Приказ књиге афоризама

  ВОДИЧ ЗА МАЗОХИСТЕ

  Драган Рајичић

  “Агора”, Зрењанин, 2011.

   Кристални трептаји разиграног духа


   Друштвени, економски, социјални, политички и многи други изазови неуралгичног времена у којем живимо и које нам никада није ишло на руку, изњедрили су бројне бунтовнике који му се супротстављају другачијим начином размишљања. Понукан противрјечностима  историјског али и савременог начина живљења, парадоксима моралне посрнулости и медиокритетством у свим порама друштвене збиље, међу њима се нашао и сатиричар Драган Рајичић, неприкосновени истинољубац, књижевни свједок и хроничар нашег времена и невремена.
   Иако је давно закорачио у свијет апсурда, нелогичности, дволичности, бесмисла, лицемјерства и свега што га чини невјероватним, јавно изражавајући свој интелектуални анимозитет, он је тек 1996. године први пут издао књигу сатиричних прича "Вођа – други пут" и за  њу добио књижевну награду "Радоје Домановић", а за збирку афоризама "Своји на своме" 2000. године  –  награду "Драгиша Кашиковић". То је овом писцу дало полета да настави још оштрије и саркастичније разоткривати нежељене појаве и њихове протагонисте који наносе невиђено зло и виђене посљедице у свим сферама друштвеног дјеловања. Исти аутор је 2007. године издао трећу књигу под насловом “Трећа страна” у којој је објединио сатиричне приче и коментаре. Потом су услиједила и друга значајна признања, све до угледне награде “Јован Хаџи Костић” коју му је додијелио лист “Вечерње новости” 2010. године.
   Књига “Водич за мазохисте” је нова збирка афоризама која је изашла у издању АГОРЕ из Зрењанина и представља четврту књига овог врсног сатиричара. Овај књижевни подухват заслужује посебну пажњу јер је стваран пуну деценију. Писац је студиозно и стрпљиво посматрао ствари око нас, и у нама, глачајући их на себи својствен начин дајући им иритирајућу конотацију ствараоца који се не мири са клишеима наметнутим од виших слојева друштва у којем су сви  “равноправни”. Он се супротставља сваком овоземаљском мрачњаштву и тоталитаризму,  интригирајући савјест оних до којих његови апели могу допријети. У књизи доминира оштра сатира са врхунским смислом за суштинско посматрање овоземаљске материје. Његов спектар уочавања је тематски разуђен. Скоро да не постоји област коју није дотакао дајући јој свој печат. У његовим минијатурама су, поред осталог, присутни и црнохуморни моменти савременог доба, изопачености система вриједности који нам је наметнут као нешто што води свеопштој демократизацији друштвеног бића, уз осуду бесмисла у свакојаким турбуленцијама оних који све раде смишљено, на штету других којима би требали да буду при руци у сваком смислу.
   Ријетки су такви истински прегаоци у оном што раде као што је наш Рајичић. Његов књижевни опус је преплетен раскринкавањем свега што нас је снашло и што нам намеће васколике моралне, естетске, етичке и свакојаке друге дилеме. Бавећи се овим послом више од тридесет година, писац избјегава моралисање, претјерано паметовање и ефемерне специфичности нашега времена. Он се бави суштинским стварима и не даје савјете другима, већ покушава да помогне првенствено себи. Али, у његовим мисаоним минијатурама свако може да се идентификује пошто је он један од многих, што мисији којом се бави даје општесмисаоне рефлексије. Истински самокритичан, виспрен, домишљат и непатворено поучан, своје ставове излаже на веома сугестиван и оригиналан начин. Код њега нема аутоцензуре у домену слободе стварања, али је присутна у погледу естетско-литерарних норми. Он зрачи иронијом, сарказмом, парадоксом и хумором. Своје сатиричне зраке темељно поларизује, цензурише од не жељених сјенки и заодијева у миље кристалних трептаја разиграног духа.
   Сатиричари су супротност политичарима; они поједностављују компликоване проблеме – својевремено је рекао Габриел Лауб. Наш Рајичић огољује савремену збиљу, одијевајући је у шаљиво, лепршаво и голицаво рухо. Крајње је самокритичан у тврдњи да уредници сатиричних рубрика не треба да буду разочарани његовим књижевним дометима и да им он слабе афоризме шаље само зато што не воли да му се име повлачи по новинама. Односно да читаоци с  разлогом чекају његову нову књигу пошто у претходној није стигао ништа да им каже, па додаје:  Још се не зна шта је писац хтео да каже, али би му у сваком случају боље било да је ћутао. Самоиронично открива како највише пише афоризме против државних лопова и мафијаша,  пошто и њих мора неко да плаши. У претходној књизи је признао да свој најбољи афоризам још није написао јер чува здравље а у овој да му је све боље и боље откад је научио да лаже самог себе. Упркос свему он сматра да је истина једна, али да је много оних који покушавају да нам је саопште. Дугим ријечима: Истини за вољу, недостаје нам воља за истином; или: Ми смо народу увек спремни да кажемо истину. Само прво он треба да се изјасни коју верзију жели да чује. И напокон: У рату је прво страдала истина. Ето због чега нико није знао за шта гинемо. Другим ријечима: Нама никада није био проблем да сви улудо изгинемо за отаџбину. У томе је наша велика предност у односу на друге народе. Отаџбина као омиљена тема се намеће и у сљедећим констатацијама:
