VREME JE ZA NOVE PRIČE

(Zoran T. Popović: „Glavom bez obzira“, Beogradski aforističarski krug, edicija Danga, Beograd, 2010.)


Nova knjiga Zorana T. Popovića je karnevalska parada u najboljem značenju reči. Dakle, erotizovana, vesela i crna povorka, koja slavi naš nesputani duh i ismeva naše tradicionalne vrline, koje od dugog upražnjavanja, postadoše poroci.
Ona je i aforističarska mantra beogradskih mladića koji sa kapuljačama na glavama jurišaju na kordone policije koji brane demokratiju od viška demokratskog adrenalina.
Najzad, već po ovom svom jasno čitljivom podtekstu ona je drugačija od većine aforističarskih zbirki objavljivanih poslednjih godina u prestonici aforizma, Srbiji. Razlikuje se od njih upravo po tome što skoro uopšte da nema pretenzije da se bavi takozvanim velikim oficijelnim temama. Naprotiv, u njoj Popović geniozno čavrlja o vodoinstalateru koji izjavljuje da će i posle njega biti potop. Ili vapi za muškom solidarnošću u rešavanju problema bele kuge, pošto ni on, eto, ne može sve sam.
Rečju, jedna potpuno neobavezna literatura za ljubitelje dnevno politikantskih dežurnih tužbalica. Pa i kad se dokači sa nekom od njih, on unapred priznaje da je samo mali nevini klošar koji pretura po kontejneru naše velike istorijske đubretarnice. Jer: “Mi smo nekada živeli bolje, ali nema smisla vraćati se u srednji vek.“
Mi svoj život živimo danas.A danas, slučajno, trijumfalno vegetiramo!
Ta sveopraštajuća samoironija je oruđe kojim pisac detronizuje sve naše, tobože, visoke  civilizacijske domete:
„Aktuelna vlast je najdemokratskija koju smo ikad imali i svako poređenje sa prethodnima je zabranjeno“.
I tako smo dovedeni do novog Berlinskog zida. Ne postavlja se više pitanje kako dalje, nego kuda i kojim putem. To je pitanje našeg vremena i sveta, pa, naravno, i pitanje nad pitanjima srpskog aforizma.
Zoran T.Popović je pokušao da odgovor na to pitanje nađe u jednom od najpoznatijih Lecovih grafita: „Izlaz je obično tamo gde je bio ulaz“. Tako se i jezički i duhovno okrenuo onome što bismo mogli nazvati novim satiričkim žargonom. To je jezik novog urbanog podsmeha udesu naše žute podmornice od vlasti. To je veliki duh malog beznadežnog mangupa koji sve svoje doživljaje sveta nepristojno a simpatično komentariše u prepunim tramvajima bez kočnica ili u redu pred šalterima banaka koje će nas opet opljačkati.
Istrgnuti iz konteksta svakodnevlja ovi literarni grafiti dobijaju dimenziju univerzalne poruke i poruge glupostima, obestima i slepilu novog vrlog poretka. U traganju za činjenicama našeg mizernog života Zoran T. Popović na najsrećnijim stranicama svoje knjige uspeva da nađe utehu u ruganju samom sebi i nama, svakako. Jer, nema ničega toliko otrežnjujućeg kao kad udarite glavom u sliku svoje bespomoćnosti. Najčešće Popovićevo oružje jeste baš to suočavanje sa porazom, koji jeste evidentan, ali ne i konačan. Bar ne, sve dok imamo snage da mu se smejemo.
Da li to boli?
Naravno da boli.
Svejedno: „Život se ponovo vraća na naše prostore u vidu ameba“.
Idemo dalje. Toliko je malih stvari koje amebama kao što smo mi danas, posle svih ratova, gubitaka i sramota, mogu ipak činiti život.
Osim toga, Zoran T. Popović kao da sve vreme svojim aforizmima poručuje da su vrednosti naših života i naših pregnuća, ipak, izračunate netačno.
„Kod nas  više ne vlada jednoumlje. Ja u svojoj glavi čujem i druge glasove!“
Najzad, da se vratim dilemi s početka: kuda ide savremeni srpski aforizam?
On ne može neprestano da ocrnjuje vlast koja mu je, gle čuda, podarila više demokratije nego slobode i više izbora nego mogućnosti izbora.
Osim toga, najbolji srpski aforizmi se iscrpljuju u kuknjavi nad sudbinom neizabranog božjeg naroda, pa još zagubljenog u pustinji malog jezika.
Zato Zoran T. Popović beži u male dramske minijature istrgnute iz konteksta svakodnevne egzistencijalne drame prosečnog građanina Srbije. Po toj oštro naznačenoj vododelnici, tačnije raskrsnici između starog i novog tematskog opredeljenja u srpskoj aforistici, mi ćemo pamtiti ovu knjigu.
Naravno da na tom putu Popović već izvesno vreme nije sam. Moje uverenje je, štaviše, da ga je trasirao Baljak a zatim nastavila njime, za sada, samo mala skupina odabranih, lako prepoznatljivih najodličnijih predstavnika Beogradskog aforističarskog kruga. Svejedno. Značaj Popovićeve najnovije zbirke je nesumnjiv u svakom pogledu, jer, autor je shvatio da su „sve priče već ispričane i da je vreme za nove priče“.

                                                                                                          Milan Todorov