Rekoh i spasih dušu svoju. Telo, izvini! Šta je satiričar hteo da kaže – rekla je stvarnost. Prema tome, satiričar izmišlja ono što vidi. 


Ilija Marković, 12. 9. 2013.