   Ми немамо резервну отаџбину. Тек би пукла брука да имамо две овакве!
   Ко може отаџбину да воли више од мене тај уопште није нормалан. Ето колики сам ја патриота!
   Ја сам за отаџбину дао и прадеду и деду и оца. Од мене доста!
   У мени се боре геније и лудак. Ако останем у Србији још неку годину није тешко предвидети победника  –  поручује Рајичић.
   Ишчитавајући ову збирку афоризама наилазимо и на премисе у којима писац без  предрасуда открива да га политика не занима и да је у њу ушао како би гледао од чега се живи, да је нашим политичким странкама народ непресушни извор инспирације пошто га је могуће преварити на сто начина, да је политика вјештина могућег и да само народ треба убиједити да  ће бити оно што бити не може. Предлаже да гладни гледају преносе скупштинских засиједања с обзиром да то најбоље убија апетит. Боље речено да они могу одахнути пошто смо својом политиком учинили све да им убијемо апетит. Он вјерује како је достојанство Скупштине лако сачувати – треба само све посланике вратити тамо одакле су дошли, заправо да је велика част бити народни посланик те да ко хоће да га купи мора добро да одријеши кесу.
   Рајичић је сатиричар који се не либи да загорча, заслади, посоли, забибери – народски речено – али и да прихвати ситуацију онаквом каква јесте, уколико се не коси са његовим кодексом уочавања. Он читаоца наводи на размишљање и премишљање. Његови афоризми не могу се читати као лако штиво, већ много студиозније. Ево примјера:
   Сатиричар набија власти прст у око да би власт боље видела (а она њему прст у ухо да би боље чуо – пр. а. т.).
   Сатиричар има незгодну биологију. Он власт не подноси органски.
   Чим се напијем ја почнем да псујем власт. Мени ће алкохол доћи главе!  
   Не сећам се кад сам последњи пут јео као човек, али није власт крива што је мени памћење попустило.
   Нова власт је успоставила савршени поредак. Сад се и пљачка грађана обавља по закону!
   Насупрот власти су широке народне масе са којима се писац солидарише и каже: Кад видим колико се народ мучи, дође ми да се повучем са власти. Али како ћу после ја без њега?! Закључна премиса: Ако се народ није за ово борио, има ко јесте!
   Мисија сатиричара је да иде из крајности у крајност јер му тако намећу екстремне ситуације. Он је очевидац који ствари фокусира сензибилитетом критичара, не штедећи ни себе ни друге, бескомпромисно настојећи да дође до праве истине неслагањем са постојећим стањем. Рајичић признаје да је гурман и да ужива у храни кад год има нешто да се једе. За сопствени тањир каже да је толико празан да је већ почела да га хвата криза идентитета, а за национални идентитет мисли да је крајње специфичан и да се зато у њему једва препознајемо.
   Приказујући ствари онакве какве јесу, директно, без увијања, уз веома препознатљив дискурс извођења закључака, Рајичић је стасао у писца чије се минијатуре радо читају не само међу поклоницима ове врсте писане ријечи. Његова размишљања су пуна обрта, једа и горчине, каква је у ствари и ситуација која их је изњедрила. У појединим реченицама су
присутни вјештоизведени сарказми и антитезе, који увећавају доживљај сатиричних сладокусаца. Тако писац тврди да је одлив мозгова заустављен – што звучи охрабрујуће – али и да су сви паметни напустили државу те да ће остали морати да се сналазе како знају и умију – што је забрињавајуће, односно: Таман кад смо дотакли дно живота, испоставило се да нашим могућностима никад краја. У улози очевица закључује: Откако сам престао да верујем својим очима, све сам већи оптимиста. Признаје: Волим да цитирам себе јер ме је одувек занимало шта сам то хтео да кажем...
   У “Водичу за мазохисте” је казано пуно тога па се о овој књизи може писати надуго и нашироко јер региструје наше неисцрпне нонсенсе.
   Француски писац Емил Сиоран својевремено је написао: У глупости има нешто озбиљно што, ако га боље усмеримо, може да увећа збирку ремек-дела, а Алберт Ајнштајн да су двије ствари бесконачне: свемир и људска глупост, међутим да није сасвим сигуран што се тиче свемира.
   Новом књигом афоризама Драган Рајичић се дубоко отиснуо у сатиричну галаксију универзума промовишући себе као зрелог ствараоца, као писца који зна да каже шта хоће, што његовим минијатурама даје несумњиви квалитет. Таквих афоризама је пуно,
али их никада није доста. Напротив, треба их још више.  


Јово Николић
    Објављено у часопису АФОРИЗАМ број 3, јул 2011.
 
<< I >>