ZA POGANU REČ

(Povodom recenzije Slobodana Simića o novoj knjizi priča A. Čotrića)

Dragi Slobodane,
kao urednik koji ti je objavio prvi tekst u novinama, ja i dalje navijam za tvoj satirični nerv, te upravo zbog toga dozvoljavam sebi da ti ukažem na zamku, koju, nadam se, nehotice, tvoja recenzija Čotrićeve nove knjige priča postavlja na put kojim ide „Domanovićevo jato“.
Odmah da kažem, slažemo se da je Čotrić, kao plodan i vispren aforističar, u poslednje vreme odskočio i kvalitetom kratkih priča sa dominantno  humornom i satiričkom vizurom. Tu, naravno, oboje mislimo na njegovo očigledno nadrastanje takozvanih priča-konstrukcija ili priča koje nisu ništa više od zbira aforističkih pogleda, te prešao iz takozvanog pograničnog humora  u složeniji svet kratke novinske priče. Za takvu priču je potrebno što više žestokih sudara i nemirenja sa  političkom, ekonomskom i kulturnom dekadencijom sveta i vremena u kome pisac živi. Stoga me čudi i uznemirava  tvoj izričiti stav, maltene overen kao lekarski recept, da „pravi satiričar mora da ovlada veštinom distanciranja od jakih i nekontrolisanih emocija, izliva gneva ili netrpeljivosti prema svojim temama i metama ili iznošenja svojih eksplicitnih političkih stavova“. Sic!
Nije li to samo drugi naziv za pretsoblje tako pogubnog i nedelatnog konformizma u kritičarskom poslu?
Da je, Slobodane, tako kako ti izričito tvrdiš,  ne bi Domanović slovio kao naš najbolji pisac političke satire. Naprotiv!
Radoje Domanović je svoj nesporni književni talenat baš osovio na satiričkoj putanji  zahvaljujući osećanju srdžbe i nemirenja sa prilikama u kojima živi srpsko društvo, jer je bio „isteranica iz službe i pogorelac, kako su njega i njegove drugove u ono vreme nazivali, novinar po nevolji“ (D. Vučenov).
Vladaoci našim današnjim nesrećama, otišli  su, na žalost,  i korak dalje. Ne isteruju ljude iz službe u „novinare po nevolji“, nego ih ostavljaju bez bilo kakve mogućnosti za posao adekvatan njihovom znanju i sposobnostima. A kad je već tako, a stojim ti dobar da je tako, kako se prepustiti preporučenoj dobrovoljnoj anesteziji? Da li bi najzad njihova otvorena diktatura nad nama bila dovoljna da satira postane sredstvo književne pobune pa, što da ne, i političke borbe? Biti danas trpeljiv i blagonaklon prema vođama koje imaju oči na leđima ali zato od naroda prave slepca ili, primerice, policiji u koju su ponovo uvedeni žandari jer su još iz Radojevog doba ostali narodu u trajnom sećanju -  predstavlja intelektualni mazohizam bez presedana.
Nema, dakle, ubedljivog i vrednog stvaralaštva, pogotovo ne jetkog satiričkog,  ako stvaralac ne reaguje, kako bi ti rekao, Slobodane,  „jako“!  Štaviše, smatram da je što je satiričarevo reagovanje „jače“  ono time i  svrsishodnije, te da je apsolutno pogubno „distancirati se“ i  od jakih emocija i od žestokog gneva i od netrpeljivosti prema svojim temama.
I najzad u ovom svom stavu (ne bez gneva) i u mišljenju (pomešanom sa nekontrolisanim emocijama), dragi Slobodane, pozivam se i na Sulu Radova, crnogorskog narodnog mudraca, koji je imao smelosti da i knjazu Nikoli u brk skreše:
„ Ako bi uveli zakon koji bi ubijao poganu riječ, onda bi ubili slobodnu riječ. A to ne bi valjalo, gospodare“.
 S najlepšim željama i za tvoje  buduće priče,

Milan  Todorov